Prošlo je vreme čopora

Dvadeset godina već Leskovac je domaćin jednog od najzanimljivijih književnih festivala u Srbiji, a Saša Stojanović, čovek koji je sa svojom nevelikom ekipom osmislio festival i koji ga sve ovo vreme neguje – ne odustaje. Njemu zahvaljujući velika imena s prostora bivše Jugoslavije, ali i s evropske scene, dolazila su u Leskovac kao da im je poziv stigao iz francuskog Kana, i iz Leskovca odlazila s pričama koje su se prenosile od uva do uva. Ugostio je “Think Tenk Town” za ove dve decenije Igora Mandića, Teofila Pančića, Dubravku Stojanović, Ivana Čolovića, Čarlsa Alversona, Borisa Dežulovića, Predraga Lucića, Stevana Tontića, Mišu Blama, Aleksandra Stankovića, Gorana Karanovića, Marketu Hejkalovu, Jakuba Fišera, Vladimira Kopicla, Ivanu Stefanović, Damira Uzunovića, Aleksandra Baljka, Ahmeda Burića i mnoge druge.

foto: ksenija vlatković

Kao tvrd lokalpatriota, Stojanović istrajava na leskovačkim stereotipima koji, osim što su stereotipi – uzdizanje leskovačkog roštilja u nebesa, negovanje mita o lepim ženema, južnjačko gostoprimstvo – imaju nešto i od stvarnosnog sadržaja. Kao pisac, Stojanović je, stiče se utisak, cenjeniji u inostranstvu nego kod nas, kritičari su ga uporedili sa Selinom i Foknerom (“srpski Selin”, “balkanski Fokner”), dok je roman Var pobrao laskave kritike u nekoliko evropskih zemalja.

Razgovaramo o festivalu, domaćoj i regionalnoj književnosti, pisanju.

“VREME”: “Think Thank Town” traje već dvadeset godina. Kako?

SAŠA STOJANOVIĆ: Kao i svako čudo – ono “čudo” za koje Bloh tvrdi da je “najmilije čedo vere” – u zemlji Srbiji: malo na labave vijuge, više na omlohavale mišiće, još manje na mudrost, još više na tvrdoglavost, ali pre svega na dobrano otrcani entuzijazam; u ovoj zemlji ne uspeva ništa što broji više od šest učesnika u ekipi – tenis, vaterpolo, košarka, odbojka – te smo se i mi fokusirali em na trojicu mapetovaca sa balkona – Jurica Dikić, otac vizuelnog identiteta i čudo izdržljivosti, Predrag Stanković, zadužen za izdavaštvo, istraživanje krajnjih granica i gubljenje (ne)vremena, i moja malenkost, sa nezahvalnim ulogama od klimakterične čistačice svega postojećeg do popodnevnom dremkom ophrvanog argatnika, em na troje mladih – Luka Stojanović, filozof, Kika Stojanović, apsolvent književnosti i Nikola Stevanović, psiholog. Tu je i podrška pesnikinje Anastasije Stoiljković, snimatelja Tanje Jovanović i Velibora Baloga i mnogih drugih, ali je prvonabrojana šestorka za orvelovsku nijansu jednakija od jednakih.

Dakle, na početku beše reč. Početak na kojem smo definisali da je vreme čopora odavno prošlo i da dolazi vreme vukova samotnjaka (kako piše u uvodniku za prvi broj časopisa za Balkan Think Tank) i obećali da ćemo na festival (Manifest festivala književnosti) pozivati samo bolje od nas. Zlobnici tvrde da ovo poslednje i nije bilo tako teško. Meki trbuh nam je bio sveti rat sa padežima, ničim izazvane translokacije akuzativa i lokativa, šest lokalnih udruženja pisaca. Komparativne prednosti bile su kulturološki nijansiranije: najbolji roštilj u galaksiji, dunjevača koja postoji samo pod ovim nebom i najlepše žene u ovom delu sveta. Dakle, festival. Dakle, književni.

Sve ostalo nije ona istorija koju pišu pobednici. Istoriju našeg festivala pisali su do nogu poraženi, junaci vojni čiji je tragičan ishod bio poznat unapred.

Na stranu leskovački roštilj, zašto misliš da je rat za književnost izgubljen? Izdavaštvo u Srbiji nikada nije bilo jače, na primer. Računajući i izdavaštvo za vreme Jugoslavije.

Roštilj ide u stranu samo dok su tu škembići, glava, jezik. I opet pitanje jezika: po meni je mnogo važnija dilema da li se baca na žar ili ide u saft, od toga da li se razumemo ili ne. Da, razumemo se, samo je pitanje da li želimo to da priznamo.

