Džejms Monro, vreme i delo

Džejms Monro je bio poslednji u nizu predsednika, “virdžinijskih plantažera” u Beloj kući, došavši na sam vrh izvršne vlasti Mlade republike posle svojih “zemljaka” Džordža Vašingtona, Tomasa Džefersona i Džejmsa Medisona. Ono što je svakako važnije u njegovom životopisu, Monro je bio poslednji predsednik Sjedinjenih Država koji je učestvovao u američkoj revoluciji i u stvaranju institucija ove zemlje.

Ukoliko se poslužimo načinom na koji je slavni Firentinac Nikolo Makijaveli poređao i opisao petoricu rimskih careva, počev od Nerve, Trajana, Hadrijana i Antonina Pijusa do Marka Aurelija, označavajući ih kao “dobre cezare”, za Džejmsa Monroa se u najmanju ruku može tvrditi da se sa njegovim odlaskom sa vlasti 1825. godine završava višedecenijska epoha. Sa istorijske, društvene i političke pozornice otišla je jedna nedostižna, kolosalna generacija očeva osnivača. Da ništa drugo nije uradio tokom svog života i prebogate političke, zakonodavne, diplomatske i državničke karijere, potomstvo bi ga pamtilo i slavilo samo zbog tri nesekvencijalna paragrafa o spoljnoj i bezbednosnoj politici. Mogu se naći u njegovom Sedmom godišnjem obraćanju Kongresu od 2. decembra 1823. godine, a kasnije će biti nazvani Monroovom doktrinom. Par decenija posle toga poklič “Amerika Amerikancima” počeo je da odjekuje sa ovog svojevrsnog Mauntrašmora američke spoljne politike i nastavio tokom XIX veka, sve do vremena predsednika Trampa. Sve do kraja svog drugog predsedničkog mandata 1825. godine, Monro je bio prisutan ili je učestvovao u gotovo svim najvažnijim događajima društvene, političke i diplomatske povesti Mlade republike i države Virdžinije. Do ulaska u Belu kuću stekao je ogromno iskustvo počev od ratovanja tokom Revolucije u sastavu Treće pešadijske regimente (kada je bio gotovo smrtno ranjen u bici kod Trentona 26. decembra 1776. godine), preko diplomatskih misija u Parizu i Londonu, pregovorima o kupovini Luizijane od Francuske 1803. godine, Američko-britanskog rata 1812–1814. Od svojih mladalačkih dana posvetio se bavljenju politikom. Može se s pravom kazati da je baš Monro bio prvi profesionalni političar u Americi, zato što je posle vojne i diplomatske karijere odabrao samo jedno zanimanje.

ČOVEK

Džejms Monro je rođen u okrugu Vestmorlend u državi Virdžiniji, u porodici ne tako bogatih plantažera. Nije uspeo da stekne sistematsko obrazovanje, posebno ne na visokim školama toga vremena poput npr. Džona Kvinsija Adamsa, koji je u tom pogledu bio primer za najistaknutije ljude svoga doba. Njegovom radoznalom, ali pre svega praktičnom umu kasnije je bio sličan predsednik Hari Truman sa izrazitim darom da prepozna intelektualno nadmoćnije od sebe i uključi ih u svoje aktivnosti za javni interes i opšte dobro. Ne treba zaboraviti da je njegovo formalno obrazovanje prekinulo rasplamsavanje revolucionarnog rata, primoravši ga da, posle samo dve godine, 1776. godine napusti Koledž Vilijama i Meri. Susret i podsticaji koje je dobio od Tomasa Džefersona znatno su unapredili njegovo pravno obrazovanje: nakon što je iz Kontinentalnog prešao u Konfederativni Kongres SAD, omogućeno mu je da ta i druga znanja praktično primeni baveći se područjem između Aligenskih planina i reke Misisipi, na koji se Amerika proširila posle mira sa Britanijom 1783. godine.

