Na prostoru između Lomine i Ulice Gavrila Principa planirano je rušenje 3500 stambenih objekata i 4550 komercijalnih kvadrata. Biće uklonjena 54 stana, a 162 građanina raseljena. Ugovor države sa izvođačima iz Kine nije dostupan javnosti i ne zna se ko su su podizvođači na projektu. To je dovoljno za brigu, ali Šapić kaže da “nema nazad”
I aktuelni režim i Srpska pravoslavna crkva tvrde da se do ideja o zajedničkom radu na osnivanju Univerziteta “Sveti Sava” došlo iz brige o dobrobiti građana ove zemlje. Ali postupanje aktuelne vlasti godinama unazad, kao i delovanje Srpske pravoslavne crkve, te njihova neobjavljena koalicija u borbi protiv srpskih univerziteta bude duboke sumnje u dobronamernost ovakve zamisli
Psihologija jasno pokazuje da je svaki oblik fanatizma – svođenja sebe na jednu dimenziju, bila ona religijska, ideološka, politička, društvena, profesionalna ili pripadanje određenoj grupi – odbrambeni pokušaj neke osobe koja ne može da otkrije stabilan lični identitet i onda, sebi koliko i drugima, baca prašinu u oči ubeđivanjem da ne samo da ima identitet nego je on tako očigledan da niko nikad ne bi smeo u njega da posumnja
Pitanje nije da li dozvoliti AI u obrazovanju, već šta AI konkretno menja u načinu na koji učimo i podučavamo. Važno je znati da AI ne ukida potrebu za obrazovanjem, on je multiplikuje, ali multiplikator radi samo tamo gde već ima šta da pomnoži – ako pomnožiš nulu sa hiljadu, dobićeš nulu
Treće izostavljanje zakona o istopolnim zajednicama sa dnevnog reda pokazuje kako vlast proizvodi stanje u kojem su prava stalno obećana, ali nikada ostvarena
Promovisani sa srpskog dvora, balovi su za Beograđane bili vrhunac društvenog života elite. Najluđi su ipak bili krompir balovi, za niže slojeve, na kojima se igralo Baba Mudrino kolo
El Greko nije bio omiljeni slikar Ortege i Gaseta. Međutim, filozof je u radnoj sobi imao reprodukciju slike ovog velikog Španca, a u esejima je analizirao njegovu umetnost
“Zahvaljujući našim profesorima, zadržan je optimizam i elan i dogovoren je sastanak sa predstavnicima obe organizacije (“Medicinski krug” i SINAPSA), prodekanom Živaljevićem, v. d. dekanom Trajkovićem i nezavisnim profesorima”, kažu za “Vreme” predstavnici Studentskog protesta. “Čekajući petak i potvrdu svih pozvanih članova, organizacija SINAPSA uz pomoć profesora i advokata sastavlja krivične prijave i tužbe”
Dok se u RH broj žrtava “jasenovačkog mita” maksimalno umanjuje i stalno umanjuje (broj smrtno stradalih a ne mučki ubijenih u logoru ne prelazi 7000 osoba, zlonamerno insinuira pseudonaučna, ustašoidna bagra), u susednoj Republici Srpskoj, uz obavezno pokroviteljstvo (nesumnjivo i instrukcije) iz Beograda, na čelu sa predsednikom Vučićem i uz asistenciju patrijarha Porfirija, broj pobijenih se maksimalno uvećava
Kada naš akvarijum i tropikarijum preživljava sa minimum novca, zamislite šta bi bilo ukoliko se investira na višem nivou, na pravi način, sa pravim ljudima, stručnim i iskusnim, koji su zaista poštovani u regionu i ovom delu sveta. Međutim, delfinarijum je pogrešna priča. Kao ljubitelj prirode, podvodni fotograf i snimatelj ne bih voleo da neko osećajno, svesno biće živi u takvim uslovima
Ni najžešći kritičari ne bi trebalo da izgube iz vida da su sva Frojdova pitanja naša pitanja i dan-danas, te da će verovatno nastaviti da žuljaju i naredne generacije. Koji su uzroci emocionalne patnje? Kako nastaju snovi? Gde su traumatska sećanja dok nismo u stanju da o njima mislimo? Šta je to u našem nesvesnom što psihoterapija ne može da nam pomogne da promenimo? Zašto neko nije u stanju da tuguje... Potrebna je neverovatna pronicljivost da bi sva ovakva pitanja mogla biti formulisana, a u Frojdovim ih tekstovima ima neverovatno mnogo
Zašto smo nas četvorica novinara iz “Vašington posta”, “Los Anđeles tajmsa”, Bi-bi-sija i “Politike” ušli u vazduhoplovnu bazu Došan Tapeh, na istoku Teherana? Šta smo videli na Aveniji Farahabad? U kom momentu su nam handžari bili pod grlom? Dok smo Bi-bi-sijevac i ja ulazili u zgrade i pentrali se po krovovima posmatrajući metež ispod nas, šta se desilo sa kolegom iz “Los Anđeles tajmsa” kojeg je spazio snajperista iz baze
Ko kontroliše sedam velikih svetskih moreuza – uskih grla na najkritičnijim tačkama planete koji su od drevnih vremena preusmeravali tokove svetske politike i koji to čine i danas?
