Šta, dakle, da radite da bi psihoterapija i vama pomogla? Tu dolazimo do jednog surovog elementa. Gotovo je izvesno da je ključni faktor uspešne terapije – klijent. Vrlo ugledni istraživači tvrde da je to moguće izraziti numerički i da je doprinos klijenta na nivou od 30 odsto, dok recimo tip psihoterapije ne prelazi 10 odsto. Dakle, nije samo što će terapija dugo trajati, nego najveći deo posla morate da uradite sami
Napad SAD i Izraela na Iran uspeo je ono što je retko kojem sukobu “pošlo za rukom” – ubijeni su brojni verski i politički lideri Teherana, dok civile više niko ne broji. Svetsko tržište nafte se raspalo, a zauvek je izbrisan decenijama građen osećaj sigurnosti u bogatim petro-monarhijama Zaliva. Izraelu nije svejedno jer iranske rakete i dronovi sve češće prolaze kroz njegovu protivvazduhoplovnu odbranu. Tramp se ponovo posvađao sa saveznicima iz NATO, koje je optužio za kukavičluk, a u par navrata je proglasio pobedu dok rakete i dronovi samoubice u rojevima lete u oba smera, u tri smene. I sve to za samo 23 dana rata! Nije malo
Južno od Johanesburga kuca industrijsko srce Južnoafričke Republike. Ovaj region je decenijama nosio ekonomiju zemlje i borio se protiv aparthejda. Danas su radinici ostavljeni na ulici birajući da li da se leče ili da jedu
Iako je Kvinsi Adams imao uticaja, Monro je taj koji je dao poslednji pečat načelu neintervencije, nemešanja u poslove zemalja na Zapadnoj hemisferi, kao i stavovima protiv kolonizacije i rekolonizacije, te uzimanju sudbine obe Amerike u ruke Amerikanaca
Evo, pedeset odsto naše publika čine klinci od 20 i nešto godina. To retko koji bend ima. Pevaju pesme sa našeg prvog albuma, kada se još nisu ni rodili. To je najveći uspeh koji možeš da zamisliš
“Najpre, držim da je od svih oblika književnog izražavanja radio-drama najbliža romanu, jer dopušta bezmalo neograničenu slobodu kretanja kako u dimenzijama vremena i prostora tako i kroz duhovni mikrokosmos... Dodaću da se radio-drama, bar kako je ja radim, piše kao pesma. Ja lično ili je u prvoj verziji napišem za nekoliko dana, ili nikad...” (Borislav Pekić, Šta je za mene radio-drama)
Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt
Generacija nobody nije nobody zato što je beznačajna, već zato što je bila previše jedno i previše drugo, previše rano i previše kasno na svakom mestu na kome se pojavila
U kojoj meri su istinite informacije da se Vojska Srbije ozbiljno “bilduje” oružjem? Čemu služi jačanje oružanih kapaciteta i, samim tim, kakve se poruke šalju za unutrašnju upotrebu, a kakve su poruke namenjene okruženju? Da li vojna saradnja Zagreba, Tirane i Prištine zaista plaši režim i Vučića ili je sve to predstava koja hrani sujetu jednog čoveka? Zašto se u ovom tenutku preko prorežimskih medija tendenciozno plasira vojna “moć”, kakva je korelacija ovog propagandnog paketa sa izborima, a kakva je u širem kontekstu geopolitičkih prilika? Na ova pitanja odgovaraju Vojkan Kostić, Petar Bošković i Boško Jakšić
Uklapajući se u trend i preuzimajući kormilo pomahnitalog desničarenja, Plenkovićeva je vlada, uz podršku raznih braniteljskih udruga, dijela čelnih ljudi Katoličke crkve u Hrvata, te sveprisutnu korupciju, kriminal, bezakonje i svu silu drugih deformacija, potaknula i eskalaciju nasilja, pri tomu redovito licemjerno optužujući žrtve