Kao dokazanog rodoljuba i pouzdanog čoveka izuzetne radne energije, predsednik Vašington ga je poslao za diplomatskog predstavnika u Pariz, ali ga je ubrzo opozvao nazad zbog jednog Monroovog pozdravnog govora u kojem je neodmereno hvalio domete Francuske revolucije upoređujući njeno navodno poštovanje “neotuđivih ljudskih prava” sa ključnim vrednostima Američke revolucije. Monro nije ostao nem na ovakvu odluku neprikosnovenog Džordža Vašingtona izlažući i braneći svoje stavove u pisanoj raspravi posle povratka u zemlju. I mnogo puta posle, ovaj stameni čovek pokazaće da je, kako je to 1803. godine ustvrdio i poznati virdžinijski pravnik i vrhovni tužilac upravo u mandatima Džejmsa Monroa Vilijem Virt, “preosetljiv na kritiku”. Virt je, dalje, opisao Monroa kao pouzdanog i sposobnog savetnika, dodajući da mu “priroda ipak nije darovala um, ni brz niti bogat”. Doduše, Virt je pri tome istakao i Monroov snažan karakter i jasan sud o ljudima i stvarima. Slično je o Monrou zabeležio i njegov docniji biograf Hari Amon opisujući ga kao “sporog u mišljenju”, ali je i istakao sposobnost petog predsednika SAD da zadobije trajno poverenje i poštovanje talentovanijih od sebe.

Moguće da se o karakteru Džejmsa Monroa najpohvalnije izrazio Tomas Džeferson kazavši da čak i kad “izvrnemo njegovu dušu naopačke, nećemo na njoj ni trun naći”, ističući doslednost, čestitost i čvrstinu njegove ličnosti.

VREME

U prelomnim godinama borbe za opstanak, prevazilaženja pretećih unutrašnjih podela i jačanja međunarodnog položaja Mlade republike, predsednik Džeferson šalje Monroa kao svog ličnog izaslanika u Pariz kako bi pojačao američku delegaciju u pregovorima sa Francuskom o Lujzijani. Amerikancima je, naime, bilo važno da od Francuza isposluju ustupanje jednog dela ove ogromne teritorije s ciljem da je iskoriste za povezivanje rečnog puta i pretovara robe na brodove koji su plovili morima. Tokom pregovora američki ambasador u Parizu, Robert Livingston i Monro su ubrzo zaključili da je Napoleon spreman i voljan da proda čitavu Luizijanu. Premda je tako nešto izlazilo iz mandata koji im je dao Džeferson, američki pregovarači nisu želeli da propuste retku, istorijsku priliku za uvećanjem teritorije svoje zemlje. I u ovom slučaju je došao do izražaja Monroov pragmatizam uz delikatno diplomatsko umeće: pregovori su se završili, kao što je poznato, američkom kupovinom od Francuske čitave Luizijane, čime su preko doline i delte Misisipija širom bila otvorena vrata širenju Mlade republike na jug i na zapad. Reč je bila o kiklopskom, gotovo dvostrukom uvećanju dotadašnje teritorije SAD.

Još dok je bio u Francuskoj, Monro je saznao da ga je predsednik Džeferson nominovao za novog američkog ambasadora u Londonu. Tamo je on vredno, i zbog nepredviđenih okolnosti i protivljenja samog Džefersona, ne sasvim uspešno radio zajedno sa diplomatom Tomasom Pinknijem na ugovoru sa Britancima o poštovanju američkih prava na moru (Monro-Pinknijev ugovor iz 1806). Monro je kasnije okrivio tadašnjeg državnog sekretara Džejmsa Medisona za sprečavanje ratifikacije ovog ugovora u Senatu SAD. O odnosima između vodećih ličnosti Američke revolucije i, posebno, o njihovoj bezuslovnoj posvećenosti odbrani i napretku svoje zemlje, govori i činjenica da je uprkos prethodnom razilaženju, Medison mesto državnog sekretara u svojoj administraciji ponudio upravo Džejmsu Monrou. Tokom rata sa Britancima 1812–1814. Monro je istovremeno od 1814. do 1815. godine vršio i dužnost sekretara rata.

