Operacija “Grubi jahač” protiv Huta u Jemenu, “Južnjačko koplje” protiv Venecuele i hapšenje njenog predsednika Nikolasa Madura početkom 2026, a posebno vazdušni udari na Iran koji su otpočeli poslednjeg dana februara, rasplamsali su debatu o američkom internacionalizmu i intervencionizmu. Uistinu, rasprava nije ni prestajala još od vremena prvih posthladnoratovskih intervencija SAD u Iraku (1991), Somaliji (1992/1993), Haitiju (1994) i bivšoj Jugoslaviji (1995), ali je činjenica da je postojala solidna unutrašnja i međunarodna podrška tim intervencijama, kao i da je ona uticala da debata bude marginalna i asimetrična.
Demokratski zanos izazvan ideološkom pobedom nad SSSR-om i uverenje o superiornosti liberalne demokratije, uticali su da među građanima SAD liberalni internacionalizam i širenje demokratskih vrednosti uživaju značajnu podršku, dok je američka unipolarna pozicija uticala da i takmaci i saveznici ostanu nemi ili tihi u kritici. Ipak, početkom 21. veka debata se prebacila sa margine u središte političkih rasprava u Sjedinjenim Državama, a nestala je i pomenuta asimetrija. Prema istraživanju Istraživačkog centra Pju (Pew Research Center) sprovedenom 2025, 47 oddsto Amerikanaca smatra da je za budućnost njihove države najbolje da SAD budu aktivne na globalnoj ravni, dok 52 odsto smatra da bi Vašington manje trebalo da se fokusira na probleme u inostranstvu, a više posveti onima kod kuće.
Promene u podršci internacionalizmu/intervencionizmu mogu se meriti i kroz uporedno-istorijsku prizmu. Primera radi, podaci koje iznosi “Njujork tajms” ilustruju da je podršku za ulazak u Drugi svetski rat pružalo 97 odsto Amerikanaca, za rat protiv Iraka bilo je njih 76 odsto, za intervenciju u Libiji 47 odsto, a da je podrška američkom učešću u tekućem ratu u Iranu tek 41 odsto. Čini se da kampanjski slogan demokratskog predsedničkog kandidata Džordža Mekgaverna iz 1972. godine “Dođi kući, Ameriko” danas zvuči realističnije.
O aktuelnim intervencijama i ratovima govori se i piše veoma inflatorno i to ne čudi imajući u vidu njihov uticaj na proizvodnju raznorodnih kriza. Ipak, u poplavi informacija i analitike, često se pribegava preteranom uprošćavanju, pa se mnoge važne činjenice zaborave ili izostave. Jedna od njih je da američki internacionalizam i intervencionizam ne uživaju i da nisu uživali nepodeljenu podršku. Amerikanci su, pojednostavljeno, viđeni kao nacija u večitoj potrazi za imperijom, a to nije ni blizu istine.
Mada su Sjedinjene Države povremeno videle sebe u ulozi globalnog prosvetitelja, pa i policajca, period od proglašenja nezavisnosti 1776. godine do danas obeležen je borbom između dve tendencije ili između dva impulsa – internacionalizma i izolacionizma. U narednim redovima ću pokušati da samo ilustrativno (usled ograničenog prostora i duge istorije dualizma između dva impulsa) oslikam dva važna perioda u istoriji SAD – predsednikovanje “očeva osnivača” (1789–1825) i ulazak u Veliki rat – i pokažem da su u najvećem periodu američke istorije ti impulsi postojali istovremeno, a da je primat zavisio od brojnih strukturalnih, ideoloških i ličnih faktora.