Rat za književnost je, kao i svako vojevanje za pravdu, slobodu & istinu, unapred izgubljen zato što je neravnopravan od samog početka: šačica književnih zaluđenika protiv bande manipulatora što kroji naše sudbine, retki apostoli poštenog uređivanja, lekture i korekture protiv bulumente frtaljpismenih, mali korifeji izdavaštva koji ne mogu da se pojave u megalancima knjižara bez 50 posto rabata, u donkihotovskom jurišu do sve ređih čitalaca. Probamo li da iz recentne književne produkcije izbacimo klimakteričnu književnost za trafike i kontejnere, priručnike za samopomoć i uputstva kako ostati večno mlad, autobiografije starleta i romansirane biografije porno udarnika, neuspele pokušaje svake šuše definisane kao “javna ličnost” da zapiša svetu teritoriju zvanu lepa književnost, bojim se da nam nije ostalo mnogo toga čime bi se podičili jaki izdavači o kojima pričaš.

Pa ipak, rat jeste izgubljen, ali je borba makar za jednu rečenicu što diže iz stolice – kako bi rekao moj prevodilac na češki Jan Doležal – vredna daljih pogibija.

Zbog čega misliš da su ovakva okupljanja važna? Nekome sa strane “Think Tank Town” može da izgleda kao nekakav književni turizam?

U vremenima vrlo redukovane komunikacije među autorima, sva okupljanja postaju nasušna potreba; to više nije stvar izbora, to već postaje nužnost: prilika da se na jednom mestu, pandanu nekadašnjoj agori ili forumu, u razigrani kovitlac ubace nesvakidašnji pristupi čitanju ili prećutkivanju književnog dela, pogledi iskosa u klinču sa iščašenošću uvreženih pogleda na svet, novi prilozi za biografiju ocvalih Erosa i razuzdanih Tanatosa, raskošna sloboda zabluda u zagrljaju sa ovejanom kurtizanom slobodom. Odgovorno tvrdim da sam na mestima ovakvih okupljanja čuo više pametnih i hrabrih ideja nego što sam ih pročitao u blagouštrojenoj regionalnoj književnosti. Čak i da je samo zbog toga, vredelo je.

S druge strane, ne vidim ništa loše u “književnom turizmu”. Naši paket aranžmani nemaju sitna slova u ugovorima, govorimo samo ono što mislimo, ali to ne znači da ćemo na isti način razmišljati i posle polemike s dobrim sagovornikom, dolazimo svojom voljom i na isti način odlazimo, znamo da srećemo poznate, drage ljude sa kojima se vrlo često slažemo samo da se ne slažemo, ali uvek, baš uvek, poželimo da se vratimo i sledeći put. E, ako je ovo definicija tog turizma, odmah pristajem da budem direktor neke volšebne agencije zadužene za osetljiva pitanja stila i keteringa, entertainmenta i kompozicije.

Zašto misliš da je regionalna književnost blagouštrojena? Dozvoli da se ne složim: hrvatska književnost nikada nije bila jača, u Bosni izranjaju neki novi i sjajni pisci, u Srbiji se, niotkuda, pojavio jedan Milenko Bodirogić s remek–delom Pesak Pjeskare, Makedonci se dobro drže, Slovenci takođe…

Sve ovo što si spomenuo jesu retki izuzeci koji nikada neće moći da “potvrde” pravilo iz latinske poslovice; i Boris Dežulović sa remek-delom Tko je taj čovjek? (pored ostalih romana), i Zoran Predin što uz Vojnovića masakrira licemerje slovenačkog društva, i mostarska scena (Goran Karanović, Elvedin Nezirović, dva Adnana – Repeša i Žetica, Mirko Božić, Marko Tomaš) i novi makedonski roman, jesu samo retki proplamsaji snage i talenta u žabokrečini zvanoj “region”. Treba li da spomenem magijski realizam Latinoamerikanaca koji su od vivisekcije sveprisutnih diktatura napravili ozbiljan podžanr svetske književnosti? Ili nove Ruse koji uspevaju da estetiku ružnog sveprisutne posttranzicije sizifovski izguraju na tron večite teme dobrih romana? Da ne idemo tako daleko, prisetimo se jugoslovenske (posle)ratne književnosti i sve postaje kristalno jasno. Ovde smo imali sve to, samo nismo imali dovoljno srca, muda i sluha za sirenske dozive umetničke slobode. Tačnije, kastracija je u toku, a kad jednom svi složno zapevamo u tonalitetu “bečkih dečaka”, biće kasno.

