Krah profesionalizma medija

Gotovo da nema onih koji nisu čuli za Manojla Manja Vukotića, čoveka koji duže od pola veka opstojava na novinarskoj sceni, prvo nekadašnje zajedničke države, a poslednje dve decenije Srbije. U karijeri je bio glavni urednik četiri velika dnevna lista koji su obeležili istoriju srpske štampe – “Borbe”, “Blica”, “Glasa javnosti” i “Večernjih novosti” (dva je čak pokrenuo) i na toj poziciji potpisao milijardu i šesto miliona primeraka novina. Teško da se neko time može podičiti.

...

Sa takvom karijerom i izdavačkom kućom koju je po odlasku u penziju pokrenuo (“Vukotić media”), Manja Vukotića moglo bi sve ovo ovde da se ne tiče. Mogao bi da uživa u penziji i koliko-toliko u izdavaštvu, ako se u njemu uopšte može uživati u uslovima kada je zainteresovanost države za opstanak domaćih izdavača jednaka njenoj zainteresovanosti za opstanak šuma i parkova. Dakle, Manjo Vukotić je mogao da ćuti kao što ćute mnogi. Ali nije. Nije mu to dozvolila, kako kaže, ljubav prema profesiji kojoj je i najbukvalnije posvetio život. Zato je napisao knjigu Ubistvo srpskog novinarstva. Pikanterija je da rukopis nije nastao na kompjuteru, ne čak ni na pisaćoj mašini, već je napisan rukom. U ovome, naravno, ima i mnogo simbolike, pa potcrtava razliku između vremena pre tabloida, veštačke inteligencije i uzurpacije medija, i današnjice.

Prvobitna ideja, kako sam priznaje, bila mu je da posle autobiografske knjige Olovne reči, a na nagovor prijatelja, napiše još ponešto o izazovima novinarskog posla, pa čak i mali vodič kroz “radionicu zlatnog zanata”. Ali onda se desio pad nadstrešnice u Novom Sadu i turbulentna 2025, koja je promenila sve naše živote, uključujući živote onih koji se prave da ih se sve to ne tiče. Vukotić je precizno secirao okolnosti koje će dovesti do konačnog kraha profesionalizma, objektivnosti i istinitosti štampe, odnosno do uništenja svega onoga što bi trebalo da odlikuje časne medije. To je podrazumevalo analizu društvenih događanja, kombinovanu sa ličnim iskustvom i probranim citatima, praćenje odgovora medija na krizu, poređenje brojnih istraživanja i proučavanje objava u novinama i na portalima svakog dana… Većinu stvari znamo, ali tek kada ih čitalac vidi poređane jedne pored drugih, postaje svestan dubine propasti – i novinarstva i države.

Ne prenebregava autor promene koje su se planetarno desile i koje su umnogome uticale na pad tiraža, pa čak i gašenje štampanih medija u celom svetu. Međutim, u Srbiji je situacija još gora. Desila se tabloidizacija ne samo medija, već i celog javnog diskursa. Tabloidi su postali “sejači laži i obmana”, prorežimski mediji konstantno su na kazanu države, a glavni ubica novinarstva, veruje Vukotić, jeste vlast. I to ova najviše od svih u poslednjih šest decenija. Ona je podelila medije na “patriote” i “izdajnike”, na poželjne i nepoželjne, uvela instituciju naručenih pitanja na konferencijama za novinare, iskoristila tabloide za obračune sa protivnicima… I upravo ti tabloidi, primećuje, dobijaju najviše para iz budžeta, bilo lokalnih, bilo državnih, dobijaju najviše oglasa od marketinških agencija, odane su sluge vlasti, najveće fabrike neistina, nosioci nepismenosti, preziru kulturu, žestoki su protivnici i opozicije i studentskog pokreta. Osnovali su “svoje nove udarničke pomoćnike – televizije. Zajedno kopaju, riju, zatrpavaju, otkopavaju, šire mržnju…”

Davanje novca iz budžeta po simpatijama, političkoj naklonosti i navijaštvu štetno je po novinarstvo. Mediji postaju zavisnici, neobjektivni. Ugušena je njihova sloboda. “Finansijski nekako opstaju – novinarski ne ostaju”, konstatuje autor.

Zbog te slepe odanosti vladajućoj vrhuški, ugled branše je pao, ona je “uterana u kućni pritvor”, “navučene su joj nanogice”. Novinarstvo je upalo, kaže, u duboko grotlo iz kojeg se teško može izvući. Ali ipak može. Većina medija jesu prorežimski, utopljeni u podaništvo, “vriskavi hor antinovinara”. Ne postavljuju pitanja, ne bore se za istinu, za njih nisu tema ni enormno obogaćen deo “neobrazovane srpske kvazi-elite”, ni “gola socijalna nemaština” naspram “hvalospeva o ekonomskim nebeskim uzletima”. Za njih je istina samo ono “što im se kaže od vlasti, u ime vlasti, što im se doturi, proturi, poturi”. Nema ni istraživanja, ni provere. Nema ni “grama otpora protiv otpuštanja kolega iz političkih razloga, zatvaranja štamparija, ukidanja tiražnih izdanja, pretvaranja redakcija u hotele i restorane”. Retki se usuđuju da upitaju zvaničnike koliko u Srbiji košta kilometar puta u odnosu na druge zemlje ili šta je bilo s pričom o pobedi “obojene revolucije”. Ipak, postoje i slobodni mediji, ne samo oni prestonički, već i u malim mestima, u kojima se “šačica novinara” usuđuje da “krikne i podigne pesnicu” braneći istinu i profesionalnu etiku. Njima je svaka pomoć administracije uskraćena, ali ipak “opstaju pišući istoriju”.