Pre nego što “počnem sa slikanjem”, nekoliko napomena. Usred različitih određenja pojmova internacionalizam i izolacionizam u akademskom i stručnoj literaturi, čini mi se da je nužno da pojasnim kako ih ja razumem. U kontekstu spoljne politike SAD, pod internacionalizmom podrazumevam aktivnu uloga Amerike u svetu u cilju očuvanja poretka i promovisanja vlastitih vrednosti. Sa druge strane, intervencionizam doživljavam kao vojni, politički i/ili ekonomski uticaj na prilike u drugoj državi sa ciljem ostvarivanja nacionalnih interesa, iz humanitarnih razloga ili radi očuvanja ili promene poretka. Hijerarhijski posmatrano, on je podređen internacionalizmu, jer je samo jedan od načina ostvarivanja globalne uloge SAD koji nije stalno, čak ni predominantno, prisutan. Na kraju, u moru određenja izolacionizma, smatram da je ono profesora Bera Braumolera sa Državnog univerziteta u Ohaju, po kome je reč o “strategiji dobrovoljnog i opšteg uzdržavanja od bezbednosnog angažovanja u međunarodnom sistemu”, i najprimenljivije na američki kontekst.
OČEVI OSNIVAČI
Inicijalne rasprave “očeva osnivača” Sjedinjenih Država nisu bile usmerene predominantno na spoljnu politiku ili internacionalizam, već na očuvanje nezavisnosti, slobode, ustava i nacionalnog jedinstva. Mlada republika, vojno i ekonomski slabašna, izranjavana Američkim ratom za nezavisnost (1775–1783), bila je okrenuta sebi. Kada su i vođene debate o spoljnom angažovanju, razmišljanja su išla u tri pravca. Prvi, posebno izražen u prvim godinama nezavisnosti, bio je strah od mešanja spoljašnjih sila. Primera radi, u “Oproštajnom obraćanju” koje je prvi predsednik Džordž Vašington uputio sunarodnicima septembra 1796. (uz asistenciju još dvojice “osnivača” Aleksandera Hamiltona i Džejmsa Medisona), navedeno je da “protiv podmuklih lukavstava stranog uticaja (preklinjem vas da mi verujete, sugrađani) ljubomora slobodnog naroda treba da bude stalno budna, jer istorija i iskustvo dokazuju da je strani uticaj jedan od najzloćudnijih neprijatelja republikanske vlade”.
S vremenom se okrenutost sebi transformisala u okrenutost ka zapadnoj hemisferi i dobila doktrinarno uporište 1823. godine u Monroovoj doktrini.
Drugi pravac zasnivao se na otporu prema savezima. Prvi predsednici koji su, od reda, bili i “očevi osnivači” – Džordž Vašington, Džon Adams, Tomas Džeferson, Džejms Medison i Džejms Monro – pozivali u svojim besedama na mir i prijateljstvo sa svim nacijama, kao i na obazrivost prema savezima. Vašington je ukazivao na opasnosti stalnih saveza, Džeferson preplićućih, ali ideja iza obe koncepcija bila je da Amerika ne sme da bude uvučena u evropske ratove. Kako je to prvi američki predsednik istakao: “Zašto, preplićući našu sudbinu sa sudbinom bilo kog dela Evrope, uplitati naš mir i prosperitet u muke evropskih ambicija, rivalstava, interesa, raspoloženja i hirova?” Iako je nezahvalno, a moguće i neumesno porediti Vašingtona i Trampa, njihovi stavovi prema Evropi – iako u drugačijim kontekstima – nisu bitno različiti. Na kraju, može se reći da su američki “očevi osnivači”, poput rimskog imperatora Hadrijana, verovali da se mir i bezbednost mogu očuvati jedino kroz jačanje vlastite snage, ali i da bi ulazak u neizvesne angažmane sa Evropljanima ugrozio američke vrednosti i demokratiju.
