Koga sanjaju ukermerkeri

Upravo završeni dvadeseti Festival evropske poezije u Beogradu “Trgni se! Poezija!” održan je pod sloganom “Od nemila do nedraga” prema stihu pomalo zaboravljenog nadrealiste Milana Dedinca. Taj slogan, prema rečima osnivača ovog festivala Dejana Matića, ujedno oslikava turbulentno vreme u kom živimo, ali i put koji je festival prešao tokom dve decenije.

I ove godine, ne samo zato što je jubilarna, festival je obeležilo gostovanje nekoliko značajnih pesnika čije su zbirke ovom prilikom promovisane, a objavio ih je “Treći trg”, koji je sa izdavačem “Srebrno drvo” organizator Festivala evropske poezije.

Predstavljajući svoje stihove, većina autora se osvrnula i na njihovu intimističku stranu i na ono što ih “žulja” u svetu oko nas.

SNOVI UKERMERKERA

foto: dragana nikolić

Možda je najdirektnija bila poljska spisateljica Malgožata Lebda, koja je pričala o zbirci pesama Mer de Glace i romanu Lakomi, obe knjige prevela je Biserka Rajčić. Pre nekoliko dana, Mer de Glace se našla u najužem izboru za PEN Hini, nagradu za poeziju izuzetne vrednosti, koju dodeljuju engleski i irski PEN i zadužbina pesnika Šimusa Hinija.

Srpsko izdanje Mer de Glace sastoji se zapravo iz dve zbirke – jedne pod tim imenom i njene prethodnice Snovi ukermerkera. Ukermerkeri su vrsta krava koje su, prema rečima same Lebde, dovođene u klanicu putem koji vodi pored seoske kuće u kojoj je odrasla. Istim temama Lebda se vraća i u romanu Lakomi čija junakinja dolazi sa prijateljicom kod bake i dede na selo, upravo u kuću pored klanice. Prostor koji su obeležile brojne smrti životinja proizvodi vrstu negativne energije, pa se baka teško razboljeva, a deo sela proklizava. Na pitanje šta sanjaju ukermerkeri, Malgožata Lebda odgovara: “Bojim se nas, ljude”.

“Nasuprot klanici i ubijanim kravama, u našoj kući životinje su sasvim drugačije tretirane. Zanimala me je oduvek ta disonanca. Ipak, moj roman nije o smrti, već o ljubavi. Važno mi je bilo da pokažem kako životinje mogu da budu tretirane i drugačije, a ne kao predmeti”, kaže naša sagovornica priznajući da se iza lika bake u romanu krije njena majka. Dodaje i da živimo u vremenu velikih konflikata, klimatskih promena i veštačke inteligencije koja bi mogla da se nađe u rukama loših ljudi. Pa ipak, ona nalazi radost u sećanju na majčinu plemenitost.

Za razliku od Snova ukermerkera, stihovi u delu Mer de Glas nastali su kao rezultat pesnikinjinog odgovora na projekat poljske vlade iz 2021. da poveže Baltičko more sa Crnim. Lebda je odlučila da i sama, za 28 dana, pretrči put od izvora Visle do njenog ušća dug 1.113 km. Svakog dana trčala je po jedan maraton! Mer de Glas je, inače, lednik u Francuskoj koji se svake godine drastično topi zbog globalnog zagrevanja. Pesme posvećene ovom problemu i prirodi uopšte dobile su, kaže Lebda, ritam kojim je trčala.

“Ta zbirka pokazuje šta može da izrazi jezik. Ona je na granici aktivizma, ali nije prosto političko angažovanje. Kao pesnikinja imam pravo da zauzimam stav u odnosu na savremeni svet. I sama kao čitalac volim onu vrstu poezije koja korespondira sa trenutkom u kom živimo. Ali ja ne nudim odgovore, već postavljam pitanja sa željom da inspirišem čitaoce da i sami pitaju i traže odgovore. Svako pisanje je danas politično, samo su način i stepen angažovanja različiti. Kod pisanja poezije radi mašta, a u vreme velikih kriza, ona nam je najviše potrebna”, poručila je.

RASTE FAŠIZAM

Za razliku od Lebde, najveća živa katalonska pesnikinja, prevoditeljka i feministkinja Marta Pesarodona (85) prvi put je posetila Srbiju, sa naročitim respektom, kako kaže, prema narodu koji se suprotstavio nacistima u Drugom svetskom ratu. I sama potiče iz antifašističke porodice – otac se borio u Španskom građanskom ratu, a i ona je bila angažovana u antifašističkim krugovima u vreme diktature generala Franka.

Rano je počela da piše na katalonskom, u vreme kada još nije bio formalno dozvoljen kao ravnopravan u Španiji. Kao mlada, zbog želje da objavljuje na maternjem jeziku a ne na španskom, odbila je poziv da njeni stihovi budu publikovani na Kubi iako je za nju, levičarku, to bila čast. Danas je, kaže, ljuti to što, uprkos predlozima Španije, katalonski nije uvršten u zvanične jezike EU. Zastrašena je i onim što se događa u svetu: “Ponovo vidim buđenje fašizma. Imam dobrog prijatelja Katalonca, rođenog u Južnoj Americi, profesora na Njujorškom univerzitetu. Svaki put kad se iz Katalonije vraća u SAD, boji se da li će moći da uđe! I u Kini smo svedočili direktnom kršenju demokratije, a u Nemačkoj, koja se posle Drugog svetskog rata spektakularno obračunala sa prošlošću, raste fašizam. Kao feministkinju, naročito me zabrinjava veliki broj žena na čelu ultradesničarskih, pa i neonacističkih partija, kao u Kataloniji. Ovaj trend prati opšti porast neokonzervativizma. Kao da smo zaboravili da je u srednjem veku Katalonija imala sjajne žene trubadure”, podseća Marta Pesarodona.

