Razapet između Evrope i Azije, sovjetske prošlosti i težnji da bude moderna metropola buduće članice EU – Jerevan je danas grad velikih kontrasta, ali i optimizma koji se može videti na svakom koraku
Tri godine zaredom dolazim u prestonicu Jermenije na konferenciju “Yerevan Dialogue” koju organizuje Ministarstvo spoljnih poslova te zemlje u nameri da proširi svoju “meku moć” širom Evrope i sveta. Ove godine “Jerevanskom dijalogu” prethodio je 8. Samit Evropske političke zajednice koji je okupio gotovo sve evropske lidere u toj zemlji. Samo jedan od njih, Emanuel Makron, ostao je i na “Jerevanskom dijalogu”.
Tokom ove tri godine pratio sam, sa jedne strane, promenu fokusa programa konferencije – od rata u Ukrajini preko VI do rata u Persijskom zalivu. Sa druge strane, beležio sam i promenu atmosfere u samom Jerevanu – od jedne od geografski najistočnijih prestonica Evrope sa mirisima Azije i šmekom Sovjetskog Saveza, kao sa vidnim ožiljcima od ratova koje su Jermeni proteklih decenija vodili sa susednim Azerbejdžanom, do grada što počinje da liči na savremenu evropsku metropolu. Naime, Jermenija je danas jedina zemlja u Zakavkazju čije je rukovodstvo jasno okrenuto ka EU integracijama. U Gruziji je na vlasti antievropski i proruski režim, dok je Azerbejdžan od raspada SSSR-a zemlja između “stabilokratije” i otvorene diktature.
Veče uoči početka “Jerevanskog dijaloga”, na državnoj večeri koju su Emanuelu Makronu priredili predsednik Jermenije Vahan Hačaturijan i premijer ove zemlje Nikol Pašinjan, kada su se gosti malo opustili, glavni gost je uzeo mikrofon i zapevao La Bohème kao svoj omaž Šarlu Aznavuru, legendarnom francuskom šansonjeru jermenskog porekla. Potom je otpevao i Les Feuilles Mortes Iva Montana, a tokom njegove muzičke tačke za bubnjevima mu se pridružio i premijer Pašinjan koji je, naime, poznat kao veliki ljubitelj muzike. Ima čak i svoj bend koji se zove “Verchaban”, a koji je prvi koncert imao u januaru ove godine.
Tih dana, gde god se francuski predsednik pojavio, pratile bi ga ovacije; u jednom momentu, na ulici, ljudi su spontano zapevali Marseljezu što je scena kakva se, moram priznati, veoma retko viđa u savremenom svetu. Osim kada nije do detalja izrežirana, što ovde po svemu sudeći nije bio slučaj.
Kada sam dan kasnije otišao do Memorijala žrtvama genocida nad Jermenima na brdu Cicernakaberd nad klancem reke Hrazdan, u predgrađu Jerevana, zatekao sam tamo svež venac sa Makronovim potpisom. Francuska je, naime, jedna od zemlja koje su prve priznale da je to što se dogodilo u Otomanskoj imperiji za vreme Velikog rata između 1915. i 1917. bio genocid.
Naime, svaka iz svojih razloga, nisu sve zemlje jedinstvene u tome kako nazvati ovaj događaj u kojem je, prema različitim istorijskim izvorima, ubijeno između 600.000 i 1.500.000 Jermena. Neke od zemalja koje zvanično ne priznaju termin “genocid” kada je reč o ovom događaju su i Izralel i Srbija.
Poslednjeg dana konferencije rešio sam da od svog hotela u centru grada do brda Cicernakaberd prošetam i na taj način osetim Jerevan.
Na rubu parka koji nosi ime “2.800 godišnjice Jerevana”, 1931. podignut je spomenik Stepanu Šahumijanu (1878–1918), sovjetskom revolucionaru iz Jermenije, boljševiku koji je zbog svoje uloge tokom Oktobarske revolucije dobio nadimak Kavkaski Lenjin. Statua je napravljena od crvenog granita i nalazi se ispred zida sa sedam pilona. Šahumijana su u grupi 26 komesara iz Bakua (njihova verzija 7 sekretara SKOJ-a) ubili 1918. vojnici Srednjokaspijske diktature, države koja je postojala od avgusta do septembra 1918. a osnovali su je sovjetski menjševici i jermenski kontrarevolucionari pod zaštitom Velike Britanije, kako bi sprečili prodor Vojske Otomanske imperije u dubinu Kaspijskog basena.