Treći pravac zasnivao se na podršci trgovinskih odnosa Sjedinjenih Država sa ostatkom sveta. Zapravo, trgovina je bila jedina dimenzija internacionalizma koja je uživala nepodeljenu podršku svih predsednika u ranoj fazi republike. Vašington se zalagao za širenje trgovine, Adams za slobodnu trgovinu i sa njome povezanu plovidbu morima i okeanima, Džeferson za trgovinu sa svima, dok su Medison i Monro videli trgovačke uspehe kao odraz mira i dobroćudnih institucija. Koliko je slobodna trgovina bila ukorenjena u pristup Sjedinjenih Država spoljnoj politici najbolje govori podatak da je Amerika svoj prvi rat posle sticanja nezavisnosti, Prvi berberski rat (1801–1805), vodila zbog odbijanja da plaća danak berberskim piratima za slobodnu plovidbu i trgovinu na Mediteranu. Ikona američkog zalaganja za slobodnu trgovinu bio je još jedan od “očeva osnivača”, Aleksander Hamilton, prvi sekretar finansija SAD i čovek po kome čitava škola spoljnopolitičkog mišljenja nosi ime hamiltonizam (o tome je pre dva broja u “Vremenu” pisao moj prijatelj Milan Krstić).
Na kraju, može se izneti nekoliko zaključka u pogledu spoljnog delovanja “očeva osnivača” na mestu predsednika SAD: prvo, velike debate između internacionalista i izolacionista tokom rane faze američke republike i vladavine petorice pomenutih predsednika (1789–1825) uistinu nije ni bilo, jer su mahom delili ključne spoljnopolitičke stavove. Drugo, spoljna politika SAD u ovom periodu bila je zasnovana na istovremenom delovanju izolacionističkih i internacionalističkih impulsa: delimično izolacionistička, jer se “veliko pravilo” Džordža Vašingtona o izbegavanju saveza i bezbednosnih aranžmana poštovalo, i delimično internacionalistička, jer je takvom činilo širenje američke trgovine, uvećanje teritorije (širenje koje je višestruko uvećalo površinu SAD) i proširenje zone uticaja na zapadnu hemisferu. Treće, američki internacionalizam bio je u prvim decenijama suzbijan usled realnog sagledavanja američke moći od strane lidera i straha da bi evropski uticaj mogao da naruši mir i američku demokratiju. Na kraju, treba reći da se prvi američki lideri nisu izjašnjavali kao izolacionisti, ali je poziv na okretanje sebi pokazivao da je izolacionistički impuls snažan.
VILSONOVO GRAĐENJE PORETKA
Ulazak Sjedinjenih Država u Prvi svetski rat i građenje mira i poretka na Versajskoj konferenciji često se u akademskoj i stručnoj literaturi posmatra kao kratkotrajno napuštanje strategije američkog izolacionizma, pre novog dvodecenijskog povlačenja iza okeana i konačnog izlaska iz izolacije i pobede internacionalizma u Drugom svetskom ratu. Međutim, takva slika je prilično pojednostavljena. Još tokom pedesetih godina 19. veka Amerika se služila diplomatijom topovnjača kako bi “otvorila” Japan za trgovinu i okončala njegovu izolaciju, a posle Špansko-američkog rata (1898) pokazalo se da Vašington nije imun na teritorijalna širenja izvan zapadne hemisfere. Dodatno, posle 1918, u eri koja se smatra školskim primerom američke izolacije, Sjedinjene Države su sve do 1938. godine imale kontingent od 1.000 vojnika stacioniranih u kineskom gradu Tjenćin, pregovarale i potpisivale Brijan-Kelogov pakt koji je tipičan multilateralni bezbednosni sporazum i organizovane Vašingtonsku pomorsku konferenciju sa temom pomorskog razoružanja.