Njena sabrana poezija upravo je objavljena u zbirci Svemu se divim, u prevodu Jelene Petanović.

foto: dragana nikolić

UGROŽEN JE NAŠ DOM

Iz Katalonije je na Festival stigao i Žaume Se Pons Alorda, pesnik, prevodilac i kulturni aktivista. Sad se osvrnuo na promene u svom životu za proteklih 15 godina kad je prvi put bio gost Festivala, ali i na promene na samoj književnoj sceni, na kojoj vlada “turbo kapitalizam”. Izdavači i tržište, kaže, stalno traže mlade pesnike koje će “iskoristiti i odbaciti, pa uzeti nove”. Za Alordu je, kao i za Paola Pazolinija, poezija borba protiv takvog poretka: “Moj moralni sistem je otpor. Živimo u haotičnom svetu, a odgovor na mizeriju jeste stvaranje i entuzijazam.”

Dodaje da je “glavni problem u Kataloniji borba za nezavisnost. Nalazimo se u političkoj situaciji koja nije dobra i mislim da će krajnja desnica i u Kataloniji i u Španiji dodatno otežati stvar, pa se plašim sukoba. Brinu me i klimatske promene u svetu. Ako svako leto bude ovakvo kao prošlo ili još gore – izgorećemo. Klimatske promene su nešto što hitno mora da se zaustavi, jer je ugrožen naš dom. Uz to, mislim da je veoma opasna i veštačka inteligencija. Džejms Kameron je u serijalu Terminator pokazao da ona može da uništi celo čovečanstvo zato što čovečanstvo uništava planetu. Ako je veštačka inteligencija ta koja treba da nastavi da postoji, moraće sve da nas pobije da bi planeta ostala i ona opstala. Naravno, to je alat koji nam može pomoći, ali on menja i način na koji pišemo, razmišljamo, reagujemo. Menja gramatiku, leksiku, vokabular, način na koji koristimo rasuđivanje. To već vidim na društvenim mrežama, u tekstovima napisanim pomoću VI, u pismima”.

NE MOGU DA ĆUTIM

Jedan od gostiju Festivala bio je i malteški pisac Imanuel Mifsud, od ranije poznat u Srbiji. On je prvi dobitnik Evropske nagrade za književnost sa Malte, a nedavno je ovenčan i Homerovom medaljom u Briselu za izuzetan doprinos književnom stvaralaštvu. U upravo objavljenoj zbirci Moje drago telo, u prevodu Novice Petrovića, bavi se našom prolaznošću, starenjem, bolestima, smrću… Uvodne pesme su njegova reakcija na vesti iz doba kovida mada ima i drugih kojima direktno reaguje na događaje o kojima je čitao ili za njih čuo. Pored poezije, pred Festival je objavljen i njegov roman Spavaj sad, o spavaj sad, u prevodu Milana Dobričića, o snovima – kako onima koje zaista sanjamo, tako i onima u prenesenom značenju.

“Oduvek sam smatrao da pisac treba da reaguje na događaje. Onaj koji to ne čini nije manje vredan, ali ja sam se divio onima koji reaguju, u mladosti posebno Hajnrihu Belu. Lično su me zanimale vesti o ljudima iz drugih zemalja, ali tu se javlja etički problem. Ako nisam iskusio priču drugih, imam li pravo da je komentarišem? To mi se, na primer, desilo kada sam pisao o raspadu Jugoslavije. S jedne strane, smatram da ne mogu da ćutim jer sam građanin sveta a ne samo svoje zemlje, a sa druge se preispitujem imam li pravo na komentar ako nisam bio tamo”, objašnjava Mifsud.

Ono što ga danas najviše zabrinjava jeste nedostatak kritičkog mišljenja. U slučaju Malte, većina ljudi sledi ono što im kaže jedna od dve velike lokalne partije, bez preispitivanja: “Malo ljudi je zabrinuto zbog onog što se, na primer, dešava u Palestini i drugim zemljama. Misle: ‘Sve dok imam novca u džepu, meni je dobro i nije me briga.’ Problem je i u tome što nikada zapravo nismo saosećali sa muslimanima. Romantičarski pisci su početkom 20. veka stvorili narativ o tome da smo 1565. godine mi spasli Evropu od muslimanske invazije i zaštitili hrišćanstvo. To je, naravno, samo romantičarska fantazija, ali i danas snažno odjekuje. Mnogi Maltežani ne vole ni Afrikance, a tokom poslednje decenije tzv. socijalistička vlada uvela je ekonomski sistem u kojem imigranti – koji dolaze odasvud, uključujući Latinsku Ameriku – obavljaju ponižavajuće poslove. Mnogi ne mogu da podnesu te ljude, ali su im oni istovremeno potrebni i iskorišćavaju ih. Migranti iz Indije, Pakistana, Bangladeša, žive po 20 u stanovima za četvoročlanu porodicu. Prema tim građanima postoji mnogo mržnje i to me brine”, zaključuje Mifsud.

Svoje pesme na Festivalu predstavili su i nagrađivana crnogorska pesnikinja Barabara Delać (nova zbirka Strahovita nježnost), Dejan Matić (nova zbirka Šuldigum, Lili Marlen) i Milan Dobričić, a promovisane su i Sabrane pesme nobelovca Juna Fosea, u prevodu Radoša Kosovića.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!