Vespa, vozilo za svakog od nas

Slavni italijanski skuter vespa uskoro puni 80 godina. Od aprila 1946. kada se pojavila na ulicama i drumovima, proizvedena je u više od 150 različitih modela i skoro 18 miliona primeraka. Najznačajniji su prvi “98”, sportski “150 GS” i izuzetno popularna “PX” serija predstavljena 1977. godine, koja je i danas u fabričkoj ponudi. U velikoj konkurenciji mnogih domaćih, evropskih i japanskih proizvođača, vespa se stalno tehnički usavršavala i zahvaljujući vrhunskom kvalitetu, neprevaziđenom dizajnu i sjajnom marketingu, i dalje je na samom vrhu prodaje i popularnosti ove vrste dvotočkaša u svetu.

Centralna proslava jubileja pod nazivom “Vespa world days” biće održana od 25. do 28. juna u Rimu, u kompleksu Foro Italiko, blizu Olimpijskog stadiona. Program obuhvata zajedničke vožnje, druženja i izložbe uz najavljeni dolazak desetina hiljada učesnika iz celog sveta. To će, po procenama organizatora, biti najveći skup vlasnika vespi u istoriji.

Kako objasniti fenomen vespe? Počeću od reči skuter (eng. scooter), što znači trotinet. To je dečija igračka sa dva točkića na uskoj platformi i upravljačem na stubiću postavljenom iznad prednjeg točkića, vrlo popularna 60-ih godina, a i danas u čestoj upotrebi kod nas.

Postoji od početka 20. veka kada je neki avanturistički duh postavio motor na prednji točak pokušavajući da tako ubrza kretanje. Mnogi kasniji pokušaji i razne varijacije bili su bez uspeha jer tada nije postojalo tržište za takvo vozilo. Završetak Drugog svetskog rata za mnoge fabrike značio je prebacivanje proizvodnje u mirnodopske svrhe, a za narod nezaustavljivu želju za življenjem, kretanjem i dosezanjem određenog stepena blagostanja. Bili su stvoreni uslovi za preporod i afirmaciju skutera, koje je uz niz srećnih okolnosti uspela da iskoristi italijanska fabrika “Pjađo” iz Đenove. Pojavila se u pravom trenutku.

foto: privatna arhiva

KAKO JE STVORENA VESPA

Tokom Drugog svetskog rata fabrika je davala veliki doprinos ratnim naporima Italije snabdevajući je svojim avionima. Saveznički bombarderi su 1943. potpuno razorili pogone u Pontederi. Gazda, dr Enriko Pjađo je imao jednu promišljenu ideju: “Italijanima se mora ponuditi vozilo kojim se može stići svuda, čak i po razrušenim ulicama”.

Dao je zadatak inženjeru Koradinu D’Askaniju da pronađe brzo rešenje kojim bi se obnovili pogoni i uspostavila nova tehnologija preduzeća. Iskusni konstruktor aviona i prvog helihoptera koji je uspešno poleteo, došao je na ideju da napravi ultraekonomično i praktično vozilo bazirano na aeronautičkoj tehnologiji.

“Znate li kako sam došao na ideju za vespu ?”, sećao se D’Askanio. “Razmišljao sam da posle rata izmislim novi motocikl. Rekao sam sebi da vozilo mora da bude nalik damskom biciklu kako bi moglo lako da se penje na njega, da se na njemu lako sedi, prirodno i komforno, umesto jahački kao na pravom motociklu. Stvar ne bi smela da mi prlja ruke i pantalone kao kod motocikla – zato motor mora biti sakriven u karoseriji. Motocikl sam poznavao sa sportskih takmičenja, ja sam se bavio aeronautikom i nikada ga nisam posmatrao sa stanovišta konstruktora. Ja lično ga nikada nisam vozio, ali su mi njegove mane odmah zapale za oko. Bio sam potpuno oslobođen tehničke tradicije, pa sam mogao da stvorim jedno potpuno novo transportno vozilo za ljude kao što sam ja, koji nikada nisu sedeli na jednoj takvoj stvari.”

Tokom zime 1946. završen je prototip skutera službenog naziva MP6. Dr Enriko Pjađo je, sedeći na njemu, okružen znatiželjnim radnicima i inženjerom D’Askanijem rekao: “Sembra una vespa”. Oblik karoserije i tiho zujanje motora su vlasnika fabrike asocirali na osu, malog nemirnog opnokrilca, i uz glasno odobravanje radnika i osmeh konstruktora, novo, neobično vozilo je dobilo ime: osa, na italijanskom – vespa.

Genijalnim tehničkim rešenjima, privlačnim izgledom, dostupna najširim slojevima kupaca, vespa je bila prvi uspešan pokušaj stare ideje o automobilu na dva točka, vozilo koje je elegantno sjedinilo ekonomičnost i pokretljivost motocikla sa udobnošću i praktičnošću automobila.

VESPA U BEOGRADU

Beograd, početkom 50-ih. Mladi su imali “štraftu” – svoj korzo u Knez Mihailovoj gde su se slučajni pogledi pretvarali u ćaskanje kod “Međeda” uz tulumbe i bozu. Sledio bi poziv na igranku na “Zvezdinom košarkaškom” na Kališu gde su se uz raznobojne svetiljke rađale nove ljubavi. Žeđ se gasila koktom, kabezom i klakerom, ali i vermutom i “ljutom”.