Pre dve godine je za reklamiranje gradske uprave iz budžeta dato oko 100 miliona dinara – iznos dovoljan da obezbedi tri godine rada Svratišta. Da stvar bude ciničnija, u pitanju su bili bilbordi što promovišu i Beograd i vlast kao socijalno odgovorne aktere koji stoje uz svoje građane
Svaki populizam vodi u totalitarizam ili jednoumlje, a svaki totalitarizam je populistički. Međutim, populizam postaje impotentan kada se demaskira i demistifikuje, kada se prevara iznese pred svetlost javnosti i predstavi iz različitih perspektiva. Tom demaskiranju i rasvetljavanju najviše doprinose tužilaštvo i profesionalni mediji
Uprkos različitim uverenjima, titule ne znače ništa. Vama treba osoba koja će moći da vas razume i podnese. “Neki veliki drmr” može biti odličan u tome, drugi može koristiti titule samo da bi vam papreno naplatio. Mada mi mnogo verujemo iskustvu, istraživanja pokazuju da mlađi terapeuti pomažu bolje nego stariji, verovatno zbog entuzijazma i supervizija. Odlučujući ne bi trebalo da budu ni utisci koje stičete u medijima, bez obzira na to što bi neko mogao da govori elokventno i ubedljivo
Novi bliskoistočni konflikt proširio se vihornom brzinom, čitav svet se u realnom vremenu menja dramatično i nepredvidljivo, a Bliski istok više neće biti isti
Podršku za ulazak u Drugi svetski rat pružilo je 97 odsto Amerikanaca, za rat protiv Iraka bilo je njih 76 odsto, za intervenciju u Libiji 47 odsto, a američkom učešću u tekućem ratu u Iranu tek 41 odsto
Čuli su se folklorno ojkanje, blejanje ovaca, monaško pojanje, religijske inkantacije, unisono četvoroglasje. Mašine kao da su oživele i počele da plešu. Efekat je bio neobičan jer se na sceni ništa živo ne pomera, a u zvuku se mehanički razvijaju različite strukture
Treća je decenija XXI veka, katastrofalno je stanje (ne samo) za kulturu u Srbiji, ali to je kontekst u kojem uzleću mlade džez snage: nadareni i neretko školovani muzičari koji poznaju tehnologiju, umeju da posluju, ne sapliću se o granice i nametnuta pitanja identiteta
O razlici između benignog identitetskog liderstva, koje neguje demokratiju iznutra i promoviše harmoniju i uključivost spolja, i toksičnog liderstva, koje podrazumeva tiraniju unutar grupe i podsticanje antipatija prema drugim grupama, i o još mnogim detaljima o onima koji su na čelu društva
Zašto nema rešenja za Apoteke “Beograd”? Zašto su zaposleni u ovoj ustanovi na ivici egzistencije? Ko je ko u kolopletu lokalne samouprave, stranačkih direktora, ministarstva i evropskih korporativnih lanaca apoteka i veletrgovina farmaceutskim uslugama? Da li je adekvatno lečenje u privatnim zdravstvenim i apotekarskim ustanovama privilegija imućnih
Međutim, o čemu god da se radi, psihoterapija ne mora biti prvi ili automatski odgovor na vaše pitanje. Možda će prijateljski razgovor s dobronamernom osobom koja ima više životnog iskustva, meditacija ili amatersko bavljenje slikarstvom biti dovoljni i za ublažavanje patnje i za samospoznaju. Opet, ako osetite da vas patnja svojim intenzitetom ili novinom svog oblika iznenađuje i plaši, ako podrške nema ili prijatelji ne znaju šta da vam kažu, ako razgovori i hobiji ne donose nikakvo olakšanje ili ono prekratko traje, nemojte oklevati da se obratite pouzdanom profesionalcu i zamolite za pomoć u proceni da li vam je terapija neophodna. I nebitno je da li će vas zbog toga ogovarati; valjda je važnije da živite bolje nego šta bi ko mogao da priča o vama.