foto: wikimedia

Rat sa Britancima bio je prekretnica u istoriji Sjedinjenih Država: posle početnog poleta i zanosa u prvih nekoliko decenija od osnivanja, kada su rešena osnovna pitanja postojanja ove zemlje i odgovoreno na vitalne izazove, došlo je do suočavanja sa sudbonosnom pretnjom samom njenom opstanku. Premda je na čelu američke delegacije Džon Kvinsi Adams uspeo da na Badnje veče 1814. godine ispregovara povoljne uslove mira sa Velikom Britanijom, bio je to, uz paljenje Bele kuće i vladinih zgrada u Vašingtonu, ponižavajući poraz. Monro je uz protostratega promena iz Masačusetsa Kvinsija Adamsa podjednako bio svestan potrebe da se pristupi temeljnoj redefiniciji dotadašnjeg koncepta bezbednosti, same zamisli kao i sistema bezbednosti i njegovih ustanova i odnosa. Ukoliko s pravom tvrdimo da je za jedan takav poduhvat intelektualne temelje postavio mlađi Adams, doprinos Džejmsa Monroa je bio znatan; u skladu sa odlikama svog karaktera, Monro je marljivo i nepokolebljivo radio na sprovođenju zamisli novog sistema odbrane i bezbednosti SAD. Počev od reforme, uvećanja brojnosti i vatrene moći vojske, on je u potpunosti prigrlio proaktivan stav svog bliskog saradnika Kvinsija Adamsa: Amerika, po novom strateškom naumu, treba da se teritorijalno širi na jug i na zapad popunjavajući u međuvremenu nastajuće i narastajuće vakuume moći iza sve više bezvoljne i oslabljene Španske kolonijalne imperije, da pomera milom i/ili silom domorodačko stanovništvo koje je stajalo na putu naseljavanja prostranstava na putu sve do Pacifika. Monro je prihvatio stav da je jedna od glavnih poluga u tom poduhvatu preemptivno delovanje s krajnjim ciljem da se ostvari hegemonija SAD na čitavom Severnoameričkom kontinentu. U njemu su sazrevali svest i stav da Amerika mora da bude ne samo deo nekakvog sistema ravnoteže snaga severno od reke Rio Grande, nego neupitan hegemon.

Kao kandidat Demokratsko-republikanske stranke za predsednika na izborima 1816. godine, osvojio je 84 odsto elektorskih glasova. Glasači su, razočarani stavom federalista o nedavnom ratu sa Britancima, podržali Monroa, političara koji je otvoreno govorio o potrebi punog nacionalnog jedinstva, a protiv partijskih ostrašćenosti. U pismu Džejmsu Medisonu od 10. maja 1822. godine, Monro otvoreno ističe: “Zasigurno, naša nacija može da bude zajedno i napreduje bez postojanja partija. Uvek sam smatrao njihovo postojanje za prokletstvo zemlje”.

DELO

Džejms Monro je kao peti predsednik Sjedinjenih Američkih Država pokazao mnogo više sposobnosti i umešnosti da bude na čelu izvršne vlasti od pojedinih očeva osnivača, Džona Adamsa i Džejmsa Medisona, na primer, kao i od njegovog naslednika na mestu predsednika, intelektualnog diva iz Masačusetsa Džona Kvinsija Adamsa. Već u svojoj prvoj inauguralnoj besedi iz 1817. godine pomalo je idealistički nagoveštavao kraj štetnog partijskog nadmetanja opisujući američku naciju kao “jednu veliku porodicu sa zajedničkim interesima” koja treba da teži “punoj harmoniji u saglasnosti sa načelima republikanske vladavine”. Sve ga to nije sprečavalo da preduzme neophodne i neodložne konkretne radnje jačanja vojne snage Amerike, izgradnji fortifikacija, obezbeđivanju atlantskih obala. Podržao je kao preduslov za ostvarivanje ciljeva jedne nove Grand strategije, realistički, neophodnost razvijanja stabilnih odnosa sa nekadašnjom kolonijalnom metropolom Velikom Britanijom. U njegovom prvom mandatu, sporazumom Raš-Begot iz 1817. godine, postignut je dogovor o demilitarizaciji prostora severno od Velikih jezera i jezera Šamplejn; zauzvrat, za tolerisanje britanskog prisustva na severu, SAD su dobile “odrešene ruke” u širenju na jug i zapad. U unutrašnjim odnosima, Monro je verovatno prvi, a ukupno uzevši redak američki predsednik koji je negovao neposredan kontakt sa narodom i u njemu uživao. Na samom početku prvog predsedničkog mandata, čekajući da se iz Londona vrati njegov državni sekretar Džon Kvinsi Adams, preduzeo je, o svom trošku, putovanje u severne američke države počevši put u Baltimoru, preko Masačusetsa, Konektikata, Mejna. Želeo je da vidi što veći broj građana svoje zemlje i da od njih bude viđen, šireći ideje rodoljublja, zajedništva i republikanizma. U njegovu čast su držani govori, mase klicale, da bi im se na kraju i on obraćao. Tako je uspešno prevazilazio političke razlike, koje nisu bile bezazlene po opstanak Unije: upravo su tvrdokorni i ponosni Bostonci nazvali novo doba koje Monro nagoveštava “dobom dobrih osećanja”!

