Razapet između Evrope i Azije, sovjetske prošlosti i težnji da bude moderna metropola buduće članice EU – Jerevan je danas grad velikih kontrasta, ali i optimizma koji se može videti na svakom koraku
Tri godine zaredom dolazim u prestonicu Jermenije na konferenciju “Yerevan Dialogue” koju organizuje Ministarstvo spoljnih poslova te zemlje u nameri da proširi svoju “meku moć” širom Evrope i sveta. Ove godine “Jerevanskom dijalogu” prethodio je 8. Samit Evropske političke zajednice koji je okupio gotovo sve evropske lidere u toj zemlji. Samo jedan od njih, Emanuel Makron, ostao je i na “Jerevanskom dijalogu”.
Tokom ove tri godine pratio sam, sa jedne strane, promenu fokusa programa konferencije – od rata u Ukrajini preko VI do rata u Persijskom zalivu. Sa druge strane, beležio sam i promenu atmosfere u samom Jerevanu – od jedne od geografski najistočnijih prestonica Evrope sa mirisima Azije i šmekom Sovjetskog Saveza, kao sa vidnim ožiljcima od ratova koje su Jermeni proteklih decenija vodili sa susednim Azerbejdžanom, do grada što počinje da liči na savremenu evropsku metropolu. Naime, Jermenija je danas jedina zemlja u Zakavkazju čije je rukovodstvo jasno okrenuto ka EU integracijama. U Gruziji je na vlasti antievropski i proruski režim, dok je Azerbejdžan od raspada SSSR-a zemlja između “stabilokratije” i otvorene diktature.
Veče uoči početka “Jerevanskog dijaloga”, na državnoj večeri koju su Emanuelu Makronu priredili predsednik Jermenije Vahan Hačaturijan i premijer ove zemlje Nikol Pašinjan, kada su se gosti malo opustili, glavni gost je uzeo mikrofon i zapevao La Bohème kao svoj omaž Šarlu Aznavuru, legendarnom francuskom šansonjeru jermenskog porekla. Potom je otpevao i Les Feuilles Mortes Iva Montana, a tokom njegove muzičke tačke za bubnjevima mu se pridružio i premijer Pašinjan koji je, naime, poznat kao veliki ljubitelj muzike. Ima čak i svoj bend koji se zove “Verchaban”, a koji je prvi koncert imao u januaru ove godine.
Tih dana, gde god se francuski predsednik pojavio, pratile bi ga ovacije; u jednom momentu, na ulici, ljudi su spontano zapevali Marseljezu što je scena kakva se, moram priznati, veoma retko viđa u savremenom svetu. Osim kada nije do detalja izrežirana, što ovde po svemu sudeći nije bio slučaj.
Kada sam dan kasnije otišao do Memorijala žrtvama genocida nad Jermenima na brdu Cicernakaberd nad klancem reke Hrazdan, u predgrađu Jerevana, zatekao sam tamo svež venac sa Makronovim potpisom. Francuska je, naime, jedna od zemlja koje su prve priznale da je to što se dogodilo u Otomanskoj imperiji za vreme Velikog rata između 1915. i 1917. bio genocid.
Naime, svaka iz svojih razloga, nisu sve zemlje jedinstvene u tome kako nazvati ovaj događaj u kojem je, prema različitim istorijskim izvorima, ubijeno između 600.000 i 1.500.000 Jermena. Neke od zemalja koje zvanično ne priznaju termin “genocid” kada je reč o ovom događaju su i Izralel i Srbija.
Poslednjeg dana konferencije rešio sam da od svog hotela u centru grada do brda Cicernakaberd prošetam i na taj način osetim Jerevan.
Na rubu parka koji nosi ime “2.800 godišnjice Jerevana”, 1931. podignut je spomenik Stepanu Šahumijanu (1878–1918), sovjetskom revolucionaru iz Jermenije, boljševiku koji je zbog svoje uloge tokom Oktobarske revolucije dobio nadimak Kavkaski Lenjin. Statua je napravljena od crvenog granita i nalazi se ispred zida sa sedam pilona. Šahumijana su u grupi 26 komesara iz Bakua (njihova verzija 7 sekretara SKOJ-a) ubili 1918. vojnici Srednjokaspijske diktature, države koja je postojala od avgusta do septembra 1918. a osnovali su je sovjetski menjševici i jermenski kontrarevolucionari pod zaštitom Velike Britanije, kako bi sprečili prodor Vojske Otomanske imperije u dubinu Kaspijskog basena.
Nešto dalje, na rubu Vardanijevog parka, omeđenog ulicama koje nose imena Italije i Bejruta, nalazi se impresivni spomenik Aleksandra Mijasnikijana (1886–1925), sovjetskog revolucionara jermenskog porekla, takođe jednog od najbližih Lenjinovih saradnika. Poginuo je u misterioznoj avionskoj nesreći 1925, godinu dana nakon Lenjinove smrti.
