Municija i pregovori

“Teško je tražiti odgovore na smislena pitanja kada je čovek koji o svemu odlučuje ludak” – tim rečima je britanski novinar Džejms O’Brajen prokomentarisao (najnoviji) iznenadni zaokret u politici Donalda Trampa prema ratu u Iranu i lapidarno sumirao raspoloženje svih koji su u poslednjih mesec dana zbunjeni aktivnostima i izjavama američkog predsednika.

Reakcija ovog liberalnog kritičara ratoborne politike SAD prema Iranu, kao i slepog služenja interesima izraelskog premijera Benjamina Netenjahua, usledila je nakon što je Tramp – bukvalno pola dana nakon što je Teheranu ispostavio ultimatum da u roku od 48 sata odblokira ključni Ormuski moreuz ili da se suoči sa uništenjem elektrana – trijumfalno izjavio da se napadi prekidaju na pet dana kako bi postigao sporazum s iranskim rukovodstvom.

Usled međusobno oprečnih i često konfuznih Trampove izjave bilo kakva smislena analiza postala je nemoguća, pa predviđanja na osnovu činjenica imaju šanse za uspeh kao i gledanje u pasulj.

Američki predsednik je, podsećanja radi, prvo rekao da SAD nije u ratu, ali je potom dodao da su u ratu već pobedili. Potom je rekao da Amerika ima toliko vojne moći da joj ne treba niko sa strane, ali je nakon toga zapretio da će biti kažnjeni svi saveznici koji pomoć ne pošalju. Onda je rekao da će napadi biti nastavljeni sve dok Iran bude posedovao mogućnost da proizvede nuklearnu bombu, iako je posle bombardovanja pre devet meseci tvrdio da Iran više ne poseduje tu mogućnost. Na kraju je zapretio napadom na iranske elektrane ako Iran ne odblokira moreuz za prolazak nafte, ali je u sebi svojstvenom obrtu rekao da će primat ipak dati pregovorima.

foto: ap photo

Tramp je dodao da SAD razgovara s jednim “uvaženim iranskim liderom” i da su američki izaslanici, Stiv Vitkof i Trampov zet Džared Kušner, razgovarali sa tom osobom u nedelju, te da nije u pitanju novi vrhovni vođa ajatolah Modžtaba Hamnei.

U Teheranu su državni mediji objavili da je Ministarstvo spoljnih poslova Irana negiralo da je bilo razgovora, navodeći da su Trampove izjave “deo napora da se smanje cene energije i da se kupi vreme za sprovođenje njegovih vojnih planova”.

Svetska javnost u ovom trenutku nema načina da sazna da li se pregovori zaista vode. Mediji sumnjaju u uključenost Turske i Egipta, za čije se zvaničnike pretpostavlja da razgovaraju sa zaraćenim stranama sa ciljem da smire situaciju, prevladaju problem snabdevanja naftom i spreče eskalacije koja bi imala dugoročne razarajuće efekte po čitav region.

A da postoji ogroman potencijal da se dogodi upravo to – ne treba ni sumnjati. U trenutku nastajanjaovog teksta, ekspediciona grupacija američkih marinaca ranga ojačanog puka plovi ka Ormuskom moreuzu sa ciljem da deblokira ovaj za snabdevanje naftom strateški važan pravac i obezbedi prolazak tankera koji nose više od 20 odsto ukupne nafte za čitav svet.

Njihov zadatak je da odblokiraju moreuz, ali ako se desi, kao što mediji predviđaju, da se marinci iskrcaju i zauzmu ostrvce Karg, na kojem se nalazi glavni iranski naftni terminal, to će otvoriti novu fazu u ratu. Eventualni upad na iransko tlo, pa makar to bilo i malo ostrvo par desetina kilometara od obale, imalo bi nesagledive posledice i produžilo rat unedogled.

Pretpostavka je da bi Amerika imala snage da to izvede, a pošto bi marinci bili u dometu klasične artiljerije, okupacija ostrva bi bila povod za neprestane sukobe sa iranskim snagama na obali. Dronovi se već podrazumevaju.