Dejvid Atenboro nas je poveo na put novog načina posmatranja i razumevanja živog sveta u prirodnom okruženju i spoznaje o sopstvenom uticaju na njega, a njegovi serijali su postavili nove standarde kvaliteta snimanja i pripovedanja. To što puni 100 godina istovremeno je i spoznaja da ćemo ostati bez njega, ali i povod za slavlje života, borbe, ljubavi i prirode
Da li je moguće da u svetu od skoro osam milijardi ljudi možete da stignete do bilo koje osobe – Dalaj Lame, Šakire, Nikole Jokića, mongolskog šampiona u jahanju konja ili Mis Kambodže – u samo šest skokova? I kakav to uticaj ima na naše živote, na način kako se šire (dez)informacije, epidemije, svetske krize
Na osnovu proučavanja njegovog razvoja mi znamo da fašizmu nije potreban nikakav spektakularan ‘marš’ na glavni grad da bi zaživeo – za to su dovoljne naizgled pomirljive odluke da se toleriše bezakonje prema nacionalnim ‘neprijateljima’. Robert O. Pakston, Anatomija fašizma, preveo Željko V. Mitić; PineTrie, Beograd, 2026.
Beogradski izlog, prodavnica suvenira praktične primene nastalih po dizajnu umetnika a po beogradskim motivima, upravo je napunio 35 godina. Ispostavilo se da će ti njegovi prvi dani postati važan deo istorije. Seća ih se Gorica Mojović, koja je sa Kulturnim centrom Beograda bila inicijator Beoizloga, jednog od toponima grada
Jedan američki šekspirolog tvrdio je da je Šekspir izumitelj savremenih ljudi, da nam je on pokazao kako možemo da izrazimo svoja osećanja i oblikujemo svoje identitete. Što se tiče prvog, nama danas deluje neobično da ljudi nekada nisu umeli rečima da ispolje zaljubljenost, ljubomoru, pohlepu, ambicioznost ili tugovanje. Sva je ova osećanja Šekspir, makar do tog istorijskog trenutka, najbolje opisao, a neka je čak opisao prvi u čitavoj istoriji književnosti
Prava pitanja nisu ona koja dominiraju javnim prostorom. Ni oduševljenje dela tehnološke scene, koja sve češće zvuči kao da razgovara sama sa sobom, ubeđena da gradi boga. Ni panika onih koji u svakom algoritmu vide apokalipsu. Već trezveno, ali tvrdoglavo insistiranje na odgovorima na pitanja: Koliko ovo košta? Ko plaća? Kome služi i šta se dešava ako ne uspe? Istorija tehnologije – od parne mašine do nuklearne bombe – pokazala je da velike promene menjaju raspodelu moći, ekonomiju, politiku, ali često i društva, i to mnogo dublje nego što njihovi tvorci u početku razumeju
Drugim rečima, od tela čijeg mišljenja se plašila vrhovna vlast čitavih pola veka, na kraju je Državni savet samo figurirao kao skup dobro plaćenih poslušnika koji ćute i od čijeg mišljenja nikoga nije bolela glava, najmanje državu i vrhovnu vlast. Postao je sinonim za sinekuru (“uhlebljenje”) partijskih ili prijateljskih kadrova ili isluženih, a zaslužnih činovnika.
