Šta spaja, a šta deli Trampa i Vučića

Donald Tramp je obećao 5000 dolara svakom punoletnom Amerikancu ukoliko njegova Republikanska partija pobedi na međuzborima 2026. godine. Ukoliko ne pobedi – onda ništa. Kada se tih pet hiljada dolara pomnoži se brojem punoletnih Amerikanaca dobijamo sumu od, otprilike, 1500 milijardi dolara, što su pare koje, u ovom trenutku, Amerika ne može da skupi.

Tramp je impresivna neznalica, ali čak i on verovatno zna da je obećanje neuspunjivo, što znači da obećava uprazno kako bi opsenio prostotu i zavarao pre svega svoje birače. I nije mu prvi put. Početkom novembra 2025. godine obećao je da će Amerikancima da udeli 2000 dolara od poreza koji je pristigao zahvaljujući enormnom povećanju poreskih stopa za uvoz strane robe. I? Da li je taj novac podelio kako je obećao? Nije, naravno.

Po analogiji s načinom i intenzitetom kojima vlast u Srbiji pokušava da kupi glasove građana – ovoga puta režim je odlučio da od svih građana Srbije (nezakonito, naravno) uzme oko milijardu evra (u prethodnim izbornim ciklusima iznos se kretao oko pola milijarde, ali sada je prigustilo) kako bi njihovim parama od njih kupio glas lično za sebe – može se reći da Trampu gori pod nogama. Brzina kojom Tramp razara Ameriku, kao i razmere tog uništavanja, novembarske (među)izbore čini jednim od najvažnijih političkih događaja u istoriji američkih izbora: ulog je opstanak Amerike. U američkom političkom mehanizmu ravnoteža moći ključna je stavka, te međuizbore za predstavnički dom Kongresa, odnosno izbore za trećinu Senata, kao i za guvernere saveznih država i lokalne izbore, po pravilu dobija ona strana koja nema predsednika. Utoliko bi poraz Trampovih republikanaca bio očekivana stvar, ali ovoga puta, u teško oštećenom mehanizmu, ulozi su veći i dugoročniji. Ne samo što bi pobeda Trampovih protivnika otežala ili onemogućila sprovođenje predsedničkih ukaza, ili predloga zakona, već bi osvajanje dve trećine mesta u Senatu otvorilo mogućnost da se, recimo, pokrene procedura opoziva predsednika. Takva situacija nikako ne bi odgovarala Trampu u haosu koji je stvorio svojim sumanutim odlukama.

Posle dve godine na vlasti, popularnost američkog predsednika pada gotovo po pravilu jer nova vlada povlači nepopularne poteze na početku mandata. Ali za Trampa to ne važi jer on je, upravo suprotno, povlačio vrlo popularne poteze i zapanjujuće brzo Ameriku doveo na ivicu ponora, s dobrim izgledima da zemlja napravi još i taj odlučni korak preko ivice i onda, dok propada prema dnu, maše ručicama u nadi da će, pre nego što dotakne tlo, naučiti da leti. Da bi Ameriku gurnuo na put bez povratka, Trampu je potrebna stabilna vlast, kakvu ima sada. Otud sumanita obećanja.

foto: ap

OLAKO OBEĆANA BRZINA

Prema bazi podataka “Vašington Posta” (The Washington Post Fact Checker), Tramp je u prve četiri godine svog mandata (januar 2017– januar 2021) izgovorio, nežno rečeno, 30.573 netačne ili obmanjujuće tvrdnje, što dođe oko 21 laž dnevno. Prema tom izvoru je samo 11. novembra 2020, u jednom danu znači, usred izborne kampanje protiv Bajdena, s pozicije predsednika izgovorio 503 laži.

Za drugi mandat za sada ne postoje tako precizni podaci – verovatno se i nesrećnim čekerima smučilo jer sada je veća vest da je Tramp izgovorio istinu – ali dovoljno je reći da je, prema podacima iz istog izvora, Tramp u jednom intervjuu uspeo da slaže 32 puta. Lažno ili neispunjivo obećanje takođe je obmana ili laž. Recimo, 9. avgusta 2024, u predizbornoj kampanji, Tramp izgovara ovo: “Od prvog dana ćemo zaustaviti inflaciju i učiniti život u Americi ponovo pristupačnim, kako bismo snizili cene svih proizvoda.”

Potom će, do kraja kampanje, ovaj motiv ponoviti, u raznim varijacijama, još stotine puta. Svojim delovanjem, međutim, proizveo je upravo suprotan učinak: iz dana u dan život u Americi sve je nepristupačniji, a cene proizvoda, zbog inflacije, poremećenog uvoza, nesposobnosti njegove administracije, ratova koje je započeo, neprestano rastu.

U pobedničkom govoru iz novembra 2024. godine eksplicitno je rekao da neće pokretati ratove, nego će ih zaustavljati: “They said, ‘He will start a war.’ I’m not going to start a war, I’m going to stop wars.” Jedva da je potrebno izgovoriti šta se upravo događa na Bliskom istoku, dok su pretnje ratom započele gotovo od prvog minuta njegovog mandata. Ovako možemo unedogled. Tramp je u stanju da lažna obećanja niže bez ikakvog reda i zazora. Utoliko razlika između njega i Aleksandra Vučića ne postoji. Ne treba, međutim, hitati sa zaključkom da, za razliku od Trampa, Vučić ipak ponekad ispuni obećanje jer, eto, u svakom izbornom ciklusu penzionerima uplaćuje nekakav novac, nadajući se da će oni umeti da cene taj gest. Kada je u pitanju lična njegova korist ili ostanak na vlasti (što je u ovom slučaju isto), Vučić je u stanju da pribegne čak i istini. Za Vođu razlike između istine i laži nema: ukoliko mu je od koristi, reći će istinu. Ukoliko nije – slagaće.