Svakako, ulazak u Prvi svetski rat i američka uloga u njegovom okončavanju igraju važnu ulogu u debati između američkih internacionalista i izolacionista. Sjedinjene Države su na početku rata bile gotovo nezainteresovane za ratna dejstva i posmatrale su rat kao još jedan istorijski krug evropskih ratova sa kojim ne žele da imaju bilo šta. Međutim, niti je Veliki rat bio tipičan evropski rat za očuvanje poretka i ravnoteže moći, niti su Sjedinjene Države bile slabašna država s kraja 18. veka. Britanska pomorska blokada, a posebno neograničeni podmornički rat koji je vodila Nemačka, značajno su ograničavali slobodu plovidbe i trgovine. Kada je 1915. potopljen brod “Luizitanija” i kada je život izgubilo više od stotinu Amerikanaca, javno mnjenje u Sjedinjenim Državama počelo je da se koleba i deli na one koji podržavaju ulazak SAD u rat i one koji se tome opiru.
Antiratni protesti, održavani u brojnim državama sveta, rasplamsali su se i u Sjedinjenim Državama. Pored toga, rat je postao jedna od centralnih tema u američkim institucijama. Mada je Veliki rat bio osobit i po razmerama i po posledicama, nijedan drugi rat ni približno nije rasplamsao tako široku društvenu debatu. Zanimljive su bile i koalicije. Antiratnu ili izolacionističku koaliciju su činili i kapitalisti, poput Henrija Forda, koji su verovali da rat šteti biznisu, kao i sindikati i levičari, koji su verovali da je u pitanju tipičan kapitalistički rat. Sa druge strane, za ulazak Amerike u rat ili internacionalisti bili su, između ostalih, bivši predsednici – Teodor Ruzvelt i Vilijem Hauard Taft – i brojni republikanci i demokrate iz Kongresa ili prethodnih administracija.
Vredno pažnje je da je čvrst stav za ulazak u rat negovao Henri Kebot Lodž, senator koji će kasnije postati simbol odbijanja Senata da ratifikuje Pariski mirovni sporazum – a time i Pakt Lige naroda – mada se krivica teško može svaliti samo na njega. A ništa manje značajno nije ni to što je tadašnji predsednik Vudro Vilson vodio kampanju pod geslom “On nas je držao dalje od rata” i “Amerika na prvom mestu” (posle Vašingtona, samo se nameće i poređenje Trampa sa još jednim predsednikom). Međutim, Vilson je već tada znao da je ulazak Sjedinjenih Država na strani saveznika samo pitanje vremena. Cimermanov telegram i nemački povratak u neograničeni pomorski rat poslužili su kao dobar izgovor, te je Amerika ušla u rat 6. aprila 1917. godine. U tom trenutku se činilo da su internacionalisti odneli odsudnu pobedu.
Vilson je za nešto manje od šest meseci prešao put od predsednika koji je SAD “držao dalje od rata” do čoveka koji hoće “učini svet bezbednim za demokratiju”. Njegov čuveni plan od 14 tačaka, iznet na zajedničkoj sednici oba doma Kongresa 8. januara 1918. godine, trebalo da je posluži kao okvir za posleratno uređenje sveta i formiranje liberalnog međunarodnog poretka zasnovanog na institucijama, pravilima i liberalnim vrednostima. Koliko je Vilsonova zamisao bila dubinski internacionalistička, najbolje ilustruje to što je poslednja tačka predviđala osnivanje “opšteg udruženja nacija”. Pored internacionalističkih ideja koje je i Srbija u tom trenutku baštinila, za ponos je moglo da nam služi to što je pomenutog 8. januara, odmah nakon Vilsona, za govornicu Kongresa izašao i održao govor tadašnji šef Srpske ratne misije u SAD – Milenko Vesnić.