Oba puta, i pod Karađorđem i pod knezom Milošem, Državni savet je rođen u glavama starešinske opozicije, koja nije imala za cilj da zbaci, već da ograniči vlast vladara, i Karađorđa i kneza Miloša. Karađorđe je dozvolio njegovo formiranje odmah, u drugoj godini ustanka, a knez Miloš je odugovlačio osam godina. U vreme Karađorđa, Narodna skupština je odlučivala o skoro svim političkim i vojnim pitanjima, a pod knezom Milošem vladar je “suvereno gospodario” Narodnom skupštinom. Stoga su ustavobranitelji gledali da potisnu značaj takve, poslušne Narodne skupštine, i da kroz Državni savet donesu odluke o bržoj modernizavciji i evropeizaciji Srbije kako bi se uveo pravni poredak, odvojile sudska, zakonodavna i izvršna vlast, i niz drugih, veoma značajnih i neophodnih stvari. Jedini način za takve promene bio je – donošenje Ustava. To se desilo 1838. godine.
Od tog momenta, Državni savet i Ustav počinju da dele sudbinu.
Ustav iz 1838. godine označio je konačnu pobedu opozicije i stvaranje pravne države u kojoj je Državni savet postao nadređeno telo nad knezom. Ukinut je knežev apsolutizam, a nakon nekoliko meseci Miloš Obrenović je napustio presto (1839). Ovaj ustav, sa stvarnom podelom vlasti između kneza i Državnog saveta, odredio je tok istorije srpske države u narednih dvadeset godina (“doba ustavobranitelja”). Njime su udareni temelji političkog poretka u kome je Državni savet doživeo vrhunac svoje moći. Stvorio je nezavisan sud i zajamčio građanska prava, zaštitio je činovnička prava i privatnu svojinu građana; imao je 20 članova o sudu kojima je udario temelje pravnom poretku; ustanovljena je i Narodna skupština kao “jedan od” vrhovnih organa vlasti.
Poseban Zakon o Državnom savetu usvojen je 9. aprila 1839. Njime su prava Saveta proširena u odnosu na kneževa. Knezu je ostavljeno samo pravo zakonodavne inicijative. I izvršna vlast prešla je većim delom na Savet zato što su se ministri mogli uzimati isključivo iz redova savetnika. Tako je Vlada predstavljala isključivo “savetski odbor”, a bez uvažavanja i mišljenja Državnog saveta knez nije imao ni formalno pravo da imenuje bilo kog ministra (“popečitelja”). Savet je imao i budžetsko pravo, a vršio je mnoštvo administrativnih funkcija: određivao plate i administrativna zvanja, nadzirao rad ministara i slično.
Imajući u svojim rukama zakonodavnu i izvršnu vlast, Državni savet je podsećao na nekadašnji mletački Senat ili francuski Konvent. Savetnici i ministri zajedno su zasedali i raspravljali o svim državnim poslovima. Odsutnog ili bolesnog ministra nije zastupao najstariji službenik iz njegovog resora – vlade, nego jedan od članova Državnog saveta koji bi za to bio specijalno određen. Ovu praktičnu prevagu u političkom odlučivanju na stranu Državnog saveta omogućavao je Ustav članom 17, po kome su savetnici postavljani “doživotno”, jer knez nije imao pravo da bilo koga iz tog tela smeni. Zanimljivo je da ovom nisu kumovali ustavobranitelji već velike sile, “strana diplomatija nameravala je da Državnim savetom što više ograniči kneževu vlast i da savetnike učini nezavisnim od kneza”. Čak su se one dugo lomile i međusobno diplomatski sukobljavale u vezi s tim da li Srbijom treba da vlada “knez sa Savetom ili Savet sa knezom”.
Kada se kasnije knez Mihailo (1839–1842), “obožavalac ruskih običaja i institucija”, oslonio na Rusiju radi zaštite i pomoći, izazvao je, na drugoj strani, “prezrenje Porte i neprijateljstvo Austrije”. Izgubio je odmah i simpatije Velike Britanije, koje je uživao njegov otac i našao se bez podrške gotovo svih evropskih sila. To je dovelo do njegovog brzog i lakog pada s prestola.
