„Mandeljštajm je verovao u državne arhive, ali ja ne… nismo osigurani od nove ture ‘Kulturne revolucije’ u kojoj će ponovo početi da čiste arhive“
Nadežda Mandeljštajm: „Moje zaveštanje“, 1966, DELO, maj 1981, str. 132–133.
Posle dvodecenijskih napora antikulturološki „konjićev skok“ na Muzej „25 maj“ (Muzej istorije Jugoslavije) bliži se konačno pobedi. Tragedija ovog muzeja je upravo to što ga i poraženi iz rata i sve političke strukture posle 1990. godine u Srbiji shvataju kao politički simbol, a ne ono što jeste – važna kulturna i istorijska ustanova. Posledica: Muzej je pоstao predmet destrukcije koji se skraćenom hronologijom ogleda u sledećem:
– Dve trećine Мuzeja jе 1996. godine pretvoreno u aktivni stambeni prostor što je jedini poznati slučaj u svetskoj istoriji. (Podatak je zapanjio čak i generalnog sekretara UNESCO-a, čoveka koji je svedok najvećih devastacija kulturnog nasleđa u svetu).
– Muzeju је tada i kasnije оduzet veliki broj eksponata, a posle 2000. godine i veliki deo preostalog izložbenog i kancelarijskog prostora da bi poslužio za smeštaj narastajuće birokratije Ministarstva kulture.
– Od maja 2008. do maja 2009. godine, Muzej istorije Jugoslavije „oslobođen“ je dva automobila u kojima su se vozili najznačajniji državnici XX veka, oslobođen je Filmskog fonda Muzeja a pre par dana i bitnog sadržaja Muzeja Arhiva Josipa Broza Tita.
Radi se o nastavku smišljene, politički motivisane i politički podržane strategije uništavanja jednog (u svetskim razmerama) jedinstvenog muzeja, strategije koja se sprovodi dve decenije uz pasivnu i aktivnu podršku brojnih „srpskih kulturnih radnika“, egzekutora ove politike. Tako, već od 5. oktobra 2000, oni insistiraju na gašenju Muzeja istorije Jugoslavije i na podeli njegovih zbirki drugim srpskim muzejima, jer se po njima ovaj Muzej ne može svrstati u uobičajene klasične muzeje. Ova puzajuća strategija očigledno je sve uspešnija, jer otpora nema.
Da podsetimo, Muzej istorije Jugoslavije jedinstvena je kompleksna ustanova kulture koja sadrži: likovnu, etnografsku, primenjenu, arheološku, numizmatičku, filatelističku, tehničku, fotografsku, ličnu, zbirku odlikovanja, gradskih ključeva, plaketa i medalja, štafeta, oružja i vojne opreme, tehničku zbirku, zbirku dokumentarnih fotografija, dokumenata i rukopisa, kinematografsku zbirku i naravno Arhiv JBT. Sve ove zbirke sadrže eksponate vrhunske umetničke, istorijske, etnološke, kulturološke, političke i finansijske vrednosti, od kojih je nemali broj nulte kategorije. Sam Arhiv JBT kao jedinstveno svetsko svedočanstvo bio je 2004. godine predložen da se uvrsti u svetsku kulturnu baštinu UNESCO-a, ali je zbog protivljenja dela srpske komisije UNESCO-a predlog odbijen. Ti članovi Komisije su argumentima naslonjenim na politiku kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, dakle iz potpuno nekulturoloških razloga, sprečili prosleđivanje predloga UNESCO-u.
Osim pobrojanih sadržaja Muzej je i paradigma institucije kulture iz prethodnog perioda za koje je Savet Evrope preporučio zemljama u tranziciji da ih sačuvaju od uništenja. Muzej je i jedno od najvrednijih kulturnih nasleđa na teritoriji Srbije јеr је:
- Najveći i najvredniji legat u istoriji Srbije
- Po broju eksponata jedan od najvećih muzeja Srbije
- Jedini muzej u svetu koji sadrži visokovredan pregled kulturnog razvoja južnoslovenskih zemalja u XX veku
- Jedini muzej u svetu koji čuva kompleksno kulturno, istorijsko, umetničko i etnološko nasleđe zemlje koje više nema
- Muzej koji ima veliki broj svetski vrednih unikatnih eksponata uključujući i one tzv. nulte kategorije
- Jedini muzeј u Srbiji којi ima zbirke iz praktično svih oblasti stvaralaštva velikog broja razvijenih i nerazvijenih zemalja
- Sublimirana zbirka simbola, arhivskih i bibliografskih predmeta koji oslikavaju važan deo svetske i južnoslovenske istorije i politike sredine i druge polovine XX veka
- Jеdan je od retkih muzeja u Srbiji koji ima potencijal da bude samoodrživ.
Kompleksne pojave, kompleksne veličine i kompleksne institucije neshvatljive su mnogim mozgovima. Zašto je dakle ovakav nenacionalan, neuniforman, nekonzervativan, neobičan i nejednostavan muzej potreban? Zašto su muzeji uopšte potrebni?