Mnogim američkim predsednicima ljudska sujeta je smetala da naprave po opšte dobro najbolji odabir kadrova i ljudi za ključna mesta u administraciji. Nećemo preterati ako kažemo da je Monro, suprotno tome, imenovao u svoj kabinet, nezavisno od svojih ličnih naklonosti, najbolje pojedince koje je Amerika tada imala: Džona Kvinsija Adamsa za državnog sekretara, uglednog pravnika Vilijema Virta za vrhovnog tužioca uprkos ranijem neslaganju s njim, Vilijema Kraforda za sekretara trezora, Benjamina Krauninšilda za sekretara mornarice. Kad nije uspeo da ubedi spikera Kongresa, uobraženog Henrija Kleja da prihvati mesto sekretara rata, na taj položaj je došao još jedan velikan južnjačke politike Džon Kalhun. Pored merila visoke stručnosti, u odabiru članova svog kabineta Monro je poštovao i načelo teritorijalne zastupljenosti različitih delova SAD. Iskusni državnik njegovih gabarita, pre svega rodoljub pa onda i političar, Monro je više od drugih bio svestan, a možda je i predviđao, zlokobne, teško pomirljive podele između članica Unije i njihovo kretanje ka građanskom ratu četiri decenije posle toga.

Jedan takav sukob kojim je otvorena duboka ustavna kriza dogodio se 1819. godine povodom zahteva “Teritorije Misuri” da postane punopravna članica Unije. Budući da je Misuri bio tzv. robovlasnička država, njegovim prijemom bi bila poremećena ravnoteža u Senatu na štetu tzv. slobodnih severnih država, što ove nikako nisu dopuštale. Skoro sa ivice raspada Unije, spor je rešen prijemom još jedne “slobodne države”, Mejna, tako da je spasonosni kompromis između Severa i Juga postignut, bar za neko vreme. Američka istorijska nauka je utvrdila da je, ubeđivanjem uglavnom “iza zavese”, odlučujući doprinos nalaženju rešenja između uzvitlanih strasti dao predsednik Monro, na svim stranama poštovani i uvaženi, poslednji heroj Američke revolucije koji je još bio u visokoj politici.

foto: wikimedia

Delujući ponekad i svesno u senci pojedinih izuzetnih ličnosti u svom kabinetu, kojima su kasnije pripisivane i veće zasluge od stvarno zasluženih, npr. Džona Kvinsija Adamsa i Džona Kalhuna, predsednik Monro je zapravo uvek imao poslednju reč. U ratu sa Seminola Indijancima zbog njihovog učešća u skrivanju odbeglih robova, Afroamerikanaca, sa plantaža u Džordžiji, on je bio taj ko je ovlastio sekretara rata Kalhuna da izda u lancu komandovanja neophodna naređenja o postupanju hrabrom i teško ukrotivom generalu Endru Džeksonu. Uz sva prekoračenja naređenja Endrua Džeksona, koji je čak i upao na teritoriju tada španskog kolonijalnog poseda Floride, uhapsio dvojicu krijumčara, podanika britanske krune, osudio ih pred vojnim sudom i obesio na američkoj teritoriji, Monro i Adams su odlučili da treba oportuno da prate njegove postupke. Obojica su procenili da navedeni incident može da bude preludijum za projektovanje američke moći u nastali vakuum moći koji je stvoren slabošću španske imperije da upravlja ovim prostorima. Slavni “Transkontinentalni sporazum” Onis-Adams iz 1819, ratifikovan 1821. godine, potvrdio je američko preuzimanje Floride. Američka strana je priznala suverenitet Španije nad Teksasom, a zauzvrat uz teritorijalni dobitak Floride, Sjedinjene Države su ishodile od zvaničnog Madrida odrešene ruke za širenje na severozapad, sve do Pacifika.