Uvod u propast ustavobraniteljskog režima i u kraj vladavine Karađorđevića (1842–1859) napravili su sami savetnici organizujući 1857. godine “Tenkinu zaveru” s namerom da kneza Aleksandra Karađorđevića čak liše i života. Ovde je, pored sve dramatike dešavanja, došlo do jednog zanimljivog zapleta: velike sile nisu želele da se upliću i arbitriraju u sporu između kneza i savetnika-zaverenika, koje je knez kaznio najpre na smrt pa pomilovao robijom, jer su i velike sile smatrale da zaverenike protiv života vladara treba najstrože kazniti. Štaviše, one su takav knežev potez pozdravile. U našoj istoriografiji je dugo preovladavalo uverenje da je Visoka porta kaznila kneza zbacivanjem s prestola jer se ogrešio o Ustav koji je štitio članove Državnog saveta. Ali, isti Ustav je štitio i kneza, a nije ni jednim jedinim stavom štitio savetnike ako su ubice ili zaverenici protiv kneževog života.
Ljutnju velikih sila i tursku arbitražu iz Carigrada izazvao je traljav, nediplomatski potez knežev da vladu Osmanskog carstva, čiji je Srbija još uvek bila makar formalni deo kao vazalna kneževina, ne udostoji izveštajem o tome šta se izdešavalo. Porta je iskazala ljutnju, ali nije razmišljala da pomogne u kneževom obaranju. To su učinile tri velike sile (Rusija, Francuska i V. Britanija) preko sebi odanih članova Državnog saveta i inscenirane odluke Svetoandrejske skupštine, posle čega su se takvom potezu priklonile i Porta i Austrija, januara 1859. godine.
Posle borbe sa Karađorđevićem Državni savet je bio istrošen, slab, iscrpljen i bezidejan. Ovu činjenicu dobro je uočio knez Mihailo za svoje druge vladavine i lako je savladao Državni savet. Na Preobraženskoj skupštini (1861) doneo je nov Zakon o Državnom savetu. Potvrđivanje svih zakona preuzeo je pod svoju nadležnost, savetnici su izgubili političku moć i svedeni su u red ostalih činovnika koje je knez postavljao i penzionisao po svojoj volji, oduzevši im dotadašnju ustavnu privilegiju – stalnost funkcije. Takođe, ministre je uzimao i izvan Državnog saveta. Time je Ustav iz 1838. godine prestao da postoji, a kasnijim Ustavom iz 1869. Savet je praktično postao samo savetodavni organ Vlade u administrativnim pitanjima, bez prava da raspravlja o kneževim ukazima.
Kasnije, Ustavom iz 1888. godine, Državni savet je definisan kao savetodavni organ Vlade, bez stvarnog udela u vlasti. Tek Ustavom iz 1903. dato mu je pravo da razmatra žalbe i protiv samih kraljevih ukaza, kao i ministarska rešenja osporena zbog “prekoračenja ovlašćenja”. S takvim pravima, zanimljivo, Državni savet je opstao i posle 1918. godine – nadživeo je i Kneževinu i Kraljevinu Srbiju.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Kad su institucije upravljale Srbijom',
pubdate: '2026-05-20 23:27:43',
authors: authors,
sections: "Mozaik",
tags: "Srbija,Karađorđe,Državni savet",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Kad su institucije upravljale Srbijom',
'pageContent': 'Jedna od institucija koja je utkala kulturu vlasti u Srbiji kao moderne države bio je takozvani Državni savet. Nastao još u vreme Karađorđa, kao prva vlada ustaničke Srbije (1805), u međuvremenu je izmenjao mnoga značenja, zvanične nazive (senat i sl.) i funkcije i prestao da postoji tek zajedno s Kraljevinom Jugoslavijom 1945. godine.
To nije samo priča o kvalitetu jedne institucije, same po sebi, već o ideji ograničavanja vrhovne vlasti.
