Postoji vrsta sećanja koje ne pripada ni jednoj epohi, i to nije poetska konstatacija, to je dijagnoza. Ako ste rođeni između 1976. i 1985, nosite u sebi dva operativna sistema koja nikada nije trebalo da postoje u istom čoveku, i to vas je koštalo na načine koje još uvek ne umete da saberete. Psiholozi su tu generaciju godinama pokušavali da smeste u gotove okvire. Svaki put su ostajali s viškom. Generacija iks, nije tačno. Milenijalci nisu ni blizu. Američki istraživači su na kraju slegli ramenima i smislili kompromisni termin – ksenijalci, rečca zalepljena između iks i milenijalaca kao flaster na ranu koju niko nije hteo da pogleda direktno. U “srpskom engleskom” postoji tačniji naziv, mada neformalan: generacija nobody. Ona koja nije dovoljno iks da bi bila iks, i nije dovoljno milenijalac da bi bila milenijalac. Ona koja stoji na šavu između dva sveta i kojoj niko nije sačuvao stolicu za sto.
Svet koji je toj generaciji bio detinjstvo zahtevao je koordinaciju bez mreže. Sastanak je bila reč s konkretnim sadržajem: tačno vreme, tačno mesto, i nikakvog načina da se neko obavesti ako se ne pojavi. Ili ste bili tu ili vas nije bilo, i obe opcije su imale posledice koje ste nosili u sopstvenom telu, a ne u istoriji poruka na ekranu. Ali ono što se iz te epohe zaista izgubilo i što je izgledalo nevažno sve dok nije nestalo, jeste pravo na zaborav. Ono što ste rekli na nekoj zabavi u sedamnaestoj godini nije snimljeno i aplauda nema nigde. Sramota se stapala s vremenom. Narativ o sebi ste pisali sami, s punim pravom da preskočite poglavlja koja vam nisu laskala. Ta sloboda se danas zove arhaičnom. Zvala se normalnim životom.
Neurobiologija ima preciznu mapu za ono što se desilo i ona nije laskava. Prefrontalni korteks, onaj deo koji usvaja nove sisteme vrednosti i obrasce ponašanja, ostaje plastičan do dvadeset pete godine. Ksenijalci su digitalnu revoluciju dočekali tačno u tom prozoru: ni previše mladi da je ne pamte kao šok, ni previše stari da ostanu od nje nezavisni. Generacija iks je internet naučila kao gramatiku stranog jezika: znaju pravila, ali akcenat ih odaje. Milenijalcima je digitalni svet vazduh, ne alat – nešto što se ne uči jer je oduvek bilo tu. Generacija nobody je jedina koja razume oba sveta iznutra. Sećaju se fizičke tišine nedostupnosti i nose je u sebi kao referentnu tačku, a istovremeno bez napora prelaze između platformi i aplikacija kao da su uvek znali kako. Ta dvostrukost se u razgovorima često naziva bogatstvom. Retko ko dodaje čime je plaćena.
Tu počinje tamniji deo priče i ovde nema lepih metafora. Dot-com balon je pukao 2000. i 2001. godine tačno kada su najstariji ksenijalci izlazili na tržište rada s diplomama u ruci i idejom da su nešto zaradili. Nisu. Onda je 2008. stigla kao drugi udarac, metodičan i hladan, i pogodila ih tačno na pola puta – dovoljno odrasle da snose pun teret svetske finansijske krize, ali nedovoljno etablirane da je odbiju. Ova generacija nije sedela po strani dok se svet rušio. Bila je u epicentru, dvaput, u razmaku od svega nekoliko godina, upravo u onom periodu kada se polaže temelj svega ostalog. Kuća, posao, deca, penzija, budućnost kao pojam. Sve to gradili su na tlu koje se treslo.
Psihologija to zove efektom ožiljka i pritom misli na nešto precizno i surovo: nesigurnost koja ne odlazi ni kada opasnost prođe, jer telo ne veruje da je opasnost zaista prošla. Vidite je svuda. U rezervnim planovima koji se prave za svaki slučaj koji se neće desiti. U jastucima koji nikada nisu dovoljno debeli. U onom kratkom, skoro nevidljivom oklevanju pred svakom odlukom koja zahteva da se nečemu potpuno veruje. To ne zovite strahom. To je sasvim racionalan odgovor organizma koji je dva puta za kratko vreme naučen istoj lekciji: tlo se izmiče, i to bez najave, i niko ti posle ne dolazi da se izvini.
Iz sve te istorije izrasta jedna uloga koju niko nije birao, a svi je prepoznaju kada je imenujete. U svakoj organizaciji, svakom kolektivu, svakom socijalnom okruženju generacija nobody stoji između svetova koji ne govore isti jezik i rade prljav posao prevođenja. Generacija iks zahteva hijerarhiju i proces. Milenijalci zahtevaju smisao i brzinu. Ksenijalci su razumljivi i jednima i drugima, i ta razumljivost se podrazumeva, ne nagrađuje. Psihologija to zove emocionalnim radom. Dokumentuje načine na koje taj rad, kada postane nevidljiv i podrazumevan, polako i metodično prazni čoveka. Onaj umor koji nosite i ne umete precizno da opišete, koji nije fizičan ali jeste dubok i koji ne prolazi posle odmora – to nije vaš karakter. To nije sudbina. To je račun koji pristižu godinama za posao koji niko nije ni tražio da radite, a koji bi se bez vas jednostavno nije radio.
Na kraju ostaje ona video-kaseta i taj MP3 fajl, i sav prostor između njih u kome je nastao jedan tip čoveka koji ne postoji ni u jednoj drugoj tački na vremenskoj liniji. Niste birali da živite na šavu. Svet se podelio tačno ispod vaših nogu, u godinama kada se odlučuje ko se želi biti, i vi ste ostali čitavi s obe strane istovremeno jer nije bilo druge opcije. Generacija nobody nije nobody zato što je beznačajna. Ona je nobody zato što sistem kategorija nije imao gde da je smesti, jer je bila previše jedno i previše drugo, previše rano i previše kasno na svakom mestu na kome se pojavila. To nije kompliment koji se deli na skupovima o generacijskim razlikama.
To je opis specifičnog oblika hroničnog napora koji se retko imenuje i još ređe nadoknađuje. Svest o tome odakle se krenulo, dok tlo stalno odmiče, to nije pobeda. Ali jeste nešto. I nije malo.
Autor je psiholog
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