Doprinos Sjedinjenih Država pobedi saveznika u Velikom ratu bio je ogroman i kroz vojne napore i kroz kreditiranje, tako da je Vudro Vilson bio i ključni arhitekta mira. Tokom 1918. i 1919. godine američki predsednik je proveo više od šest meseci na tlu Evrope gradeći mir i poredak koji neće više biti zasnovan na ravnoteži moći, u kojoj je Vilson video uzrok svih nedaća. Mir je građen na demokratskim idealima, ali nije bio sasvim demokratski. Za razliku od Vilsona, Klemanso i Orlando, premijeri Francuske i Italije, zalagali su se da se Nemačka oštro kazni i spreči da ponovo izraste u pretnju na evropskom kontinentu. Tako je na kraju, 28. juna 1919, tačno pet godina posle otpočinjanja rata, potpisan mir. Način na koji je potpisan i sadržaj dokumenta su učinili da ga brojni savremenici ocene kao “kartaginjanski”, ili, kako je to proročanski sažeo francuski maršal Ferdinand Foš – “primirje oročeno na dvadeset godina”.
Iako Vilson nije bio presrećan zbog svih odredbi sporazuma, činjenica da je njegovo političko “čedo” – Liga naroda – bilo usađeno u sporazum i, kako je bar mislio, temelje budućeg poretka, činila ga je srećnim. Ipak, obnovljeni internacionalistički impulsi u SAD susreli su se sa izolacionističkim odgovorom. Pariski mirovni sporazum, a posebno odredbe o Ligi naroda, nisu dočekane sa ushićenjem u američkom Senatu. Henri Kebot Lodž, tadašnji lider većine u Senatu i predsednik Komiteta za spoljne odnose Senata, i drugi senatori izneli su niz rezervi, ali se ključna odnosila na obavezu Sjedinjenih Država da brane teritorijalni integritet i političku nezavisnost drugih članova. Pobedonosni i (pre)ponosni Vilson je bio nepokolebljiv, te nije pristajao ni na kakve ustupke i verovao je da je Ameriku “Božija ruka dovela na ovaj put”. Nije pomoglo ni to što je, po sopstvenom priznanju, Lodž rekao kako nije mogao da pomisli da će “ikada ikoga u politici mrzeti kao što mrzi Vilsona”.
Lične sujete i odsustvo vizije senatora učinili su da Pariski mirovni sporazum po drugi, i poslednji put bude odbijen u Senatu marta 1920. godine. Od tog odbijanja se nije oporavio Vilson, koji je još tokom rasprave o predlogu, oktobra 1919, doživeo težak moždani udar (mada se ta informacija skrivala), a nije se oporavio ni poredak koji se, iako ne samo zbog toga, strmoglavio dvadeset godina kasnije u novi i razorniji rat. Izolacionistički impuls je prevladao, a internacionalizam i zamisao liberalnog međunarodnog poretka morali su da sačekaju svoje vreme još nešto više od dve decenije.
INTERNACIONALIZAM ILI IZOLACIONIZAM? KUDA ĆE ZAPLOVITI USS AMERICA?
Konačni odgovor na ovo pitanje, uveren sam, nećemo imati za još bar naredne dve predsedničke administracije. Tačnije, čak i da Sjedinjene Države to žele i izolacionistički impuls ponovo postane dominantan, rasformiranje svih institucija, lišavanje svih obaveza i povlačenje u “Tvrđavu Amerika” ne bi bilo moguće u kratkom roku. Nisam siguran da bi povlačenje bilo u interesu postojećeg poretka, pa ni u najboljem interesu SAD. Sa druge strane, američki internacionalizam nije izvestan kakvim se nekada činio. Ipak, može se zaključiti da je kroz istoriju američki internacionalizam imao i uspona i padova, ali nije nestajao ni u najmračnijim danima. I na kraju, ne mogu da se ne složim sa stavom Majkla Ohenlona da je zamisao promišljanja o velikim stvarima kvintesencijalno američka, te su mi i ideje o američkom neoizolacionizmu i danas i u razdobljima pred nama, daleke i neuhvatljive.
Autor je vanredni profesor, FPN, Centar za studije SAD
Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Freedom 250 – Obeležavanje 250 godina nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država”, koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, a finansira Ambasada SAD u Republici Srbiji.