Nastao u vreme Karađorđa kao prva Vlada srpske države, kao izvršni organ Praviteljstvujušči sovjet (1805–1813), pod knezom Milošem i ustavobraniteljima postao je dvojni organ vrhovne vlasti – zakonodavni i izvršni. Od 1842. do 1859. u vreme Aleksandra Karađorđevića dobio je više udela u vlasti od samog kneza. Tada je izgrađen i najveći broj institucija koje su Srbiju naglo evropeizovale, ukinut je vladarev apsolutizam, a Državni savet je uz kneza bio najvažnija politička ustanova Kneževine Srbije. Tako je bilo sve do 1859. godine. A onda je, po povratku Obrenovića, sveden samo na savetodavni organ vlade u administrativnim pitanjima. Kao takav, trajao je najduže.
Drugim rečima, od tela čijeg mišljenja se plašila vrhovna vlast čitavih pola veka, na kraju je Državni savet samo figurirao kao skup dobro plaćenih poslušnika koji ćute i od čijeg mišljenja nikoga nije bolela glava, najmanje državu i vrhovnu vlast. Postao je sinonim za sinekuru (“uhlebljenje”) partijskih ili prijateljskih kadrova ili isluženih, a zaslužnih činovnika.
Oba puta, i pod Karađorđem i pod knezom Milošem, Državni savet je rođen u glavama starešinske opozicije, koja nije imala za cilj da zbaci, već da ograniči vlast vladara, i Karađorđa i kneza Miloša. Karađorđe je dozvolio njegovo formiranje odmah, u drugoj godini ustanka, a knez Miloš je odugovlačio osam godina. U vreme Karađorđa, Narodna skupština je odlučivala o skoro svim političkim i vojnim pitanjima, a pod knezom Milošem vladar je “suvereno gospodario” Narodnom skupštinom. Stoga su ustavobranitelji gledali da potisnu značaj takve, poslušne Narodne skupštine, i da kroz Državni savet donesu odluke o bržoj modernizavciji i evropeizaciji Srbije kako bi se uveo pravni poredak, odvojile sudska, zakonodavna i izvršna vlast, i niz drugih, veoma značajnih i neophodnih stvari. Jedini način za takve promene bio je – donošenje Ustava. To se desilo 1838. godine.
Od tog momenta, Državni savet i Ustav počinju da dele sudbinu.
Ustav iz 1838. godine označio je konačnu pobedu opozicije i stvaranje pravne države u kojoj je Državni savet postao nadređeno telo nad knezom. Ukinut je knežev apsolutizam, a nakon nekoliko meseci Miloš Obrenović je napustio presto (1839). Ovaj ustav, sa stvarnom podelom vlasti između kneza i Državnog saveta, odredio je tok istorije srpske države u narednih dvadeset godina (“doba ustavobranitelja”). Njime su udareni temelji političkog poretka u kome je Državni savet doživeo vrhunac svoje moći. Stvorio je nezavisan sud i zajamčio građanska prava, zaštitio je činovnička prava i privatnu svojinu građana; imao je 20 članova o sudu kojima je udario temelje pravnom poretku; ustanovljena je i Narodna skupština kao “jedan od” vrhovnih organa vlasti.
Poseban Zakon o Državnom savetu usvojen je 9. aprila 1839. Njime su prava Saveta proširena u odnosu na kneževa. Knezu je ostavljeno samo pravo zakonodavne inicijative. I izvršna vlast prešla je većim delom na Savet zato što su se ministri mogli uzimati isključivo iz redova savetnika. Tako je Vlada predstavljala isključivo “savetski odbor”, a bez uvažavanja i mišljenja Državnog saveta knez nije imao ni formalno pravo da imenuje bilo kog ministra (“popečitelja”). Savet je imao i budžetsko pravo, a vršio je mnoštvo administrativnih funkcija: određivao plate i administrativna zvanja, nadzirao rad ministara i slično.