Nastavljam dalje, prelazim Most pobede sa kojeg se prvi put vide snežni vrhovi Aratata, planiskog vrha koji je nacionalni simbol Jeremnije, ali se nalazi u susednoj Turskoj. Penjem se stepenicama do Muzeja Ararat posvećenom jednom od navećih jermenih brendova – konjaku “Ararat”. Tu je pre dve godine održan Welcome Party za goste “Jerevanskog dijaloga”.
Spuštam se sa brda na kojem je Muzej Ararat i pored fudbalskog stadiona Hrazdan nailazim na jednu bizarnu grupu skulptura. Tačnije 15 njih, sa velikim peharom ispred. Reč je o figurama igrača fudbalskog kluba “Ararat” koji je 1973. osvojio Prvenstvo Sovjetskog Saveza. Spomenik je podignut 2016, tada je bilo 19 statua, ali su četiri od njih ukradene 2020. Ukradene su statue trenera Nikite Simonijana i trojice igrača. Do danas nisu vraćane ili ponovo postavljene.
Penjem se polako uz brdo Cicernakaberd i ispred mene iz šume izranja Obelisk, deo maločas pomenutog Memorijala za žrtve genocida nad Jermenima gde je Makron postavio venac.
Kad se 1965. obeležavala 50. godišnjica genocida, javila se zamisao o postavljanju spomenika, koji je po nacrtima arhitekata Kalašjana i Mkrtčjana dve godine kasnije postavljen na brdu Cicernakaberd. Obelisk visok 44 metra simbolizuje preporod Jermena, a 12 blokova postavljenih u krug predstavlja 12 izgubljenih pokrajina na području današnje Turske. Unutar tog kruga gori večna vatra. Od spomenika vodi park sa zidom dugim 100 metara na kojem su zapisana imena krajeva za koje se zna da su u njima vršeni pokolji. Na kraju tog parka je 1995. otvoren mali muzej s osnovnim podacima o događajima, kao i fotografijama nemačkih fotografa (turskih saveznika u Prvom svetskom ratu) i publikacija o genocidu na raznim jezicima. Pored muzeja je prostor gde strani državnici, kao u Jad Vašemu, sade spomen-drveće. Tu sam pronašao i drvo koje je 2009. zasadio tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić.
Sa Cicernakaberda odlično se vidi snegom prekriven vrh Ararata. Tu je, prema Bibliji i brojnim legendama, nakon Velikog potopa stala Nojeva arka. Razmišljam o ovom mestu i stihovima jedne stare pesme Bore Čorba: “Da li je ljudski rod zaslužio Nojev brod ili je to samo varka – i ne postoji Nojeva barka”.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Srbija protiv Nemačke igra za bodove koji bi mogli da joj sačuvaju mesto u Ligi nacija. Pred gotovo praznim tribinama Paunovićev tim dočekuje selekciju koja takođe nema prostora za grešku
Redakciji "Vremena" je stigao zahtev za demanti na tekst "Roditelji OŠ '20. oktobar' večeras traže ostavku direktorke" objavljen 29. oktobra. Prenosimo ga u celosti i bez izmena
Kao nekad Kero Kler Berk je ne samo ogolio lažnu sliku tradicionalne žene u Americi, već i pokazao na kom su nivou ženska prava generalno – tvrde feministkinje. Ovaj roman je direktan napad na tradicionalni način života – ocenjuju konzervativne hrišćanke
Četrdeset godina dlakavog stvorenja koje je preživelo nuklearnu katastrofu na Malmaku, a sve što zna o Americi naučio je iz programa koji se plaća reklamama
Na nerazvijenom jugu gde je nastala izreka Pirova pobeda, gde je 813 muškaraca ubijeno zato što nisu hteli da pređu u islam, gde su stari Rimljani prvi put videli ratne slonove i još mnogo toga neponovljivog
U trenutku kada su institucije Republike razorene, kada je Vučićeva hobotnica još uvek živa, kada su ljudi zgađeni nepravdom i smradom koji je esenesovski režim ostavio za sobom, mi imamo, što reče Makijaveli, samo građansku vrlinu kao pogonsko gorivo kojim se možemo vratiti na početak
Četvoro nezavisnih članova REM-a primer su istrajnosti i građanske odgovornosti. Rodoljub Šabić je, čak, po izlasku iz prostorija REM-a, posle izricanja kazne Informeru, doživeo da ga esenesovci vređaju, udaraju rukama i nogama. Ali i to će, uskoro, biti gotovo
Vučić je pomilovao batinaše i Dijanu Hrkalović. Izborni pobednici treba da ukinu sultansko ovlašćenje koje jednom čoveku omogućava da se izmotava sa celim pravosudnim sistemom
Intervju: Branko Stamenković, javni tužilac Vrhovnog javnog tužilaštva
Crna slika i slom pravne države Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