Stavljajući opstanak i napredak Unije kao celine ispred pojedinačnih interesa bilo koje pojedine države članice američke federacije, Monro je uspeo da amandmanom na Ustav da mogućnost federalnoj državi da izgrađuje puteve i kanale širom SAD. Radeći otvorenije prema javnosti od svojih prethodnika u Beloj kući, njemu je pošlo za rukom da izbore 1820. godine dobije nedostižnim rezultatom, sa samo jednim elektorskim glasom protiv. Bio je to apogej, vrhunac politike iz “doba dobrih osećanja”.

U cilju temeljnog informisanja o stanju u Latinskoj Americi posle izvedenih bolivarovskih revolucija i sticanja nezavisnosti nekoliko država na ovom prostoru, Monro je izaslao delegaciju koja je tokom njegovog prvog mandata boravila u ovim zemljama skoro godinu dana. U ime SAD, on je 1822. godine priznao njihovu nezavisnost, nekoliko godina pre nego što je to učinila i Velika Britanija.

Najposle, ne samo njegovi sunarodnici nego i čitav svet, najviše pamte poslednjeg plantažera u Beloj kući po Monroovoj doktrini. Svejedno koliko je u njenom nastajanju i oblikovanju presudnu ulogu odigrao Džon Kvinsi Adams, poslednji pečat je dao onaj ko je pred Kongresom u okviru Sedmog godišnjeg obraćanja, 2. decembra 1823. godine, pročitao čuvena tri nesekvencijalna paragrafa o spoljnoj politici. Tvorci ovih stavova koji su kasnije nazvani doktrinom, naime, nisu imali na umu cilj da postave temelje američke spoljne i bezbednosne politike za decenije koje su dolazile već je to za njih bio odgovor na aktuelne pretnje koje su stizale od akcija Svete alijanse u Španiji, Portugalu i Italiji. Jednako tako, bio je to i odgovor ruskom caru Aleksandru Prvom da Amerika ne prihvata njegov Ukaz iz 1821. godine kojim izjavljuje rusku jurisdikciju na prostore severno od 51. paralele. Svestan opasnosti po republikanizam i, verovatno, kao prvi američki predsednik koji je izričito ustvrdio da okeani nisu dovoljna brana Mladoj republici od mogućih revizionističkih namera Francuske i Svete alijanse, posebno španskih ambicija da vrate stvari u pređašnje stanje u Latinskoj Americi, Monro je u početnoj verziji svog Sedmog obraćanja želeo da upozori koliko su ovakve namere neprihvatljive Americi. Oštrinu te prve verzije je znatno ublažio nakon intervencije iskusnog diplomate, državnog sekretara Džona Kvinsija Adamsa, koji ga je upozorio da neuravnotežen tekst može da posluži kao pretekst evropskim silama da napadnu ipak nedovoljno vojno i ekonomski snažne SAD. Odbivši da takvo upozorenje učini zajedno sa Britanijom, i uprkos nediplomatskom navaljivanju britanskog sekretara spoljnih poslova Džordža Kaninga na tadašnjeg američkog ambasadora u Londonu Ričarda Raša da dve zemlje zajedničkom notom upozore pre svega Francusku, Monro je istrajao u svojoj nameri. Naime, posle konsultacija sa bivšim predsednicima Džefersonom i Medisonom i iscrpljujućih diskusija sa članovima svog kabineta, ostao je pri istovremeno promišljenom i hrabrom tekstu koji je, istorija je to pokazala i potvrdila, bio mnogo više od uobičajenog obraćanja američkog predsednika Kongresu. Načela neintervencije, nemešanja u poslove zemalja na Zapadnoj hemisferi, kao i stavovi protiv kolonizacije i rekolonizacije, uzimanje sudbine obeju Amerika u ruke Amerikanaca, čine čast njihovim autorima i američkom političkom geniju.

Autor je redovni profesor FPN Univerziteta u Beogradu. Osnivač i direktor Centra za studije SAD

Ovaj tekst je nastao kao rezultat projekta “Freedom 250 – Obeležavanje 250 godina nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država”, koji sprovodi Centar za studije Sjedinjenih Američkih Država Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu a finansira Ambasada SAD u Republici Srbiji.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!