Imajući u svojim rukama zakonodavnu i izvršnu vlast, Državni savet je podsećao na nekadašnji mletački Senat ili francuski Konvent. Savetnici i ministri zajedno su zasedali i raspravljali o svim državnim poslovima. Odsutnog ili bolesnog ministra nije zastupao najstariji službenik iz njegovog resora – vlade, nego jedan od članova Državnog saveta koji bi za to bio specijalno određen. Ovu praktičnu prevagu u političkom odlučivanju na stranu Državnog saveta omogućavao je Ustav članom 17, po kome su savetnici postavljani “doživotno”, jer knez nije imao pravo da bilo koga iz tog tela smeni. Zanimljivo je da ovom nisu kumovali ustavobranitelji već velike sile, “strana diplomatija nameravala je da Državnim savetom što više ograniči kneževu vlast i da savetnike učini nezavisnim od kneza”. Čak su se one dugo lomile i međusobno diplomatski sukobljavale u vezi s tim da li Srbijom treba da vlada “knez sa Savetom ili Savet sa knezom”.
Kada se kasnije knez Mihailo (1839–1842), “obožavalac ruskih običaja i institucija”, oslonio na Rusiju radi zaštite i pomoći, izazvao je, na drugoj strani, “prezrenje Porte i neprijateljstvo Austrije”. Izgubio je odmah i simpatije Velike Britanije, koje je uživao njegov otac i našao se bez podrške gotovo svih evropskih sila. To je dovelo do njegovog brzog i lakog pada s prestola.
Uvod u propast ustavobraniteljskog režima i u kraj vladavine Karađorđevića (1842–1859) napravili su sami savetnici organizujući 1857. godine “Tenkinu zaveru” s namerom da kneza Aleksandra Karađorđevića čak liše i života. Ovde je, pored sve dramatike dešavanja, došlo do jednog zanimljivog zapleta: velike sile nisu želele da se upliću i arbitriraju u sporu između kneza i savetnika-zaverenika, koje je knez kaznio najpre na smrt pa pomilovao robijom, jer su i velike sile smatrale da zaverenike protiv života vladara treba najstrože kazniti. Štaviše, one su takav knežev potez pozdravile. U našoj istoriografiji je dugo preovladavalo uverenje da je Visoka porta kaznila kneza zbacivanjem s prestola jer se ogrešio o Ustav koji je štitio članove Državnog saveta. Ali, isti Ustav je štitio i kneza, a nije ni jednim jedinim stavom štitio savetnike ako su ubice ili zaverenici protiv kneževog života.
Ljutnju velikih sila i tursku arbitražu iz Carigrada izazvao je traljav, nediplomatski potez knežev da vladu Osmanskog carstva, čiji je Srbija još uvek bila makar formalni deo kao vazalna kneževina, ne udostoji izveštajem o tome šta se izdešavalo. Porta je iskazala ljutnju, ali nije razmišljala da pomogne u kneževom obaranju. To su učinile tri velike sile (Rusija, Francuska i V. Britanija) preko sebi odanih članova Državnog saveta i inscenirane odluke Svetoandrejske skupštine, posle čega su se takvom potezu priklonile i Porta i Austrija, januara 1859. godine.
Posle borbe sa Karađorđevićem Državni savet je bio istrošen, slab, iscrpljen i bezidejan. Ovu činjenicu dobro je uočio knez Mihailo za svoje druge vladavine i lako je savladao Državni savet. Na Preobraženskoj skupštini (1861) doneo je nov Zakon o Državnom savetu. Potvrđivanje svih zakona preuzeo je pod svoju nadležnost, savetnici su izgubili političku moć i svedeni su u red ostalih činovnika koje je knez postavljao i penzionisao po svojoj volji, oduzevši im dotadašnju ustavnu privilegiju – stalnost funkcije. Takođe, ministre je uzimao i izvan Državnog saveta. Time je Ustav iz 1838. godine prestao da postoji, a kasnijim Ustavom iz 1869. Savet je praktično postao samo savetodavni organ Vlade u administrativnim pitanjima, bez prava da raspravlja o kneževim ukazima.
Kasnije, Ustavom iz 1888. godine, Državni savet je definisan kao savetodavni organ Vlade, bez stvarnog udela u vlasti. Tek Ustavom iz 1903. dato mu je pravo da razmatra žalbe i protiv samih kraljevih ukaza, kao i ministarska rešenja osporena zbog “prekoračenja ovlašćenja”. S takvim pravima, zanimljivo, Državni savet je opstao i posle 1918. godine – nadživeo je i Kneževinu i Kraljevinu Srbiju.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-05-20 23:27:43',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