Psihoterapija može biti i samo jedan od izvora pomoći za određeni problem i trenutak u vašem životu. Ne zato što vam je mnogo loše, već zato što je problem višedimenzionalan. Neki ljudi (mada, po mom iskustvu, njihov broj, nažalost, nije mnogo veliki) reaguju na antidepresive kao da su za njih iskrojeni, neke preporodi pevanju u horu, nekome treba i fizioterapeut ili kardiolog. Iako danas znamo da i redovno vežbanje i amatersko bavljenje umetnošću pomažu bolje nego profesionalni tretmani, psihoterapija može ostati neophodna ako je osnovni izvor problema emocionalne prirode ili ako je neophodno dalje osvešćivanje toga šta me muči ili šta mi pomaže.
Već više od pola veka izvode se sistematska empirijska istraživanja usmerena na pitanje – da li psihoterapija pomaže, pa onda i na to koji tip terapije, kome, kako, u kom uzrastu. Važan element odgovora jeste da psihoterapija nekim ljudima može da donese fundamentalan napredak, da na druge gotovo ne utiče, a mnogima može da donese i pogoršanje. Odgovornost je, dakle, ogromna, odluke i izbori su jako važni, a mi bismo voleli da znamo, i time se bavimo, šta to pravi ove razlike.
PRVI PARAMETAR – VREME
Naravno, neko dođe fokusiran na jasno određen problem – trema na ispitima, nesanica, ili redovno upadanje u konflikte na poslu (mada ne znamo unapred da li će mu proces prijati i može poželeti da ostane u terapiji mnogo duže nego što je inicijalno planirao ili će otići čim bude osetio prvo poboljšanje), što je obično jednostavnije i makar kratkoročno olakšanje nije tako teško dobiti. Kad kažem “fundamentalan napredak”, međutim, mislim na mnogo ambicioznije koncepcije psihoterapije u kojima klijentu pomažemo da se promeni kao osoba, da nastavi razvoj i ne samo da reši probleme već i da ih preraste.
Kad je to u pitanju, znamo jedan jasan parametar: da bi temeljno pomogla, terapija mora da traje barem osamnaest meseci. Znam da je to surovo reći bilo kome ko pati i želi, kao što sam i ja želeo, da mu što pre bude bolje. Kao kada biste otišli zubaru i on vam kaže: “Prvo moramo o Vašoj zubobolji da pričamo godinu i po dana, posle toga ćete se osetiti temeljno bolje”. Nažalost, prvi problem je u tome što i dalje vrlo malo razumemo um, pa onda ne znamo dovoljno ni o poremećajima i tretmanima. A drugo i mnogo važnije, nije ni realno da očekujemo da će za nekoliko sati razgovora biti rešen problem koji je počeo pre nekoliko decenija i, u ogromnom broju slučajeva, bio guran pod tepih u nadi da će se, nekim čudom, povući i nestati sam od sebe.
NAJVAŽNIJE – SPREMNOST NA PROMENU
Šta, dakle, da radite da bi psihoterapija i vama pomogla? Kako da pomognete psihoterapiji da vam pomogne? Tu dolazimo do drugog surovog elementa. Najverovatnije da terapija “škodi” kad psihoterapeut pravi užasne greške, krši etički kodeks, zloupotrebljava, ali je gotovo da izvesno da je ključni faktor uspešne terapije klijent. Vrlo ugledni istraživači tvrde da je to moguće izraziti numerički i da je doprinos klijenta na nivou od 30 odsto, dok recimo tip psihoterapije ne prelazi 10 odsto. Dakle, nije samo što će dugo trajati, nego najveći deo posla morate da uradite sami!