Ako jednom dođe na to ostrvo borbom, Amerika više neće moći natrag – tako nalaže arogancija moći velike sile u kombinaciji sa tvrdoglavošću njenog predsednika. Pošto nema kontrolu nad vazdušnim prostorom, Iran možda ne bi imao snage da izbaci američku vojsku, ali je nerealno očekivati da ikada odustane od borbenog uznemiravanja njenog položaja, makar dronovima.

Nepotrebno je trošiti reči na to kako bi se takva situacija odrazila na međunarodnu trgovinu naftom. U moreuzu se u ovom trenutku nalazi oko 1500 tankera koji čekaju da prođu, a biće potrebno više od tri meseca da se napravljena gužva raščisti.

OPASNOST OD “UKRAJINIZACIJE”

S jedne strane je nuklearna sila koja je na osnovu pogrešnih obaveštajnih procena brzopleto pokrenula rat za koji je verovala da će ga brzo dobiti i za koji nije imala rezervni plan. S druge je protivnik – objektivno slabiji, ali ne toliko slab da se može računati na brzu predaju, i koji pride ne bi odustao od ideje da se osveti za gubitak teritorije. Zvuči poznato?

Ako vam je opis situacije zaličio na ruski upad u Ukrajinu od pre četiri godine – odlično. Između rata na istoku te zemlje i aktuelne krize u Persijskom zalivu ima mnogo više paralela i sličnosti nego što se misli.

Na prvi pogled, dva sukoba ne mogu biti međusobno različitija. Ukrajinski rat se vodi na kopnu i po principu Prvog svetskog rata, u kojem svaki metar osvojene zemlje ima cenu u ljudskim životima i uništenoj tehnici. Iranski rat se ne vodi na tlu, već raketama, bombama i dronovima koje sa ogromne daljine šalju operateri koji uglavnom ne vide svoje žrtve.

Tu se, međutim, razlike završavaju a počinju brojne sličnosti. Glavna sličnost se odnosi na pogrešnu bezbednosnu procenu (prvo Rusije, sada Amerike) da će iznenadni strahoviti udar na protivnika, uz pomoć velike tehničke nadmoći, slomiti volju za otporom, i da će dovesti do političke promene koja je zapravo bila cilj rata. Rusija je to pokušala da prikrije pričama o denacifikaciji Ukrajine, dok SAD nisu ni krile da im je smena režima iranskih mula bila cilj.

Kada se to nije desilo, i kada stanovništvo nije prihvatilo propagandnu poruku da su bombe koje mu padaju na glavu za njegovo dobro, ostalo je pitanje kako dalje. Kako nije bilo smislene strategije za dan posle, obe strane su se opredelile za ogoljenu i neselektivnu silu, kojom su pokušale da popune velike rupe u ratnim planovima.

Rusi su slali skupe rakete da unište odavno rashodovane ukrajinske avione na napuštenim aerodromima ili su jednostavno počeli redom da gađaju ukrajinske elektrane, naročito tokom hladnih zimskih dana. Valjda su mislili da će hladni radijatori u decembru i januaru brže denacifikovati stanovnike Žitomira i Harkova.

Amerikanci su počeli da uništavaju kontrolne punktove iranske Revolucionarne garde jer su, valjda, oni bitni u procesu obogaćivanja uranijuma. Nakon toga su – pogađate – počeli da prete da će preduzeti opsežnu vazdušnu kampanju uništavanja iranskih postrojenja za proizvodnju struje.

Kada je postalo jasno da proklamovani ciljevi neće biti ostvareni, Rusija je odbila da se dostojanstveno povuče iz rata već je, vođena imperijalnim impulsom i predstavom o snazi, tvrdoglavo nastavila da menja ljude za metre ukrajinske teritorije koja joj ne treba. Zahvaljujući Trampovoj ćudljivosti ni najbolji poznavaoci američke spoljne i bezbednosne politike ne mogu da prognoziraju da li će se i SAD na isti način zaglibiti na pomenutom iranskom ostrvu.