Nešto dalje, na rubu Vardanijevog parka, omeđenog ulicama koje nose imena Italije i Bejruta, nalazi se impresivni spomenik Aleksandra Mijasnikijana (1886–1925), sovjetskog revolucionara jermenskog porekla, takođe jednog od najbližih Lenjinovih saradnika. Poginuo je u misterioznoj avionskoj nesreći 1925, godinu dana nakon Lenjinove smrti.
Nastavljam dalje, prelazim Most pobede sa kojeg se prvi put vide snežni vrhovi Aratata, planiskog vrha koji je nacionalni simbol Jeremnije, ali se nalazi u susednoj Turskoj. Penjem se stepenicama do Muzeja Ararat posvećenom jednom od navećih jermenih brendova – konjaku “Ararat”. Tu je pre dve godine održan Welcome Party za goste “Jerevanskog dijaloga”.
Spuštam se sa brda na kojem je Muzej Ararat i pored fudbalskog stadiona Hrazdan nailazim na jednu bizarnu grupu skulptura. Tačnije 15 njih, sa velikim peharom ispred. Reč je o figurama igrača fudbalskog kluba “Ararat” koji je 1973. osvojio Prvenstvo Sovjetskog Saveza. Spomenik je podignut 2016, tada je bilo 19 statua, ali su četiri od njih ukradene 2020. Ukradene su statue trenera Nikite Simonijana i trojice igrača. Do danas nisu vraćane ili ponovo postavljene.
Penjem se polako uz brdo Cicernakaberd i ispred mene iz šume izranja Obelisk, deo maločas pomenutog Memorijala za žrtve genocida nad Jermenima gde je Makron postavio venac.
Kad se 1965. obeležavala 50. godišnjica genocida, javila se zamisao o postavljanju spomenika, koji je po nacrtima arhitekata Kalašjana i Mkrtčjana dve godine kasnije postavljen na brdu Cicernakaberd. Obelisk visok 44 metra simbolizuje preporod Jermena, a 12 blokova postavljenih u krug predstavlja 12 izgubljenih pokrajina na području današnje Turske. Unutar tog kruga gori večna vatra. Od spomenika vodi park sa zidom dugim 100 metara na kojem su zapisana imena krajeva za koje se zna da su u njima vršeni pokolji. Na kraju tog parka je 1995. otvoren mali muzej s osnovnim podacima o događajima, kao i fotografijama nemačkih fotografa (turskih saveznika u Prvom svetskom ratu) i publikacija o genocidu na raznim jezicima. Pored muzeja je prostor gde strani državnici, kao u Jad Vašemu, sade spomen-drveće. Tu sam pronašao i drvo koje je 2009. zasadio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
Sa Cicernakaberda odlično se vidi snegom prekriven vrh Ararata. Tu je, prema Bibliji i brojnim legendama, nakon Velikog potopa stala Nojeva arka. Razmišljam o ovom mestu i stihovima jedne stare pesme Bore Čorba: “Da li je ljudski rod zaslužio Nojev brod ili je to samo varka – i ne postoji Nojeva barka”.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Rušenje objekata na Gazivodama je poraz ideje da razvoj može da bude jači od straha, turizam održiviji od konflikta. Da ljudi mogu da ostanu zato što vide budućnost, a ne zato što nemaju gde da odu. Da drugi, poput mene, ovde mogu da dolaze po svoje sopstvene životne lekcije
Godišnja digitalna pretplata na „Vreme“ ovog avgusta čitaocima štedi čak tri hiljade dinara i velika je podrška nezavisnom novinarstvu
Moglo bi se pomisliti da je „OK“ nekakva logična skraćenica. Ali, nije. Istorija ove rečce je neverovatna
Evropski savezi reagovali na ideju privatizacije Mundijala koja bi Đaniju Infantinu donela silne pare
Oko Olivera Dragojevića postoji nacionalni konsenzus u Hrvatskoj: vole ga i na levici i na desnici, i stari i mladi, i Dalmatinci i ostali... Zato je u njegovoj Veloj Luci 35.000 pevalo njemu u čast, a desilo se i hapšenje Željka Keruma
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