Počnimo od prastarog vica po kome je za zamenu sijalice dovoljan jedan psihoanalitičar, ali sijalica mora želeti da se promeni. Jedan od presudnih elemenata uspešne psihoterapije uvek je motivacija klijenta da se bori za promenu i poboljšanje. To konkretno uključuje sasvim očigledne stvari, poput redovnosti i tačnosti, da ne biste gubili dragoceno vreme. Na složenijem nivou, to znači da ste spremni na veliku (i postepeno sve veću) iskrenost, prvo sami sa sobom, a onda i prema terapeutu. Nemojte čekati da vas na početku seanse terapeut nešto pita, nemojte se stideti da otvorite neku temu u slučaju da vas o tome ništa nije pitao, tražite objašnjenja i uputstva (posebno na samom početku). Frojd je izuzetno pronicljivo napisao da na ispovesti čovek mora da kaže sve što zna, a u psihoanalizi i ono što ne zna. Dakle, zapisujte svoje snove i pričajte o njima, upustite se u to da kažete sve što vam pada na pamet, bez cenzure i straha, zavirite, uz terapeutovu podršku, u mračne delove sebe, gde skrivate ono čega se u sebi stidite i što prezirete. Konačno, ovo uključuje i hrabrost, spremnost da se izdrži bol, pa čak i pogoršanja, koji mogu biti neumitni pre ozbiljnog napretka.
O samim seansama je dobro misliti kao o moćnom katalizatoru. One motivišu, inspirišu, donose olakšanje i doživljaj razumevanja, tako da mogu biti izrazito važne. Ali one nipošto nisu dovoljne, posebno ako imate pedeset minuta sedmično, pa i to ponekad propustite ili skratite. Borba za to da vam bude bolje mora da se nastavi, morate da radite i između seansi. Oblik tog rada može biti individualan – neko piše dnevnik ili zapisuje snove, neko sebe iskušava onim što ga plaši, diže tegove, razgovara s prijateljima, čita mudrijaške knjige o životu uma...
Najvažnije može biti da nam se između seansi ne prekine unutrašnji kontakt s terapeutom, da se pitamo šta treba otvoriti na sledećoj seansi, kako da u socijalnom životu primenimo ono o čemu smo u terapiji razgovarali... Iznenađujuće je kako nekad intenzivne anksioznosti nestaju kad počnete sebi da postavljate pitanja za koja pretpostavljate da bi vam ih u toj situaciji terapeut postavljao.
I ODNOS LEČI
Terapijski odnos predstavlja drugi najmoćniji faktor promene u psihoterapiji (ako volite brojeve, kažu da je u pitanju 15 odsto). To čini izbor terapeuta važnim – morate imati osećaj da ćete s tom osobom, tokom vremena, moći da uspostavite blizak odnos s jedinstvenim oblikom i intenzitetom poverenja i razumevanja – ali vam govori i da nikad ne smete prestati da radite na tom odnosu. Iskrenost u psihoterapiji uključuje i to da terapeutu kažete sve što pomislite o njemu, bilo izrazito pozitivno ili izrazito negativno ili prosto vama u tom trenutku nejasno. Ako ste se, na primer, zbog nečega razočarali u inače dobrog terapeuta, to postaje prepreka daljem zajedničkom radu, za koji je poverenje nužno, pa ne možete nastaviti dok ta prepreka ne bude bila otklonjena. Ovo uključuje i postavljanje pitanja i kritičke komentare, a posebno je dragoceno kad klijent ume da daje neku vrstu uputstava za to šta mu najviše pomaže i to jasno traži (ja mislim, čak i nezavisno od toga da li će se terapeut složiti i pokušati da pruži baš to što ste mu rekli).
Posebno je važno raditi na odnosu, ako je to domen s kojim klijent ima ozbiljne probleme. Razlog zvuči jednostavno: ako ne umete u odnosima da otkrijete ono što je za vas “najlekovitije” i to “apsorbujete” u sebe tako da osetite kako vas, na primer, nečije poštovanje iznutra greje, teško da ćete to moći spontano i lako da učinite i u terapiji. Vaš terapeut to ne bi smeo da previdi i mora pokušati da vam pomogne da to naučite, ali presudno je da li ćete vi biti spremni da svaki put kad ste, recimo, ljuti na njega to i kažete, a onda i pokušate da razumete zašto, odnosno kako se taj problem prevazilazi. Tako, veliki delovi terapije mogu delovati kao da ne radite na rešavanju problema već razgovarate o samoj terapiji.
