Kome su još potrebni lideri?

Reč “lider” za neke skoro da je postala uvreda. U vreme krize poverenja u institucije, kad jačaju kultovi vođa, ideologija “čvrste ruke” i zapaljiva retorika, pojam liderstva čini se sve suprostavljenijim idejama demokratije. Da li koncept jakog lidera mora podrazumevati i nametanje volje drugima? Da li samim prihvatanjem potrebe za liderima ljudi sebe svode na status pasivnih sledbenika? Da li se demokratija unižava pretpostavkom da su samo izvesni ljudi kompetentni da vladaju?

...

Uz ova pitanja, knjiga Nova psihologija liderstva (Clio, prevela Marina Vicanović) problematizuje brojne ukorenjene predrasude o liderstvu i analizira veze između identiteta, uticaja i sticanja moći. Nakon prvog izdanja ove knjige iz 2011. godine i politički turbulentne dekade koja je usledila, psiholozi Aleksander Hazlam, Stiven Rajher i Majkl Platov objavili su novo dopunjeno izdanje. U predgovoru primećuju da su teme knjige u međuvremenu prešle iz domena akademske rasprave u domen opstanka društva.

Ova knjiga, danas već klasik društvene psihologije, demistifikuje stare modele vođstva koji su dominirali od vremena Tomasa Karlajla i elitističke teorije “velikih ljudi” do današnjih biografija političara, generala i preduzetnika. Umesto herojskih mitova o genijalnom pojedincu koji snagom volje menja tok istorije, Hazlam i saradnici pokazuju koliko je pogrešno fokusirati se na harizmu, inteligenciju i druge osobine koje vođu navodno izdvajaju od ostalih. Njihova knjiga spaja psihologiju i sociologiju, jednako proučavajući lidere, njihove sledbenike i društvene grupe kojima obe strane pripadaju.

Lider ne postoji izvan grupe. Pojedinac može biti vođa samo do one mere do koje ga sledbenici opažaju kao takvog. Njegova moć, legitimitet i uticaj potiču iz sposobnosti da izrazi i oblikuje ono što grupa već jeste ili želi da bude. Otuda autori razvijaju koncept identitetskog liderstva, što se oslanja na teoriju društvenog identiteta. Poglavlja knjige razlažu aspekte tog procesa: lider mora biti jedan od nas (predstavljati prototip grupe), mora raditi za nas (štititi zajednički interes, a ne sopstveni), mora kreirati nas (definisati i artikulisati identitet grupe), a konačno, mora učiniti nas važnima (ukoreniti zajednički identitet kroz strukture, institucije i organizaciju). Liderstvo je učinkovito kada uspešno mobiliše sledbenike i upravlja grupom kao moćnom društvenom silom, ali je etično samo ako ta mobilizacija društvene sile pomaže ostvarivanju pohvalnih i poželjnih društvenih ishoda. Knjiga pravi razliku između benignog identitetskog liderstva, koje neguje demokratiju iznutra i promoviše harmoniju i uključivost spolja, i toksičnog liderstva, koje podrazumeva tiraniju unutar grupe i podsticanje antipatija prema drugim grupama. Dok benigni lider stalno govori “mi”, toksični lider stalno ponavlja “ja”.

U autokratski organizovanim grupama, svaki njen član koji ima različito mišljenje automatski postaje neko ko je izvan granica “nas” i “našeg društva”, označen kao mentalno nestabilan, kriminalac ili plaćenik. Hazlam i saradnici primećuju identičnu retoriku u različitim državama – uzimanje monopola na definiciju naroda, tako da se svako ko se ne slaže sa vođom smatra neprijateljem naroda; okrivljavanje drugih grupa za sopstvene probleme; mesijanske figure koje tvrde da ih ni krive ni dužne napadaju korumpirani protivnici, spoljašnji i unutrašnji neprijatelji; veliki ritualno organizovani mitinzi kao vizuelne demonstracije vođine moći nad građanima; proglašavanje sopstvene grupe moralnom i njene borbe ispravnom tako što se slavi uništavanje njenih neprijatelja kao plemenit poduhvat. Što bi se reklo, uništiću vas u celom svetu. Na kraju tog dela knjige stoji da su svi elementi toksičnog liderstva pojedinačno problematični, “a kad se pojave zajedno, nešto je zaista trulo”.

U skladu sa već pomenutim osnovnim idejama knjige, ni poglavlje o toksičnom liderstvu ne bavi se individualnim patologijama diktatora, nego zajednicama i društvenim odnosima koji su im omogućili da postanu toliko moćni. Na primer, u analizi diktature Rafaela Truhilja u Dominikanskoj Republici pominje se da je Truhiljov model vladavine bio spoj “tiranije nad sopstvenom grupom i terora nad tuđim grupama”, gde je većina ljudi “živela u prostoru ambivalencije i saučesništva”, psihološkom stanju koje niti je jednostavno trpljenje terora niti uverenje u vođine proklamacije.