Bioskop je bio velika zabava. Bal na vodi je izazivao nezapamćene gužve, gledao se i po desetak puta. Polako su stizale zapadnjačke novotarije i postajale deo svakodnevnog života. Bilo je pitanje vremena kada će se scena romantične vožnje vespom iz filma Praznik u Rimu sa Odri Hepbern i Gregorijem Pekom preslikati na beogradske ulice. Išlo se uglavnom pešice, ili biciklom, ko ga je imao. Bilo je nešto motocikala iz ratne reparacije i od rata sakrivenih i spasenih. Automobili su bili privilegija, privatni vrlo retki.

Baš u to vreme, na beogradskim ulicama su zaprašile prve vespe. Postoji mnogo tvrdnji i urbanih legendi o prvoj vespi u našem gradu, ali ih ja do danas nisam stopostotno utvrdio. Krenuću redom od poznatih stvari.

U jesen 1952. godine, Glavna direkcija pošta, telegrafa i telefona kupila je za potrebe beogradske Pošte br.1 dve vespe 125 za raznošenje telegrama, uplatnica i hitne pošte. Tokom prvih meseci korišćenja, utvrđeno je da će vespe moći da zamene četiri poštara-pešaka. To je za sada najstariji sačuvani dokumentovani trag o pojavi serijskih vespi u Beogradu. Iako je tada u štampi najavljena nabavka još 20 primeraka, to nije ostvareno.

foto: privatna arhiva

Prva privatna vespa? Teško pitanje na koje još uvek nemam tačan odgovor. Moj otac Vojislav koji je kupio novu-novcatu “125”-cu aprila 1958. u Trstu, poznavao je mnogo tadašnjih beogradskih vlasnika i nabrojao mi je desetak imena. Njegova sećanja i moja višegodišnja istražvanja doveli su me do sledećeg spiska: Gradimir Bončić, arhitekta Mihajlo Mitrović, Tunja iz Tršćanske sa Crvenog krsta, naš kum Radivoj Frušić, Zoran Luburić-Lubura, Zoran Jeremić, diplomata Sava Martinović, kurir japanske ambasade Šiško, Mića iz grupe “Amigosi”, Bane Gvozdenović, Borko Gajinović, Dragan Pešić, Siniša Sablić, Dane Rakić, Vladimir Dacević…

Kako se tada nabavljala vespa? Uvoz nije bio dozvoljen. Dobiti pasoš je bio san. Onda se neko setio da pokloni iz inostranstva nisu zabranjeni. I tako su počeli da stižu pokloni i naravno “pokloni”. Već početkom 60-ih bilo je moguće kupiti vespu u inostranstvu i legalno izvršiti uvoz.

Za one koji ne znaju, tada su se u Beogradu održavale trke skutera. Zvanične i nezvanične.

Kako je počelo? Krajem 50-ih skuteraši su se na svojim dvotočkašima okupljali kod Francuske čitaonice na uglu Knez Mihailove sa Zmaj Jovinom. I odatle bi, brže-bolje, uz zaglušujuće zvuke motora, počinjale “trke” do Košutnjaka, Slavije…. Da se zna čija vespa je najbrža u gradu. To nije dugo trajalo, jer je Grad Beograd već avgusta 1960. doneo odluku da Knez Mihailova bude jednosmerna od Kalemegdana ka Terazijama i da Saobraćajna milicija povede više računa o “utakmicama” koje su tuda održavali vlasnici beogradskih vespi.

Početkom 60-ih u okviru nekoliko auto-moto trka održanih u Beogradu, kao posebna kategorija pojavili su se skuteri. Najviše je bilo vespi, ali su bile prisutne i italijanske “lambrete” i nemačke “NSU prime”. Na lokacijama Beogradski sajam, izletište Košutnjak i Ušće, beogradski skuteristi su ukrstili koplja u veoma zanimljivim trkama. Najuspešniji su bili Siniša Sablić, Dane Rakić i Vladimir Dacević, svi vozeći kultni sportski model “vespu 150 Gran Sport” (narodski rečeno Dži-Es).

Pojava vespe na našim ulicama je izazvala senzaciju, predstavljala je bolja vremena i ulivala optimizam za budućnost. Mladići na vespama su ponosno vozili gradom izmamljujući uzdahe devojaka. Tada imati vespu značilo je da si glavni dasa. Sredinom šezdesetih skutera je sve više, pojavljuju se ljuti konkurenti – lambrete, prime i drugi, ali vespa je i dalje neprikosnovena. To su bile zlatne šezdesete.

U Beogradu je vespa i dalje vrlo popularna. Voze se novi modeli, postoji i veliki broj vespi-oltajmera koje vlasnici svakodnevno koriste ili je čuvaju kao najveće blago. Neke su u delovima i čekaju srećnija vremena za restauraciju. Vespa je toliko odomaćen izraz da većina ljudi kada ugleda na ulici neki sličan skuter, kaže: “Vidi vespu”. Cena slave.

Generalno, danas njen sociološki i kulturološki značaj daleko prevazilazi onaj provobitni – tehnički. Vespa je postala način života, zaštitni znak porodice, dizajnerski pravac, simbol romantike, svedok ljubavi mnogih generacija.

Remek-delo blistave ideje konstruktora aviona rođeno pre tačno osamdeset godina, sija i dalje punim sjajem koristeći sve savremene tehnologije, ali sa onim istim starinskim vespa logom na prednjem štitu najnovijih modela.