Najveći deo psihoterapijskog procesa ni nauka ni praktičari još ne razumeju dovoljno dobro, pa je i nemoguće opisati sve relevantne faktore koji vode tome da jedna bude više uspešna od druge. Ni ovaj moj “vodič” ne može vam dati preciznu mapu ili uputstvo šta tamo da radite (a terapeutima još manje). On je više pokušaj čiji je cilj da prestanete da se plašite i da se izložite tom velikom riziku od ulaska u izuzetno intiman odnos s osobom o kojoj jedva da išta znate i nećete nikad mnogo ni saznati. Jer najviše zavisi od ta dva detalja – hrabrosti i rizika – i presudno je važno da ne izgubite ni veru da ste za njih sposobni ni veru u sebe.
Autor je psihologPravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Kako iskoristiti psihoterapijske seanse',
pubdate: '2026-03-25 23:40:18',
authors: authors,
sections: "Razno",
tags: "Emocije,Psihologija,Psihoterapija",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Kako iskoristiti psihoterapijske seanse',
'pageContent': '
Tekst o tome kako se bira psihoterapeut podrazumeva da umete da procenite kad vam je psihoterapija potrebna i da znate šta da radite na seansama kad terapija jednom počne. Naravno, ovo ne znamo ni mi koji smo “studirali za psihoterapeute”, pre no što skočimo – ili budemo bačeni – u vodu i moramo nekako da isplivamo. Ne zna se šta pravi veću štetu – potpuno nerealistični i dramatični filmski prikazi terapije, isuviše sažeti školski opisi ili saveti da vreme leči sve.
Da počnemo od najopštijeg: čemu psihoterapija služi (a uz to ponekad i ne radi)? Ona je, na prvom mestu, način da pokušate da rešite neke emocionalne probleme (patnje koje su previše intenzivne ili predugo traju, tako da ometaju život i ne možete sami da ih prevaziđete) ili da se promenite kao osoba (utičete na osobine svoje ličnosti, ograničenja u uspostavljanju odnosa ili ispoljavanju osećanja, nemogućnost da se oslobodite traumatskih sećanja...).
Mada najveći broj ljudi na psihoterapiju dolazi zbog nekog oblika akutne ili hronične patnje, ona, makar za nas zapadnjake, može biti i najbolji put upoznavanja sebe, proširivanja samosvesti i ličnog sazrevanja, a u idealnom slučaju može biti i jedno i drugo.
Međutim, o čemu god da se radi, psihoterapija ne mora biti prvi ili automatski odgovor na vaše pitanje. Možda će prijateljski razgovor s dobronamernom osobom koja ima više životnog iskustva, meditacija ili amatersko bavljenje slikarstvom biti dovoljni i za ublažavanje patnje i za samospoznaju. Opet, ako osetite da vas patnja svojim intenzitetom ili novinom svog oblika iznenađuje i plaši, ako podrške nema ili prijatelji ne znaju šta da vam kažu, ako razgovori i hobiji ne donose nikakvo olakšanje ili ono prekratko traje, nemojte oklevati da se obratite pouzdanom profesionalcu i zamolite za pomoć u proceni da li vam je terapija neophodna. I nebitno je da li će vas zbog toga ogovarati; valjda je važnije da živite bolje nego šta bi ko mogao da priča o vama.
Psihoterapija može biti i samo jedan od izvora pomoći za određeni problem i trenutak u vašem životu. Ne zato što vam je mnogo loše, već zato što je problem višedimenzionalan. Neki ljudi (mada, po mom iskustvu, njihov broj, nažalost, nije mnogo veliki) reaguju na antidepresive kao da su za njih iskrojeni, neke preporodi pevanju u horu, nekome treba i fizioterapeut ili kardiolog. Iako danas znamo da i redovno vežbanje i amatersko bavljenje umetnošću pomažu bolje nego profesionalni tretmani, psihoterapija može ostati neophodna ako je osnovni izvor problema emocionalne prirode ili ako je neophodno dalje osvešćivanje toga šta me muči ili šta mi pomaže.
