Kako iskoristiti psihoterapijske seanse

Tekst o tome kako se bira psihoterapeut podrazumeva da umete da procenite kad vam je psihoterapija potrebna i da znate šta da radite na seansama kad terapija jednom počne. Naravno, ovo ne znamo ni mi koji smo “studirali za psihoterapeute”, pre no što skočimo – ili budemo bačeni – u vodu i moramo nekako da isplivamo. Ne zna se šta pravi veću štetu – potpuno nerealistični i dramatični filmski prikazi terapije, isuviše sažeti školski opisi ili saveti da vreme leči sve.

Da počnemo od najopštijeg: čemu psihoterapija služi (a uz to ponekad i ne radi)? Ona je, na prvom mestu, način da pokušate da rešite neke emocionalne probleme (patnje koje su previše intenzivne ili predugo traju, tako da ometaju život i ne možete sami da ih prevaziđete) ili da se promenite kao osoba (utičete na osobine svoje ličnosti, ograničenja u uspostavljanju odnosa ili ispoljavanju osećanja, nemogućnost da se oslobodite traumatskih sećanja…).

Mada najveći broj ljudi na psihoterapiju dolazi zbog nekog oblika akutne ili hronične patnje, ona, makar za nas zapadnjake, može biti i najbolji put upoznavanja sebe, proširivanja samosvesti i ličnog sazrevanja, a u idealnom slučaju može biti i jedno i drugo.

Međutim, o čemu god da se radi, psihoterapija ne mora biti prvi ili automatski odgovor na vaše pitanje. Možda će prijateljski razgovor s dobronamernom osobom koja ima više životnog iskustva, meditacija ili amatersko bavljenje slikarstvom biti dovoljni i za ublažavanje patnje i za samospoznaju. Opet, ako osetite da vas patnja svojim intenzitetom ili novinom svog oblika iznenađuje i plaši, ako podrške nema ili prijatelji ne znaju šta da vam kažu, ako razgovori i hobiji ne donose nikakvo olakšanje ili ono prekratko traje, nemojte oklevati da se obratite pouzdanom profesionalcu i zamolite za pomoć u proceni da li vam je terapija neophodna. I nebitno je da li će vas zbog toga ogovarati; valjda je važnije da živite bolje nego šta bi ko mogao da priča o vama.

Psihoterapija može biti i samo jedan od izvora pomoći za određeni problem i trenutak u vašem životu. Ne zato što vam je mnogo loše, već zato što je problem višedimenzionalan. Neki ljudi (mada, po mom iskustvu, njihov broj, nažalost, nije mnogo veliki) reaguju na antidepresive kao da su za njih iskrojeni, neke preporodi pevanju u horu, nekome treba i fizioterapeut ili kardiolog. Iako danas znamo da i redovno vežbanje i amatersko bavljenje umetnošću pomažu bolje nego profesionalni tretmani, psihoterapija može ostati neophodna ako je osnovni izvor problema emocionalne prirode ili ako je neophodno dalje osvešćivanje toga šta me muči ili šta mi pomaže.

Već više od pola veka izvode se sistematska empirijska istraživanja usmerena na pitanje – da li psihoterapija pomaže, pa onda i na to koji tip terapije, kome, kako, u kom uzrastu. Važan element odgovora jeste da psihoterapija nekim ljudima može da donese fundamentalan napredak, da na druge gotovo ne utiče, a mnogima može da donese i pogoršanje. Odgovornost je, dakle, ogromna, odluke i izbori su jako važni, a mi bismo voleli da znamo, i time se bavimo, šta to pravi ove razlike.

PRVI PARAMETAR – VREME

Naravno, neko dođe fokusiran na jasno određen problem – trema na ispitima, nesanica, ili redovno upadanje u konflikte na poslu (mada ne znamo unapred da li će mu proces prijati i može poželeti da ostane u terapiji mnogo duže nego što je inicijalno planirao ili će otići čim bude osetio prvo poboljšanje), što je obično jednostavnije i makar kratkoročno olakšanje nije tako teško dobiti. Kad kažem “fundamentalan napredak”, međutim, mislim na mnogo ambicioznije koncepcije psihoterapije u kojima klijentu pomažemo da se promeni kao osoba, da nastavi razvoj i ne samo da reši probleme već i da ih preraste.

Kad je to u pitanju, znamo jedan jasan parametar: da bi temeljno pomogla, terapija mora da traje barem osamnaest meseci. Znam da je to surovo reći bilo kome ko pati i želi, kao što sam i ja želeo, da mu što pre bude bolje. Kao kada biste otišli zubaru i on vam kaže: “Prvo moramo o Vašoj zubobolji da pričamo godinu i po dana, posle toga ćete se osetiti temeljno bolje”. Nažalost, prvi problem je u tome što i dalje vrlo malo razumemo um, pa onda ne znamo dovoljno ni o poremećajima i tretmanima. A drugo i mnogo važnije, nije ni realno da očekujemo da će za nekoliko sati razgovora biti rešen problem koji je počeo pre nekoliko decenija i, u ogromnom broju slučajeva, bio guran pod tepih u nadi da će se, nekim čudom, povući i nestati sam od sebe.

NAJVAŽNIJE – SPREMNOST NA PROMENU

Šta, dakle, da radite da bi psihoterapija i vama pomogla? Kako da pomognete psihoterapiji da vam pomogne? Tu dolazimo do drugog surovog elementa. Najverovatnije da terapija “škodi” kad psihoterapeut pravi užasne greške, krši etički kodeks, zloupotrebljava, ali je gotovo da izvesno da je ključni faktor uspešne terapije klijent. Vrlo ugledni istraživači tvrde da je to moguće izraziti numerički i da je doprinos klijenta na nivou od 30 odsto, dok recimo tip psihoterapije ne prelazi 10 odsto. Dakle, nije samo što će dugo trajati, nego najveći deo posla morate da uradite sami!

