Mašine koje pevaju

Poslednjeg februarskog dana berlinski Radijalsistem upriličio je nesvakidašnji koncert pod nazivom “Mehanički glasovi”. Na sceni su bile ručno izrađene mašine, koje su ujedno i umetnička dela. Pet NJIH, jedna koja govori i četiri koje pevaju. I puna sala NAS koji slušamo, ponekad šapućemo, kašljemo, dišemo, mrdamo se, dodirujemo, smejemo, uozbiljujemo. Reč je o mašinama umetnika Martina Ričiza koje pevaju i govore. Za NJIH je četvoro kompozitora napisalo nova dela: Sok Odri Čen za glas, analognu elektroniku i mašinu koja govori (u saradnji sa Sukandarom Kartadinatom), Arija za kanon Maksa Ajlbakera, “Kvadrupli Martin” Masahira Mive i “Pneuma” Ute Vaserman u verziji za glas i Ričesovu “Mašinu koja govori”. Sve kompozicije nastale su ove godine.

foto: jelena novak

Kao uvod u koncert i premijerno prikazivanje filma Martin Ričiz – portret znamenitog umetnika autora Hane Bosme, Serđa Gridelija i Armena Albertsa, Bosma je razgovarala sa umetnicima i saradnicima na sceni. Pričali su So Kano, Kartadinata i Ričiz. Film koji je započet pre desetak godina konačno je završen u momentu kada veštačka inteligencija i razne vrste programa, mašina i ostalih digitalnih predatora, proteza, simulatora i pomoćnih sredstava na najrazličitije načine utiču na svet kakav smo ranije znali. Martin i njegove mašine koje govore, hodaju, pevaju, cvrkuću, rotiraju, odbrojavaju vreme našli su se pod reflektorom, jer veštačka inteligencija oko nas kao da ulazi u pubertet. Martinova višedecenijska strast prema mašinama analogna je, on se divi mašinskoj preciznosti, ali i nespretnosti. Njegove su mašine duhovite i kapitalistički nesvrsishodne, one su kinetičke skulpture sa kojima je važno igrati se i smejati. Ne liče na čoveka, one kao da se poigravaju statusom – groteskni kućni ljubimac, na primer.

Po formalnom obrazovanju Ričiz je arhitekta i – kako je rekao – dolazi iz “sasvim ozbiljne” britanske porodice, u koju po raznim merilima nije mogao da se uklopi. Porodična očekivanja u Engleskoj bila su u skladu sa ozbiljnom arhitekturom, te se Martin kao mlad umetnik preselio u Berlin i nastavio da kreira svoj čudesni mehanički svet. Kada sam ga posetila u studiju nakon pandemijskih izolacija, rekao je da je daleko najzanimljivija zgrada u Berlinu “Umlauftank 2” arhitekte Ludviga Lea. To je zgrada/mašina, arhitektonski mehanizam koji kroz ogromne cevi uvlači u sebe vodu zarad naučnih eksperimenata. Verujem da bi je Ričiz izmislio da nije već postojala.

U filmu vidimo Martina u njegovom berlinskom studiju, koji deluje kao radionica profesora Baltazara. Vidimo mehanizme satova koji su na zidovima njegovog doma. Vidimo njega koji sa dečačkom ljubavlju priča o tome kako su ga oduvek zanimale mehaničke stvari. Zatim predstavlja mašine i pokazuje šta sve mogu da urade. Objašnjava kako je od orgulja napravio mašinu koja govori, tako što je na orguljske cevi nadovezao piskove koje je oblikovao prema znanjima iz fonetike i anatomije (znanja koja su potrebna da bi se razumelo kako ljudi govore). “Hajde kaži AAA”, i mašina kaže: Aaaaa. Pokazuje svoj rad “Motorna usta” i “Mašina koja peva”. Uvek se u tim glasovima čuje i otklon neživog grla, i u tom otklonu je groteska, mesto za igru, smeh i kreaciju. U filmu se nakratko pojavljuje i potpisnica ovih redova, govori o pevanju kao jednoj od najranjivijih ljudskih aktivnosti: kao da se i sama suočila sa nekakvom mašinizovanom predstavom svog glasa. To rade i Martinove mašine. One slušaju glas nekim drugim, još nedefinisanim ušima.

foto: jelena novak

Koncert je bio neudoban i poučan. Dve kompozicije u kojima ljudski izvođači muziciraju sa mašinama nisu donele značajna pitanja i značajne zvuke. Sok u izvedbi Odri Čen imao je raskošne zvučne momenate u smislu slojevitosti dugih tonova u kojima kao da se sa mašinama nadmetala u proizvođenju vanljudskog glasa. Slično tome Pneuma Ute Vaserman bila je u nekoj vrsti eksperimentalnog dijaloga ljudskog i mašinizovanog. Međutim, nepredvidivosti ljudskih izvođača ne postoje u mašinskom svetu, a predvidljivost dijaloškog eksperimenta stvara dosadu. Klimaks, u kome Ajlbakerova kompozicija Arija za Kanon pomera fokus sa umetničkog dijaloga ljudskih i mašinskih izvođača na muzičke dijaloge i kanone između četiri glasne mašine, nešto je sasvim drugo. Tu su se mogli čuti folklorno ojkanje, blejanje ovaca, monaško pojanje, religijske inkantacije, unisono četvoroglasje. Mašine kao da su oživele i počele da plešu. Efekat je bio neobičan jer se na sceni ništa živo ne pomera, a u zvuku se mehanički razvijaju različite strukture.

Usledio je antiklimaks: delo Kvadrupli Martin Masahira Mive, u kome “Četiri glasa” na japanskom čitaju “Manifest umetnosti veštačke inteligencije i estetike” Hidekija Nakazave. Hermetičnost i nezaustavljivost dugog rada na nepokretnoj sceni. Apsurdna situacija, tonus u publici vidno opada, ljudi se meškolje, ali ipak ostaju da slušaju uniformo recitovanje nepovezanih slova. Intuicija me okreće ka nekoj vrsti neučtivosti prema mašini, te u nekom momentu dozvoljavam sebi tihi izlazak iz sale do sledećeg aplauza. Mašine nisu primetile.

...

Tog vikenda temperatura i atmosfera u Berlinu bile su neočekivano letnje. Paralelno, berlinski javni prevoz stupio je u štrajk. Obasjani veliki grad širokih ulica na koje su nagrnuli pešaci delovao je svečano. Roze i plave nadzemne cevi kišne kanalizacije delovale su karnevalski. Zatvarajući vrata taksija spazila sam Hajnera Gebelsa na izlazu iz Radijalsistema. Delovao je gordo, svečano bele kose i sa lila šalom zabačenim preko ramena. “Naravno da je došao da čuje mašine koje pevaju”, pomislila sam i setila se legendarne scene u operi na Rurskom trijenalu, sa njegovim stadom ovaca koje je kroz bespuća scene vodio teledirigovani osvetljeni dirižabl. I strasti sa kojom mi je tom prilikom objašnjavao kako je izgledalo Posvećenje proleća Stravinskog u mašiniziranoj zamisli Romea Kastelučija. Ta sećanja, u spoju sa mehaničkim glasovima Martinovih mašina, ipak su u mojoj percepciji proizvela neku vrstu pomirenja između mehanički predodređenih NJIH i emotivno rastegljivih NAS.