Već više od pola veka izvode se sistematska empirijska istraživanja usmerena na pitanje – da li psihoterapija pomaže, pa onda i na to koji tip terapije, kome, kako, u kom uzrastu. Važan element odgovora jeste da psihoterapija nekim ljudima može da donese fundamentalan napredak, da na druge gotovo ne utiče, a mnogima može da donese i pogoršanje. Odgovornost je, dakle, ogromna, odluke i izbori su jako važni, a mi bismo voleli da znamo, i time se bavimo, šta to pravi ove razlike.
PRVI PARAMETAR – VREME
Naravno, neko dođe fokusiran na jasno određen problem – trema na ispitima, nesanica, ili redovno upadanje u konflikte na poslu (mada ne znamo unapred da li će mu proces prijati i može poželeti da ostane u terapiji mnogo duže nego što je inicijalno planirao ili će otići čim bude osetio prvo poboljšanje), što je obično jednostavnije i makar kratkoročno olakšanje nije tako teško dobiti. Kad kažem “fundamentalan napredak”, međutim, mislim na mnogo ambicioznije koncepcije psihoterapije u kojima klijentu pomažemo da se promeni kao osoba, da nastavi razvoj i ne samo da reši probleme već i da ih preraste.
Kad je to u pitanju, znamo jedan jasan parametar: da bi temeljno pomogla, terapija mora da traje barem osamnaest meseci. Znam da je to surovo reći bilo kome ko pati i želi, kao što sam i ja želeo, da mu što pre bude bolje. Kao kada biste otišli zubaru i on vam kaže: “Prvo moramo o Vašoj zubobolji da pričamo godinu i po dana, posle toga ćete se osetiti temeljno bolje”. Nažalost, prvi problem je u tome što i dalje vrlo malo razumemo um, pa onda ne znamo dovoljno ni o poremećajima i tretmanima. A drugo i mnogo važnije, nije ni realno da očekujemo da će za nekoliko sati razgovora biti rešen problem koji je počeo pre nekoliko decenija i, u ogromnom broju slučajeva, bio guran pod tepih u nadi da će se, nekim čudom, povući i nestati sam od sebe.
NAJVAŽNIJE – SPREMNOST NA PROMENU
Šta, dakle, da radite da bi psihoterapija i vama pomogla? Kako da pomognete psihoterapiji da vam pomogne? Tu dolazimo do drugog surovog elementa. Najverovatnije da terapija “škodi” kad psihoterapeut pravi užasne greške, krši etički kodeks, zloupotrebljava, ali je gotovo da izvesno da je ključni faktor uspešne terapije klijent. Vrlo ugledni istraživači tvrde da je to moguće izraziti numerički i da je doprinos klijenta na nivou od 30 odsto, dok recimo tip psihoterapije ne prelazi 10 odsto. Dakle, nije samo što će dugo trajati, nego najveći deo posla morate da uradite sami!
Počnimo od prastarog vica po kome je za zamenu sijalice dovoljan jedan psihoanalitičar, ali sijalica mora želeti da se promeni. Jedan od presudnih elemenata uspešne psihoterapije uvek je motivacija klijenta da se bori za promenu i poboljšanje. To konkretno uključuje sasvim očigledne stvari, poput redovnosti i tačnosti, da ne biste gubili dragoceno vreme. Na složenijem nivou, to znači da ste spremni na veliku (i postepeno sve veću) iskrenost, prvo sami sa sobom, a onda i prema terapeutu. Nemojte čekati da vas na početku seanse terapeut nešto pita, nemojte se stideti da otvorite neku temu u slučaju da vas o tome ništa nije pitao, tražite objašnjenja i uputstva (posebno na samom početku). Frojd je izuzetno pronicljivo napisao da na ispovesti čovek mora da kaže sve što zna, a u psihoanalizi i ono što ne zna. Dakle, zapisujte svoje snove i pričajte o njima, upustite se u to da kažete sve što vam pada na pamet, bez cenzure i straha, zavirite, uz terapeutovu podršku, u mračne delove sebe, gde skrivate ono čega se u sebi stidite i što prezirete. Konačno, ovo uključuje i hrabrost, spremnost da se izdrži bol, pa čak i pogoršanja, koji mogu biti neumitni pre ozbiljnog napretka.