Sve u vezi sa današnjim muzejima prestaje biti dogma. Muzeji više nisu pasivna mesta koja izlažu stalne postavke i čekaju posetioce. Za razliku od tradicionalnih muzeja u kojima se aktivnosti ograničavaju na „četiri zida“ starih zgrada muzeja, moderni muzeji skloni su: „Uklanjanju barijere na različite načine: ulaze u prostore koji nisu pogodni za muzeje, prave ekskurzije u nemuzejska područja, izlažu specifično za zanemarenu publiku koja nije išla u muzeje, distribuiraju muzejska znanja kućama, bolnicama, fabrikama… Rad muzeja je koncentrisan na teme za razliku od ranije tradicionalne koncentracije dominantno na objekte, a teme koje se postavljaju izrastaju iz „kolektivne memorije i potreba savremenosti“. Dakle, pristup novih modernih muzeja nije samo registrovanje, dokumentovanje, konzerviranje i istraživanje prošlosti odnosno kulturnog nasleđa nego i uključivanje i vezivanje za savremeni život.
Poslednjih decenija nova muzejska praksa proizvela je enorman broj neklasičnih muzeja u celom svetu. U to se lako uveriti. Svake godine u Dubrovniku održava se skup „Best in heritage“, gde se upravo prikazuju i nagrađuju muzeji za inovacije i novi pristup, za kombinaciju tradicionalnih i inventivnih pristupa muzeologiji, za vezivanje s potrebama savremenog čoveka, za širenje kulturnih dometa, za nedogmatsku muzeologiju. Evo primera:
„Desht–i–Art Centre“ iz Karaganda, Kazakhstan. Karaganda je grad u centralnom Kazahstanu s istorijom direktno vezanom za događaje u Staljinovoj epohi. Tragedija miliona ljudi imala je neočekivan efekt na ovaj grad. Grad je rastao i razvijao se radom osuđenika i proteranih, a Muzej je ovu malo poznatu činjenicu oživeo današnjim stanovnicima.
„The Abraham Lincoln Presidential Library and Museum“ u Springfildu, Ilinois, USA ima specifičnu praksu izlaganja širom cele Amerike preispitujući tako definiciju (klasičnu) muzeja i lider je institucija koje muzeje pretvaraju iz kolekcionarskih u iskustvene institucije.
„The Imperial War Museum“ u Engleskoj jedinstven po tome što pokriva konflikte od Prvog svetskog rata do danas, a namera mu je da pomogne razumevanju istorije modernih ratova. Pored osnovne zgrade u Londonu ovaj muzej ima „filijale“ u samom Whitehallu (Stari ratni kabinet), u londonskoj luci (ratni brod „Belfast“), okolini Kembridža i u Trafordu. Ima više stalnih postavki, više arhiva, posebne izložbe, edukacione programe. Itd, itd…
Birokratsku svest koja hoće da sačuva muzeje unikatnih profila ovde još nije pregazilo vreme. Da li će praksa sa Muzejom istorije Jugoslavije postati opšta praksa, pa će se na primer arheološki eksponati iz Narodnog i drugih muzeja uneti u neki jedinstven arheološki muzej, da li će se sve knjige iz svih muzeja dodeliti jednoj biblioteci, slike i skulpture iz svih muzeja Srbije skupiti u jednom muzeju likovne umetnosti? Najatraktivnije je svakako sve arhive, iz svih perioda, staviti u jedan Golemi Državni Arhiv. Kakvo bi to polje za besprekorno čišćenje biografija i istorije bilo. Skoro dvodecenijsko otuđivanje delova Muzeja istorije Jugoslavije, koje je kulminiralo otuđivanjem Arhiva JBT, po ovakvim principima otvara ozbiljnu dilemu: Da li je u Srbiji prošla 1984?
Ceo svet, svestan brzih društvenih promena, nastoji da sačuva uspomene i pouke prolaznosti. Zato je sve više muzeja, bitnih institucija kulturnog i istorijskog kontinuiteta nacija i država. Rezultati onih koji misle i rade suprotno su poznati (setimo se najgorih bliskih primera Bagdadskog muzeja pre par godina, Budinih statua, Mostarskog mosta, Dubrovnika, Ferhadije, kosovskih manastira, Muzeja istorije Jugoslavije…). Da li su i pauperizovani i zatvoreni muzeji u Beogradu na liniji zatiranja kulturnog nasleđa? Da li je Muzej istorije Jugoslavije još otvoren samo zato da bi ga se čerupalo uz blagoslov države i nadležnih ministarstava?
Odgovor je jasan. Miodrag B. Protić kaže: „Razvijene zemlje i danas poštuju ono što su već Sokrat, Platon, Aristotel i drugi odmah shvatili: da je umetnost energija prosvećenosti i prosvećivanja… Uloga muzeja je nezamenjiva. Blagodareći muzejima zaveštanje prošlosti recepcijom se pretvara u energiju budućnosti… u nuklearnoj civilizaciji muzeji su ustanove koje univerzalnim jezikom i postavkom integrišu svekoliko iskustvo. Postali su škole, nove katedrale. Instrumenti brzog masovnog prosvećivanja. Baš zato je Rejf Fajns u pravu kada kaže „Svaka vlast se boji umetnosti“, a ja dodajem: naša i ustanova kulture.
autorka je bila direktorka Muzeja istorije Jugoslavije u periodu 2001–2008