Ono što se zbiva u Srbiji predaleko je otišlo, kaže autor, a to ne zaslužuju ni Srbija, ni časna dva veka njenog novinarstva. Cela situacija odražava se na dramatičan pad tiraža, pa je najprodavaniji dnevnik u oktobru 2025. (“Informer”) imao dnevni tiraž od 22.000 primeraka, a deset dnevnih novina zajedno oko 100.000, što je manje od tiraža koji su nekada imali pojedinačno “Novosti” ili “Politika”. Remitenda prelazi pedeset odsto, pa čak i šezdeset.

Ali nije sve samo do sajtova i brzih informacija “na klik”, ubeđen je Vukotić. Mnogo toga je do neoriginalnosti, nedostatka ideje, mašte, istine i ekskluzive, neizlaska na teren, prepisivanja vazda istih, tuđih vesti, koje to odavno nisu, ponizne partijske poslušnosti, naručenih kadrova… Na žurnalističkoj sceni premalo je žurnalista, ali je zato ona prepuna kolumnista: “prse se razni eksperti, stručnjaci, menadžeri, piarovci, tviteraši. Razvijaju to u tviter-giljotine”. Oni znaju sve o svemu, od izbora u Mionici, do situacije o Ukrajini i na Bliskom istoku. U toku dana kreću se od jednog do drugog TV studija. Vukotić veruje da nikada toliko univerzalnih neznalica nije šetalo društvenom scenom i obraćalo se naciji. Zove ih skupljačima perja, prodavcima magle, pravničkim mutikašama, nacionalnim bozadžijama, patriotskim zelenašima, partijskim tezgarošima i finansijskim jeguljama. Oni “lete, obleću, kljucaju”, šireći komunikacijski šum i rušeći autoritet prepoznatljivih vrednih komentatora.

Iako ima izvesnih primedbi i na medije koji nisu prorežimski, i mahom se odnose na odabir prioritetnih informacija ili katkad otvoren navijački ton (kaže dozvoljena je simpatija, dok je navijanje opasno, a svrstavanje pogubno), glavna kritika Manojla Vukotića odnosi se ipak na one bliske vrhu države, koji su doveli novinarstvo “na samrtničku postelju”. On se ne libi da ih imenuje javno, kao što citira i najproblematičnije izjave zvaničnika koji su postupcima i zapaljivom i uvredljivom retorikom doprineli daljoj polarizaciji i propasti društva i medija.

U knjizi se osvrnuo i na sumnjive privatizacije, naročito na onu u kojoj su “piljari srušili Novosti i Politiku”. Analizirao je i slučajeve napada na novinare, pretnje, otpuštanja nepoželjnih, smene, ponašanje resornog ministra “Bratine kao batine”, izvrtanje pojmova patriotizma i izdajništva. Podseća da je patriotizam zapravo boriti se za zdravo društvo, istinu, odgovornost, pravedno sudstvo. Novinare od otkaza gotovo da nema ko da brani jer su sindikati razbijeni, inspekcije pune činovnika i poslušnika, ministarstva se “bave drugim predstavama”.

Uprkos svemu, smatra da se “od rata za istinu u novinarstvu ne sme bežati”, jer to je izdaja. Veruje da će se pronaći novi modeli koji će omogućiti profesionalcima da opstanu, kao što su opstali u vreme krutog komunizma, pa socijalizma i samoupravljanja, državnog vlasništva i mlade demokratije, varljivog pluralizma. Opstaće i u “lomivrat privatništvu”.

“Samo mi ne recite – ne može se. Samo mi ne govorite – teško je. Samo mi ne kukumavčite – nema izlaza. U bitku. Borba mora stalno da se vodi”, poručuje Vukotić na kraju. I još kaže: “Novinarstvo je sjajna profesija. Ne ubijajte je! Neka živi. Makar dugo koliko već živi”.

Manjo Vukotić za “Vreme”

Mada je nastajala u godini velikog političkog vrenja (2025), ova knjiga nije inspirisana politikom, ne bavi se politikom u pravom smislu te definicije. Ona je moj lament nad divnom profesijom u kojoj sam sagoreo pola veka. Moj krik da se ona spasava, očuva, vrati svojim izvornim osobinama – slobodi, istini, činjenicama. Da je odbranimo od ovog potopa laži, izmišljotina, prevara, nepismenosti, kriminalnih privatizacija, pljačke državnih para, neznalica koje vode medije, poslušnika vlasti…

Ne nosim nikakvu političku mržnju, osvetu, taštinu. Iskustvom i znanjem, uz pomoć raznih istraživanja, na primerima najnovijih zbivanja, ilustrujem kako se ubija, svakodnevno, srpsko novinarstvo. Pružam otpor da budem na posmrtnoj straži. To ne treba da bude niko od nas. Venaca slave nema – ali ne smeju da budu ni pogrebni venci.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!