O samim seansama je dobro misliti kao o moćnom katalizatoru. One motivišu, inspirišu, donose olakšanje i doživljaj razumevanja, tako da mogu biti izrazito važne. Ali one nipošto nisu dovoljne, posebno ako imate pedeset minuta sedmično, pa i to ponekad propustite ili skratite. Borba za to da vam bude bolje mora da se nastavi, morate da radite i između seansi. Oblik tog rada može biti individualan – neko piše dnevnik ili zapisuje snove, neko sebe iskušava onim što ga plaši, diže tegove, razgovara s prijateljima, čita mudrijaške knjige o životu uma...
Najvažnije može biti da nam se između seansi ne prekine unutrašnji kontakt s terapeutom, da se pitamo šta treba otvoriti na sledećoj seansi, kako da u socijalnom životu primenimo ono o čemu smo u terapiji razgovarali... Iznenađujuće je kako nekad intenzivne anksioznosti nestaju kad počnete sebi da postavljate pitanja za koja pretpostavljate da bi vam ih u toj situaciji terapeut postavljao.
I ODNOS LEČI
Terapijski odnos predstavlja drugi najmoćniji faktor promene u psihoterapiji (ako volite brojeve, kažu da je u pitanju 15 odsto). To čini izbor terapeuta važnim – morate imati osećaj da ćete s tom osobom, tokom vremena, moći da uspostavite blizak odnos s jedinstvenim oblikom i intenzitetom poverenja i razumevanja – ali vam govori i da nikad ne smete prestati da radite na tom odnosu. Iskrenost u psihoterapiji uključuje i to da terapeutu kažete sve što pomislite o njemu, bilo izrazito pozitivno ili izrazito negativno ili prosto vama u tom trenutku nejasno. Ako ste se, na primer, zbog nečega razočarali u inače dobrog terapeuta, to postaje prepreka daljem zajedničkom radu, za koji je poverenje nužno, pa ne možete nastaviti dok ta prepreka ne bude bila otklonjena. Ovo uključuje i postavljanje pitanja i kritičke komentare, a posebno je dragoceno kad klijent ume da daje neku vrstu uputstava za to šta mu najviše pomaže i to jasno traži (ja mislim, čak i nezavisno od toga da li će se terapeut složiti i pokušati da pruži baš to što ste mu rekli).
Posebno je važno raditi na odnosu, ako je to domen s kojim klijent ima ozbiljne probleme. Razlog zvuči jednostavno: ako ne umete u odnosima da otkrijete ono što je za vas “najlekovitije” i to “apsorbujete” u sebe tako da osetite kako vas, na primer, nečije poštovanje iznutra greje, teško da ćete to moći spontano i lako da učinite i u terapiji. Vaš terapeut to ne bi smeo da previdi i mora pokušati da vam pomogne da to naučite, ali presudno je da li ćete vi biti spremni da svaki put kad ste, recimo, ljuti na njega to i kažete, a onda i pokušate da razumete zašto, odnosno kako se taj problem prevazilazi. Tako, veliki delovi terapije mogu delovati kao da ne radite na rešavanju problema već razgovarate o samoj terapiji.
Najveći deo psihoterapijskog procesa ni nauka ni praktičari još ne razumeju dovoljno dobro, pa je i nemoguće opisati sve relevantne faktore koji vode tome da jedna bude više uspešna od druge. Ni ovaj moj “vodič” ne može vam dati preciznu mapu ili uputstvo šta tamo da radite (a terapeutima još manje). On je više pokušaj čiji je cilj da prestanete da se plašite i da se izložite tom velikom riziku od ulaska u izuzetno intiman odnos s osobom o kojoj jedva da išta znate i nećete nikad mnogo ni saznati. Jer najviše zavisi od ta dva detalja – hrabrosti i rizika – i presudno je važno da ne izgubite ni veru da ste za njih sposobni ni veru u sebe.
Autor je psihologPravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-03-25 23:40:18',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