Da se vratimo na “Think Tank Town”. Na koji način biraš teme?

Na ovim prostorima egzistiraju dve pijace: buvljak notornih idiotizama koji ne zaslužuju arčenje ‘artije i crnog murećepa i market ideja vredan pažnje, analize i, naravno, festivalske “egzekucije”. Trudili smo se da zaobiđemo sveprisutne debilizme i posvetimo se temama vrednim bildovanja vijuga. Biramo ih uz pomoć osetljivih alata kao što je “leskovački voz”, naučnom metodom poznatom kao “iznutricionizam”. Važno nam je da se ne ponavljamo i da svake godine postoji bar nešto novo što publika ranijih godina nije mogla da čuje i vidi.

Elem, najpre smo u kafani razvili “platformu” (stolnjak, karafindl, meze, trezan konobar, rekli bi zavidljivci) i posvetili se vezama književnosti i filma, stripa, pozorišta, muzike. Potom smo se gladno bacilli na fenomene prevođenja, mitova i demitologizacije, postistinu i posterotizam, etiku nemorala i estetiku ružnog (“budem li morao da biram između istine i lepote, odabraću lepotu jer sobom nosi istinu veću od istine” – kaže Anatol Frans u pogovoru za Budroove Grehe istorije), na pobune umetnosti i umetnosti pobune, na trasch i kamp i na još mnogo toga.

Šta nudi ovogodišnji skup? Ekipa koja dolazi je impresivna, uz to si napravio ravnotežu između prepoznatljivih i manje prepoznatljivih imena…

“Think Tank Town” je uvek težio finom balansu poznatih autora i onih koji će to tek biti, ravnoteži mladosti i iskustva, ekvilibrijumu “domaćih” snaga i cenjenih gostiju. Ekipa koja dolazi bi ‘ladno mogla da bude neka nova Akademija, jedini je problem što takve ljude nešto i ne zanima članstvo u takvim organizacijama. Ponovo su tu Boris Dežulović iz Splita i Zoran Predin iz Ljubljane, Agnješka Žuhovska Arent stiže iz Krakova, Vladimir Martinovski dolazi iz Skoplja, Luka Stojanović “doleće” iz Čeških Buđevica, a Marko Vuković iz Osla, iz Novog Sada pristižu Alen Bešić i Vladimir Kopicl; ali tu su i nova lica festivala, posebno u programu “Šta još hoće ti mladi”, i o njima će se tek čuti. Pomenuti Predin zatvara festival koncertom svog trija i gostovanjem Kralja Čačka, ali su najveći novi kvalitet okrugli stolovi (“Književnost i njene senke: o čemu ćutimo kada govorimo o književnosti” i “Prevođenje pod opsadom novih tehnologija: vreme robota ili vreme umetnika”).

I sam pišeš. Da li imaš teme koje bi nazvao opsesivnima i na koji se način nosiš s njima? Tvoju bismo književnost, možda, mogli da nazovemo (samo)ironijskim realizmom…

Kad imaš robijaško (roman Krvoslednici) i ratno (roman Var) iskustvo u životu, ne ostaje ti mnogo prostora za luksuz drugih vrsta opsesija. U stvari, i ono šta sada radim je privatna verzija “gorkog taloga iskustva”: za vreme kovida nastala je pustoš u mom životu, prošlo je četiri godine, vreme je da nadvladam PTSP koji me malo čvršće grlio ovaj poker godina, mislim da je i njemu jasno da će morati da sačeka još malo.

Ali osim ovih ličnih opsesija, osim bola zbog onih kojih nema i ljubavi za one što dolaze posle nas, osim varljive istine i nedosegnute slobode, tu su još i večiti Eros i Tanatos, dve jedine teme koje nikada neće prestati da budu opsesije svakome ko živi, ili bar pokušava da živi, književnost. Problem je samo što s godinama počinjem da tražim lepotu i u Tanatosu. Za to već nemam suvislo objašnjenje. Tvoja me kvalifikacija, međutim, zaista raduje. Realizam na granici sa hiperealizmom – ovde je život odavno fantastičan u svakom smislu – potom ironija kao poslednje sredstvo nužne samoodbrane od ludila koja nas okružuju, na kraju (samo)ironija kao jedina terapija.

Vreme izbora! A neko mora da Vas izveštava nezavisno. Zato je u oktobru godišnja pretplata na digitalno izdanje „Vremena“ čak 2.500 dinara jeftinija. Izaberite odmah!