Diskretni koautor

Veštačku inteligenciju koristi gotovo svako: studenti, novinari, istraživači, prevodioci, programeri, urednici, ljudi koji pišu izveštaje, prijave za projekte ili obične poslovne mejlove. Ona pomaže u pronalaženju informacija, u strukturiranju teksta, u prevođenju, u formulisanju ideja. Ipak, uprkos toj svakodnevnoj upotrebi, postoji neka vrsta prećutnog dogovora da se o tome ne govori previše otvoreno. Kao da je reč o maloj tajni našeg vremena. Tehnologiju koristimo istovremeno osećajući potrebu da prikrijemo da je koristimo.

Ta nelagodnost je zanimljiva jer otkriva nešto dublje od obične tehnološke promene. Ona govori o načinu na koji razumemo mišljenje, autorstvo i rad u savremenom svetu. Na prvi pogled moglo bi se pomisliti da je reč o brizi za intelektualnu autonomiju. Kao da priznavanje upotrebe veštačke inteligencije znači priznanje da ideje više ne dolaze iz nas samih. Naprotiv, istorija mišljenja govori nam nešto sasvim drugo, naime, da deje nikada i nisu dolazile sa jednog mesta ili iz jedne glave, ako hoćete.

Filozofija, nauka i književnost oduvek su nastajale u mrežama odnosa: između tekstova, između generacija, između kultura, jezika i tradicija. Svaki tekst već je dijalog sa drugim tekstovima. Svaka ideja je odgovor na neku ideju koja joj je prethodila. Čak i kada autor piše sam, on piše u društvu mnogih drugih glasova. Veštačka inteligencija samo radikalno ogoljuje tu činjenicu. Ona postaje još jedan učesnik u tom razgovoru, još jedan (mnoštven) glas u prostoru znanja.

Zbog toga nelagodnost koju danas osećamo nije samo zbog tehnologije. Njeno poreklo je ideološko. Moderna kultura počiva na uvreženoj predstavi o autoru kao autonomnom izvoru mišljenja. Pisac, istraživač ili filozof zamišlja se kao figura koja iz sopstvene unutrašnjosti proizvodi ideje. Ta predstava ima dugu istoriju, ali je u savremenom svetu dobila i specifičnu ekonomsku funkciju. U društvu znanja ideje su kapital. Tekstovi, koncepti, projekti i inovacije postaju merilo profesionalne vrednosti.

U tom kontekstu, priznati da koristimo alat koji olakšava ili ubrzava proizvodnju ideja može delovati kao priznanje slabosti. Kao da se time umanjuje vrednost sopstvenog rada. Zato mnogi ljudi koriste veštačku inteligenciju, ali su diskretni, skoro da šapuću o tome.

U tom svetlu, veštačka inteligencija mogla bi se posmatrati kao prostetsko pomagalo. Kao alat koji pomaže da se snalazimo u ogromnoj količini informacija i u stalnom ubrzanju rada. Ona može pomoći u pronalaženju literature, u organizovanju teksta, u prevođenju, u testiranju različitih formulacija ideja. Drugim rečima, može pomoći da se mišljenje orijentiše u svetu koji postaje sve kompleksniji i brži.

Ali umesto da je tretiramo kao takvo pomagalo, mi je često pretvaramo u predmet sumnje ili u malu tajnu. Kao da tehnologija koja nam pomaže u snalaženju u ubrzanju sveta istovremeno mora ostati skrivena. Ta reakcija govori mnogo o načinu na koji savremeno društvo razume rad i autorstvo.

Još šezdesetih godina Mišel Fuko je predložio provokativnu ideju da autor nije jednostavno osoba koja piše tekst, već funkcija u sistemu diskursa. Autor je način na koji društvo organizuje odgovornost i vlasništvo nad tekstom. Ime autora određuje kako se tekst čita i kome pripada. U tom smislu, pitanje autorstva nikada nije bilo samo pitanje individualnog mišljenja, već i pitanje društvene organizacije znanja.

Ako ovu ideju primenimo na savremenu situaciju, postaje jasnije zašto veštačka inteligencija izaziva toliku nelagodu. Ona ne ugrožava samo profesije niti samo tehnike pisanja. Ona destabilizuje samu predstavu o autoru kao jedinstvenom izvoru ideja. Kada tekst nastaje u saradnji između čoveka i algoritma, granice autorstva postaju manje stabilne nego što smo navikli da verujemo.

Pitanje veštačke inteligencije možda ne bi trebalo postavljati kao pitanje zabrane ili dozvole. Mnogo zanimljivije pitanje je kako ćemo u novim uslovima razumeti odgovornost za mišljenje. Tehnologija može pomoći u formulisanju rečenice, ali ne može preuzeti odgovornost za ideju. Ona može generisati tekst, ali ne može zauzeti politički ili etički stav. Drugim rečima, veštačka inteligencija može biti alat mišljenja, ali ne može biti njegov subjekt.

Trenutak u kojem se sada nalazimo zanimljiv je upravo zbog svoje ambivalencije. Sve više ljudi koristi VI, a gotovo svi o tome govore sa izvesnom rezervom. Kao da se nalazimo između dve epohe: jedne u kojoj još uvek verujemo u mit o potpuno autonomnom autoru i druge u kojoj postaje sve očiglednije da mišljenje oduvek nastaje u mrežama saradnje.

Možda će se zato uskoro promeniti i samo pitanje. Nećemo više pitati da li koristimo veštačku inteligenciju. Pitaćemo nešto drugo: kako u svetu ubrzanog mišljenja i ogromne količine informacija možemo sačuvati ono što je u mišljenju najvažnije — odgovornost za ideju.

Konačno, prava opasnost možda nije u tome što mašine učestvuju u pisanju. Prava opasnost bila bi mnogo jednostavnija: da u svetu koji se sve brže kreće prestanemo da mislimo sporije, pažljivije i odgovornije.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!