Počnimo od prastarog vica po kome je za zamenu sijalice dovoljan jedan psihoanalitičar, ali sijalica mora želeti da se promeni. Jedan od presudnih elemenata uspešne psihoterapije uvek je motivacija klijenta da se bori za promenu i poboljšanje. To konkretno uključuje sasvim očigledne stvari, poput redovnosti i tačnosti, da ne biste gubili dragoceno vreme. Na složenijem nivou, to znači da ste spremni na veliku (i postepeno sve veću) iskrenost, prvo sami sa sobom, a onda i prema terapeutu. Nemojte čekati da vas na početku seanse terapeut nešto pita, nemojte se stideti da otvorite neku temu u slučaju da vas o tome ništa nije pitao, tražite objašnjenja i uputstva (posebno na samom početku). Frojd je izuzetno pronicljivo napisao da na ispovesti čovek mora da kaže sve što zna, a u psihoanalizi i ono što ne zna. Dakle, zapisujte svoje snove i pričajte o njima, upustite se u to da kažete sve što vam pada na pamet, bez cenzure i straha, zavirite, uz terapeutovu podršku, u mračne delove sebe, gde skrivate ono čega se u sebi stidite i što prezirete. Konačno, ovo uključuje i hrabrost, spremnost da se izdrži bol, pa čak i pogoršanja, koji mogu biti neumitni pre ozbiljnog napretka.

O samim seansama je dobro misliti kao o moćnom katalizatoru. One motivišu, inspirišu, donose olakšanje i doživljaj razumevanja, tako da mogu biti izrazito važne. Ali one nipošto nisu dovoljne, posebno ako imate pedeset minuta sedmično, pa i to ponekad propustite ili skratite. Borba za to da vam bude bolje mora da se nastavi, morate da radite i između seansi. Oblik tog rada može biti individualan – neko piše dnevnik ili zapisuje snove, neko sebe iskušava onim što ga plaši, diže tegove, razgovara s prijateljima, čita mudrijaške knjige o životu uma…

Najvažnije može biti da nam se između seansi ne prekine unutrašnji kontakt s terapeutom, da se pitamo šta treba otvoriti na sledećoj seansi, kako da u socijalnom životu primenimo ono o čemu smo u terapiji razgovarali… Iznenađujuće je kako nekad intenzivne anksioznosti nestaju kad počnete sebi da postavljate pitanja za koja pretpostavljate da bi vam ih u toj situaciji terapeut postavljao.

I ODNOS LEČI

Terapijski odnos predstavlja drugi najmoćniji faktor promene u psihoterapiji (ako volite brojeve, kažu da je u pitanju 15 odsto). To čini izbor terapeuta važnim – morate imati osećaj da ćete s tom osobom, tokom vremena, moći da uspostavite blizak odnos s jedinstvenim oblikom i intenzitetom poverenja i razumevanja – ali vam govori i da nikad ne smete prestati da radite na tom odnosu. Iskrenost u psihoterapiji uključuje i to da terapeutu kažete sve što pomislite o njemu, bilo izrazito pozitivno ili izrazito negativno ili prosto vama u tom trenutku nejasno. Ako ste se, na primer, zbog nečega razočarali u inače dobrog terapeuta, to postaje prepreka daljem zajedničkom radu, za koji je poverenje nužno, pa ne možete nastaviti dok ta prepreka ne bude bila otklonjena. Ovo uključuje i postavljanje pitanja i kritičke komentare, a posebno je dragoceno kad klijent ume da daje neku vrstu uputstava za to šta mu najviše pomaže i to jasno traži (ja mislim, čak i nezavisno od toga da li će se terapeut složiti i pokušati da pruži baš to što ste mu rekli).

Posebno je važno raditi na odnosu, ako je to domen s kojim klijent ima ozbiljne probleme. Razlog zvuči jednostavno: ako ne umete u odnosima da otkrijete ono što je za vas “najlekovitije” i to “apsorbujete” u sebe tako da osetite kako vas, na primer, nečije poštovanje iznutra greje, teško da ćete to moći spontano i lako da učinite i u terapiji. Vaš terapeut to ne bi smeo da previdi i mora pokušati da vam pomogne da to naučite, ali presudno je da li ćete vi biti spremni da svaki put kad ste, recimo, ljuti na njega to i kažete, a onda i pokušate da razumete zašto, odnosno kako se taj problem prevazilazi. Tako, veliki delovi terapije mogu delovati kao da ne radite na rešavanju problema već razgovarate o samoj terapiji.

Najveći deo psihoterapijskog procesa ni nauka ni praktičari još ne razumeju dovoljno dobro, pa je i nemoguće opisati sve relevantne faktore koji vode tome da jedna bude više uspešna od druge. Ni ovaj moj “vodič” ne može vam dati preciznu mapu ili uputstvo šta tamo da radite (a terapeutima još manje). On je više pokušaj čiji je cilj da prestanete da se plašite i da se izložite tom velikom riziku od ulaska u izuzetno intiman odnos s osobom o kojoj jedva da išta znate i nećete nikad mnogo ni saznati. Jer najviše zavisi od ta dva detalja – hrabrosti i rizika – i presudno je važno da ne izgubite ni veru da ste za njih sposobni ni veru u sebe.

Autor je psiholog

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!