Kakve su sličnosti i razlike između zombija i vampira? I koga je, osim klinaca (i zaluđenika), briga za to?
U problem nas, oslanjajući se na ozbiljnu literaturu, uvodi ozbiljan pisac i izdavač Dejan Ilić u tekstu „Strah od utopije živih mrtvaca“. Zajedničko zombijima i vampirima jeste što su živi mrtvaci i što se šire kao zaraza: da biste postali zombi ili vampir, potrebno je da dođete u dodir s njima. Sve ostalo je, međutim, različito. Zombiji su odrpani, poluraspadnuti i zastrašujuće ružni, rasklimani su, neusklađenih kretnji, smrde i lako ih je ubiti, dok vampiri umeju biti veoma privlačni: elegantni, obrazovani, bogati, nepromenljivi i, ako se malo pripaze, veoma dugovečni. Ako izoštrimo pogled, uočićemo izvesnu klasnu razliku među živim mrtvacima. No, i tu se stvari menjaju, pa ćemo, udubimo li se u žanr, uočiti da imamo i one vampire koji se, po izgledu i ponašanju, približavaju zombijima, dok zombiji, sa svoje strane, nisu više spori kao nekada, već ima i onih veoma hitrih, kudikamo bržih od ljudi, pa se sad otvaraju novi problemi. U hvatanju nijansi pomaže nam ne samo obimna proizvodnja filmova i stripova, nego i sve veća literatura o ovim fenomenima. U redu, ali koga briga za sve to, osim onih koji zgrću pare proizvodeći gluposti? Pa, klince je briga. Ili, da odmah ukoračimo u samo srce problema: kada mlad čovek, danas, uza sve iskustvo horor žanrova, pogleda dokumentarni film američke vojske u kojem, posle oslobađanja nacističkih koncentracionih logora, vidi bagere koji guraju gomile leševa, on ne samo da neće biti fasciniran tom slikom jer svakodnevno gleda i gore stvari, nego mu, iz istih razloga, ni okolnost da se to stvarno dogodilo neće značiti previše: sve je moguće, n’est–ce pas? Ali, ako već stvari stoje tako, ako rečeni klinci prepoznaju u SF, hororu i fantastici ono što ih dotiče, ako u svemu tome vide znake (za razliku od nas neklinaca), da li se takav sklop može iskoristiti i za buđenje refleksije i samosvesti? Drugim rečima, da li se ovi žanrovi mogu ponuditi kao materijal u obrazovanju mladih ljudi, umesto starih sadržaja i starih pristupa obrazovanju koji, očigledno je, dugo već ne proizvode učinke što ih je doba prosvećenosti, u borbi upravo protiv sujeverja (vampiri), zatucanosti (vudu rituali) i gluposti (zemlja je ravna ploča) – iznedrilo?
U zbirci odabranih tekstova Fantastična škola Dejan Ilić pokazuje kako se popularna kultura – film, strip, roman – uz pametan pristup, može ubaciti u obrazovni sistem. Ilić, zapravo, reaguje na krizu savremenog obrazovanja koja je vidljiva na gotovo svim ravnima obrazovnog sistema: opadanje uticaja humanističkih disciplina, zatvaranje katedri za filozofiju i humanističke nauke na fakultetima, uz tendenciju ka specijalizaciji na svim nivoima, čime se kruni građanska supstancija, pojedinci gube kapacitet za slobodan život i, umesto subjekti, što je bila ideja doba prosvećenosti, postaju nalik podanicima, te se ne treba čuditi što našim životima, sve više, upravljaju košmarni likovi poput Trampa, Putina, Vučića, Orbana, Erdgana, Kačinjskog ili sličnih sukleta kojima je humanističko obrazovanje isto što i oštar kamen u cipeli. Fantastična škola poslednja je u nizu Ilićevih knjiga u kojima se nudi model obrazovanja što ne odstupa od ideja prosvećenosti, ali se materijal i pristup, saobrazno idejama modernosti, preobražavaju. Materijal su, dakle, SF, horor i fantastični filmovi, serije, stripovi i romani, dakle, ono u čemu mlad svet – u ovom slučaju pre svega