Slatko-gorki vijenac

"kao zabezeknuto nebo / izdvojen / stojim”

M. V.

Vest da je Milko Valent (rođ.1948. u Zagrebu) dobitnik nagrade Goranov vijenac nije, dakako, preneo nijedan medij u Srbiji i to ne iz razloga provincijalno-nacionalističkih – kakav Vijenac, kakvi Hrvati! – već usled mnogo univerzalnijeg i banalnijeg neznanja, jer urednici (kulture) srpskih novina, a naročito televizija – baš kao i njihove hrvatske kolege kada je reč o Disovoj nagradi i njenim dobitnicima – nemaju pojma zašto uopšte treba znati šta je Goranov vijenac i ko je, recimo, Milko Valent. Jer tu gde će 21. marta na pozornici Doma kulture u Lukovdolu – na dan i u mestu rođenja Ivana Gorana Kovačića – stajati pesnik Milko Valent, stajali su nekada, između ostalih, i pesnici Stevan Raičković i Oskar Davičo.

...

Ali da ne budem nepravedan prema medijskim radnicima, i u tzv. književnom svetu, danas je u Srbiji srazmerno malo onih koji znaju za Valenta, a još manje onih koji su ga čitali. Pesnici i pisci njegove generacije i saborci sa kojima je obnavljao avangardne umetničke prakse tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka ili više nisu živi (V. Despotov, V. R. Tucić), ili u tekućoj, naprednjačkoj Srbiji nemaju onaj kulturno-institucionalni autoritet kakav su nekada imali (V. Kopicl, J. Aćin, S. Tišma). Ruku na srce, nije Valent imao baš mnogo veću pažnju ni u Hrvatskoj: uglavnom ga se kako-tako podnosilo i rukopisi su mu se uredno štampali, ali se tek poslednjih godina počela ozbiljno uzimati činjenica da tih gotovo 40 objavljenih knjiga poezije, eseja, drama, proze, romana (uključujući i Umjetne suze iz 2013, na čitavih 1400 stranica većeg formata – za 400 više od Jergovićevog Roda; čisto da ne bude zabune čiji je veći, jelte, roman – koji će neko, na kraju krajeva, možda i pročitati) ipak nisu mogle same sebe da napišu.

Valentova književna biografija i inače je zanimljiva: na jednom mestu je rekao da je odlučio da će postati pisac ujutro (27. 9. u 5 sati), nakon što je diplomirao filozofiju i komparativnu književnost; i zaista, ta činjenica da je uspeo da ostane samo i isključivo pisac u jednom nevelikom jeziku i kulturi koja se tokom devedesetih godina, usled ratova, dodatno smanjila, a da taj izbor nije podrazumevao nikakve poetičke ili političke kompromise – mora u najmanju ruku izazvati poštovanje. Osnovno egzistencijalno-metafizičko zaleđe njegove poetike treba tražiti u revolucionarnom duhu 1968, o čemu je, uostalom, i sam više puta govorio, dok se njegov jezičko-stilski izraz, pored brojnih izvora svetske i domaće književnosti i filozofije na kojima se formirao, prevashodno naslanja na zaumnu neoavangardu Josipa Severa, pa se u tom smislu može dovesti u vezu sa srodnim poetskim istraživanjima materijalnosti jezika koja su, svaki na svoj način, sprovodili i Branko Maleš, Zvonko Maković, Borben Vladović i dr.

Držeći se principa “prvo teorijska podloga, onda materijalna nadgradnja”, Valent je karijeru započeo 1979, objavivši zbirku teorijskih eseja Carpe diem, u kultnoj maloj ediciji Cekadea, i u njoj, već od uvodnih fragmenata, dao okvire svoje buduće poetike, da bi već sledeće godine objavio i prvu pesničku knjigu Leptiri arhetipa, za koju je Nebojša Vasović tada zapisao: “Valentov poetski jezik je jezik koji se osipa, koji ne pamti nikakvo središte, ali koji u svojoj ludičkoj ponesenosti doseže neku vrstu središta u svom sopstvenom narcizmu, u svojoj simuliranoj infantilnosti.” Ovaj uvid važi i za naredne Valentove pesničke knjige, koje objavljuje osamdesetih: Zadimljena lopta (1981), Koan (1984), Rupa nad rupama (1988/1995)), da bi od knjige Slatki automati (1990), izraz postao prozirniji i narativniji, ritam razuđeniji, sa tematskim fokusom na erotske želje i doživljaje lirskih junaka i junakinja. U knjigama objavljenim u ovom veku pak novinu predstavljaju duže pesme i tematizovanje različitih fenomena savremenog sveta.

Ukupno uzev, sve što je Valent radio u pola veka bavljenja književnim poslovima može se podvesti pod težnju za erotizacijom, nekakvom telesnom elektrifikacijom, ili avangardizacijom hrvatske, a nekada – mada, zašto ne, i sada – i jugoslovenske književnosti, a potom i samog života. Za Valenta su logos i eros u književnosti nerazdvojni: nema erosa bez logosa, niti obrnuto; tako je osnovni utisak koji ostavlja ne samo njegova poezija nego i proza – učenost, visoka kultivisanost i stilizovanost, ali istovremeno, uprkos ludičko-karnevalskim maskama koje na sebe stavljaju njegove bludeće subjekatske instance i visoki telesni napon, napregnutost i grč pred spoznajom da nam nešto bitno neprestano izmiče. Stoga zvučno-misaoni asocijativni tokovi, koji karakterišu njegov izraz, ne sugerišu samo igru, ni manje-više površno, pa dakle i bezopasno zvučno ludiranje, niti pak znače samo haos sveta kojim se kreću njegovi lirski junaci, plešući svoje free jazz deonice, već podrazumevaju i žudnju koliko za drugim toliko i za sveobuhvatnošću, za celinom kakve nema i kakve više ne može ni biti.

*

U Leksikonu Yu–mitologije, u tekstu koji potpisuje moj prijatelj Dr Vatroslav Sekulić – koji je i mene davnih dana inficirao virusom valentofilije, pokazavši mi celu policu njegovih knjiga sa posvetama (a bar jednu knjigu rasuo je Valent u svojim raskošnim, jedinstvenim posvetama) – stoji i ovo: “Milko Valent – književnik te rokenroler, ili obrnuto. Štajaznam, kako, u kurac, da vam objasnim? To vam je kao Krleža koji jebe, Krleža na tripu, u tom fazonu. Nemojte ići u knjižnicu, tko zna da li ga uopće ima (‘Nema ga… nema ga u apotekama’). A sada je i kasno, što niste čitali kad je bilo vrijeme.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!