BRISANJE DEMARKACIONE LINIJE

Do sada smo problem opisivali i navodili činjenice. Kako je, međutim, sve to uopšte moguće i šta nam uporedna analiza Trampove i Vučićeve vladavine zapravo govori? Odveć bi bilo ambiciozno da se na ovom mestu upuštamo u analizu odnosa istine i laži u javnom prostoru, ali možemo da se zadržimo nečemu nečemu što ćemo, sledeći Makijavelija, nazvati logikom diktature.

Upravo je Makijaveli pokazao da diktator mora da sledi izvesne obrasce kako bi se održao na vlasti, a jedan od tih obrazaca kaže da Vladar ne mora da se drži date reči pošto je upravo on gospodar značenja. Ipak, Makijavelijevim je Vladarima bilo drugačije jer, najpre, javni je prostor bio manji, a nisu morali ni da se akaju s republikanskim institucijama. Savremeni Vladari poput Trampa, Putina i Vučića moraju najpre da se izbore s dosadnom podelom vlasti, odnosno da zakonodavnu i sudsku vlast potčine izvršnoj vlasti (sebi dakle), da razore demokratska pravila igre i da slobodan javni prostor preplave isključivo sobom. No, koliko se god Tramp trudio – a nije da se ne trudi, čak je po uzoru na Iran, ili Irak, organizovao ideološku miliciju ICE – koliko god da laže i obećava uprazno, ipak postoje oni koji ga hvataju u laži i to objavljuju. Drugim rečima, slobodan javni prostor u Americi i dalje nije izbrisan.

Međutim, u Srbiji, već 14 godina ne postoji javni prostor, nego prostor za privatna baljezganja Aleksandra Vučića. Utoliko ne postoji demarkaciona linija između istine i laži: Vučić može da kaže bilo šta i da tvrdi kako je izrekao istinu (nikada, naravno, neće reći da je izrekao laž) jer ne postoji kontrolna instanca, ne postoji mesto na kojem bi se laž prokazala kao laž. No, u oba slučaja suština je u tome da se razore republikanske i demokratske institucije.

GRANICE NEISPUNJENIH OBEĆANJA

U zanimljivom dokumentarnom serijalu Tačka preokreta (Turning point) na Neflixu, u novoj epizodi “Generation 11/9”, autori predlažu tezu po kojoj je Tramp posledica napada na zgrade Trgovinskog centra u Njujorku. Imperija poput Amerike ne može se srušiti spolja, što je Osamu bin Ladena i Al Kaidu navelo na ideju da ubace virus koji bi pokrenuo autoimunu reakciju. Taj virus bio je napad u Nujorku. I nedorasla politička elita, koja se s imperijalnom nadmenošću odnosila prema iskustvima malih zemalja poput Srbije, uhvatila se za udicu i imperija je krenula da jede samu sebe. Izlivi patriotizma kao reakcija na rušenje zgrada Trgovinskog centra, ksenofobija, olako data obećanja, povlačenje racionalnog govora, najzad laži koje su poslužile kao izgovor za intervencije, zagadili su javni prostor i doveli do gubitka poverenja građana u ono što im vlast govori. Obećanja su nuđena u nizovima, te više nije bilo važno da li ih oni koji obećavaju – ispunjavaju ili ne. Urušavanje institucionalnog aranžmana posledica je takvog stanja, kao i Tramp uostalom.

Srpski primer je ponešto drugačiji, makar u onoj meri u kojoj se provlače evropski motivi. Nasuprot racionalnosti nude se mitovi, pa je Kosovski mit u vreme Miloševića uspešno zamenio samu stvarnost, da bi Vučić, pošto je srušio petooktobarsku republiku, kreativno pristupio stvaranju paralelne stvarnosti. Kao i kod Trampa, ne postoji kod Vučića nijedan drugi motiv osim očuvanja lične vlasti, ništa što bi koristilo zajednici, te svako obećanje koje daje nije tu da bi bilo ispunjeno, već da bi umilio, umirio i mobilisao svoje (slabije obrazovane, ili starije) glasače. U toj inflaciji obećanja, dakle, gubi se i vrednost obećanja – u odgovornim zajednicama obećanje je performativni čin: obećati istovremeno znači ispuniti obećanje, ne obećavaš ako ne možeš ispuniti – i razlika između istine i laži. Šta ostaje? Ništa, zapravo, osim sluđenih i dezorijentisanih građana koji sve više postaju podanici.

Ipak, ako je suditi po tome što su i Tramp i Vučić sve slabiji, neke granice neispunjenih obećanja izgleda ipak postoje, naročito ako čitave zemlje odlaze u propast. Iza toga postoje samo dve mogućnosti: pad diktatora i oslobođenje ili ulazak u diktature staljinističkog tipa.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!