srednjoškolci, ali, zašto da ne, osnovci i studenti takođe – može da prepozna i razume šifre sopstvenog vremena. Nikada, razume se, nije prestala niti će prestati rasprava o „korisnom“ i „beskorisnom“ znanju – ima li šta beskorisnije od filozofije, na primer? – ali onkraj te rasprave stoji sasvim neupitna evidencija da klasični pristup znanju u kojem učitelj utuvljuje znanje učenicima dugo već ne donosi nikakve dobre učinke. Utoliko umesto utuvljivanja razlike između hrbatnih i nehrbatnih planina (na primer), Ilić predlaže analizu filma Distrikt 9 u kojem se rabi razlika između vanzemaljaca nalik škampima i ljudima nalik ljudima koji će škampe, preventivno, da strpaju u geto. Umesto devetnaestovekovnih romana čiji jezik deca ne razumeju, razgovor o SF seriji Kraj detinjstva. Umesto bubanja srednjovekovnih vladara raspravu o filmu i romanu Enderova igra. Upravo sa na primeru ovog poslednjeg predloga dade, vrlo precizno, artikulisati Ilićeva ideja. Nije, naime, svejedno šta se mladim ljudima nudi kao materijal za tumačenje. Čak i najstrašniji događaji dvadesetog veka, Holokaust i GULAG, dakle, istrebljenje jednog naroda i istrebljenje onih koji drugačije misle, ne mogu se više predložiti kao sirovi materijal jer mladi ljudi, obuzeti drugim svetovima, jednostavno ne vare ono što je, za njih, toliko daleko (iako nije). Koliko god nastojali da pokažemo kako Holokaust i GULAG jesu opšti problem – ili problem izbeglištva, uostalom – ta zamisao nailazi na prepreku koja se, recimo to bez okolišanja, nalazi u jeziku. Zbog toga Ilić do Holokausta i GULAG-a dolazi zaobilaznim putem: govorimo jezikom koji vam je blizak, tumačimo znake koje ste u stanju da prepoznate, te oboružani tim iskustvom možemo da proširimo priču. „Najčešće, u stvari, i visoka i popularna kultura jesu istovremeno i konzervativne i emancipatorske“, piše Ilić u završnom akordu svoje knjige. „Da li će na kraju vršiti jednu ili drugu funkciju, ne zavisi toliko od dela samih po sebi. Mnogo više zavisi od nas: kako ih čitamo, razumemo i tumačimo. Škola bi stoga morala da nauči đake da čitaju (u jednom širem smislu, koji podrazumeva i gledanje i slušanje), te da razumeju i tumače, uključujući i to kako da se nose s dvosmislenostima tih dela“ (str. 359). Ne utuvljivanje, već tumačenje. Ne bubanje, već razumevanje. Šok, pak, koji bi za obrazovni sistem donelo tumačenje horora, na primer, nužno bi se odrazio i na učitelje koji bi, sada, morali da preobražavaju i sebe, da izlaze iz sopstvenih kalupova, da rade na sebi.
Ilićeva knjiga podeljena je u pet tematskih blokova, a na kraju svakog teksta pronalazimo spisak literature, filmova ili stripova. Utoliko je ova knjiga i svojevrsni priručnik za nastavu s obiljem konkretnih primera i tumačenja, s tim što, ponešto paradoksalno, ovaj „priručnik“ dekonstruiše ideju klasičnog priručnika: umesto suvog teksta koji ne računa na refleksiju unutar sebe – jer šta se ima raspravljati o uputstvima? – Ilićeva je knjiga zbirka ogleda, skup refleksija i mogućih primera tumačenja (tekst „Kako iškolovati masovnog ubicu“ primer je vrhunske hermeneutičke tehnike). Zbog toga je odeljak posvećen nastavi veronauke jedan od najprodornijih, jer sva ona pitanja na koja je crkva prigrabila monopol – bog, večnost, onostranost, krajnja svrha, moral – sada se provlače kroz žanrove koje Ilić analizira, a, ako je pameti (nije), ne bi loše bilo da ljudi okupljeni u crkvi i oko nje Ilićevu knjigu shvate ozbiljno. Kao, uostalom, i svi oni koji razmišljaju o obrazovanju.