“Bez zajedničkog osećaja ‘mi’, ni liderstvo ni sledbeništvo nisu mogući”, tvrdi se u knjizi. Najvažnije od svega, koncept liderstva treba da podrazumeva ostvarivanje uticaja, a ne obezbeđivanje poslušnosti. Iako se moć može steći dominacijom nad drugima, oblici moći koji se stiču uz saradnju sa drugima pokazuju se dugoročno održivijim, čak i kada isprva ne deluje tako. U grupama koje su povezane isključivo interesom ili strahom od kazne, lider ne može reprezentovati mišljenje grupe jer je takva grupa amorfna masa koja će se sama od sebe razgraditi čim više ne bude spoljašnjeg motivatora. Takođe, stvarnost će pre ili kasnije sustići i uzdrmati autoritet zasnovan na lažima. Autori uočavaju da tako poljuljana vlast povlači sve više polarizujućih poteza. Kako liderska samouverenost raste, tako se osetljivost za potrebe biračkog tela smanjuje, a lider postaje sve udaljeniji od onih koje bi načelno morao da predstavlja.

Za čitaoce u Srbiji možda će biti najzanimljiviji zaključci koji se tiču mogućnosti opstanka pokreta bez lidera. Osim brojnih decentralizovanih protestnih pokreta, u knjizi se navodi i redak primer jedne stranke. Zelena stranka u Velikoj Britaniji je jedno vreme odbijala da koristi reč lider i umesto toga isticala odbor stranke, čiji su se članovi smenjivali kao glasnogovornici u medijima, želeći da tako obezbedi najautentičniju reprezentaciju identiteta svoje grupe. Hazlam, Rajher i Platov ne osporavaju vrednost horizontalnih i nehijerarhijskih struktura, ali primećuju da, čak i kada nema vođa, liderstvo ne nestaje, nego se preraspodeljuje. I najspontaniji pokret funkcioniše zahvaljujući onima koji umeju da izraze zajednički identitet, da prevedu energiju mnoštva u koherentnu viziju i organizaciju. A takvi identiteti nisu toliko opisi aktuelne stvarnosti, koliko su projekti za onu buduću. Zbog njih sledbenici sprovode akcije koje će dovesti do promene društvenih okolnosti. Autori zapažaju da, paradoksalno, što je identitet više povezan sa nečim konkretnim, sa “onim što jeste”, to je od manje koristi pri stvaranju “onog što bi moglo biti”.

Knjiga zastupa stav da su sledbenici koji istinski veruju u zajednički cilj važniji za pokret od lidera. Manje je bitno ko je konkretna osoba na čelu pokreta i da li u njemu uopšte postoji takva pozicija, ali jeste neophodno jasno usmerenje koje omogućava da se artikuliše šta to “mi” predstavlja. Zato autori sugerišu da svaki pokret, ako je bez strukture, simbolike i prakse, rizikuje da se raspline u trenutku kada pažnja medija splasne. Emocionalna mobilizacija sledbenika nije isto što i delatna moć, ali može prerasti u nju. Pokret koji ne prevede to “mi” u trajniji oblik (kroz organizaciju, mrežu, institucije) ostaje samo protestni gest.

Nova psihologija liderstva je prigodno štivo za psihologe i sociologe, ali i za sve koji žele da nauče kako da budu uspešnije vođe (ne samo političari nego i treneri, direktori, profesori, menadžeri), pošto ističe da je liderstvo veština koja se s vremenom usavršava, a ne urođeni unutrašnji kvalitet. Jednako je korisna i za one koji gaje duboko nepoverenje prema svakom ko sebe naziva liderom. Kako Hazlam, Rajher i Platov zaključuju u dopunjenom izdanju knjige – dok širom sveta demokratije postepeno klize u autoritarizam, sposobnost da se razume kako liderstvo funkcioniše i kuda različiti oblici liderstva vode omogućava da se na tom putu postave jasni znakovi upozorenja. Oni biraju analitički umesto normativnog pristupa, svesni da je teško reći šta čini učinkovitog lidera, ali da je lako prepoznati šta čini neučinkovitog. Lekcija za lidere (i za one koji bi to želeli da budu) u ovoj knjizi je jednostavna: uvek pamtite da uspeh proističe iz pripadništva grupi i rada uz pomoć drugih, a kada to jednom donese rezultate, nemojte dozvoliti da vas zavodljivost uspeha udalji od načela te grupe.