GLOBALNA PROMENA RATOVANJA

Ono po čemu će aktuelni iranski sukob, bez obzira na ishod, ostati upamćen jeste promena vojne paradigme koja će, posledično, uticati na taktiku i strategiju budućih sukoba. Taj rat će dovesti do pune afirmacije jeftinih autonomnih borbenih sistema koji će se proizvoditi u ogromnim serijama.

Nakon prvog zalivskog rata početkom devedesetih godina verovalo se da rat dobija strana koja je tehnološki superiorna i koja ne mora ni da razmišlja o kopnenom sukobu – sve može da reši iz daljine, preciznim udarima na neprijateljske sisteme veza, osmatranja i komandovanja.

Ukrajinski sukob je na velika vrata uveo dronove kao borbeno sredstvo koje je, u kombinaciji sa konvencionalnim sredstvima, dovelo do stotine i hiljade uništenih tenkova, oklopnih transportera i artiljerije po ukrajinskoj stepi.

Sukob u Iranu je pokazao da slabija strana može da ostane na nogama i pod snažnim udarcima ukoliko raspolaže masom jeftinih, pouzdanih i relativno preciznih i ubojitih borbenih sistema. Jedan od njih je dron samoubica “šahed 136” (u ruskoj dezignaciji “geranj 2”), koji pomoću svog klipnog motora može da prenese bojevu glavu tešku 50 kilograma do ciljeva udaljenih više stotina, pa i hiljada kilometara.

S obzirom na niske troškove proizvodnje te kratko vreme izrade, korišćenje ovih oruđa ponovo je pokazalo da i kvantitet daje određeni kvalitet i mogućnost odmazde, što daje šansu i državama sa malim ekonomskim i vojnim potencijalima.

Naročito je očigledna diskrepancija između cene sredstava kojima Iran napada američke i izraelske ciljeve i sredstava kojima se oni brane. Na “šahed 136”, čija je cena oko 30.000 dolara, ispaljuje se i po nekoliko raketa “patriot”, čija je cena milion dolara. Slična je razlika i kada je reč o balističkim i drugim raketama koje Iran koristi za napade na susedne zemlje.

Prema podacima američkog Instituta za proučavanje spoljne politike, u prva četiri dana rata u Iranu američke jedinice ispalile su 325 raketa tipa “patriot”, dok su ostali saveznici iz Zaliva zajedno dejstvovali sa 618 raketa tog tipa. Ukupna godišnja proizvodnja raketa “patriot” u prošloj godini iznosila je oko 550 komada, a postoji ambiciozan plan da se do 2028. godine ukupna proizvodnja poveća na 2500 komada.

Potrošnja nekih ubojnih sredstava kod američkih snaga za samo 96 sati dostigla je kritičan nivo, potrošeno je više od 30 odsto ukupnih zaliha za samohodni raketni sistem HIMARS, dok je u istom periodu potrošeno 32 odsto svih zaliha bombi za uništavanje bunkera GBU-57.

Isti institut je izračunao da su troškovi rata za prva četiri dana iznosili oko 20 milijardi dolara, što obuhvata utrošak municije, tri aviona F-15 oborena prijateljskom vatrom, nekoliko važnih radara i 11 bespilotnih letelica koje je Iran pogodio. U cenu ne ulaze troškovi za ishranu, gorivo i drugo održavanje.

Duhovitiji među korisnicima društvenih mreža primetili su da su obe strane istrošile zalihe municije iz ratnih rezervi i da je sada nužno da dođe do pregovora jer nemaju čime da nastave sukob. To je, možda, previše optimistično gledište, ali ne zbog nedostatka naoružanja, već zbog očiglednog nedostatka planiranja onih koji su rat započeli.

Kada se ovaj tekst bude našao na kioscima, čitalac će već znati više o tome da li će Trampova najava o uspešnim pregovorima imati nastavak u oblasti diplomatije, ili će vojnici nastaviti sa onim što najbolje znaju da rade. Ni u jednom ni u drugom slučaju nećemo znati da li će se i kada rat završiti, niti šta bi mogao biti plan B ako se sukob nastavi. Ali to ne treba da muči cenjenog čitaoca jer odgovor na to pitanje, kako se čini, nema ni Tramp.