Ovo nije samo tema koja interesuje pravnički svet već ona okupira misli svakog običnog čoveka – građanina. Štaviše, interesovanje šire javnosti za ovu temu je postalo toliko veliko da bi svaki odgovor pravničke struke bio koristan u cilju razjašnjavanja ovog pitanja i problema
Za razliku od “beskompromisnih” opozicionara sa Tvitera i društvenih mreža, Vučić ne misli da su “svi isti” (mada to često govori). I i te kako se trudi da – razume se, iz ugla sopstvenih potreba i interesa – detektuje i “pogura” ne samo one koje (in)direktno kontroliše, nego i one koje smatra “manjim zlom”. I to je upravo ono što smo mogli da vidimo na izborima 2022. i 2023. Više se ne trudi da spreči da opozicija uopšte uđe u Skupštinu (niti je to sada moguće), ali nastoji da tu, po mogućstvu, bude što više onih “prihvatljivih”. Pa, ako se slučajno prevari, tj. ako oni “iznevere očekivanja”, Bože moj. Ništa. Promešaće ponovo karte
“Za građane Republike Srpske bilo bi poražavajuće da im negiranje ratnih zločina bude preovlađujući detalj za političko opredjeljivanje”, kaže za “Vreme” predsjednik Helsinškog odbora iz Bijeljine Branko Todorović. “Valjda mogu vidjeti kuda ih je ta demagoška i šovinistička retorika dovela – u bijedu, siromaštvo, odlazak. Oni moraju shvatiti da vlast takvom retorikom želi da udalji pažnju javnosti od enormne korupcije, nedostatka novca i lošeg funkcionisanja institucija RS”
Prema istraživanju kompanije Gallup World Poll, Srbija je na 37. mestu “najsrećnijih” nacija. eđuMtim, kad se vratimo korak unazad i pogledamo istraživanje Gallup International-a “Kraj godine” iz 2022. godine, Srbija je na trećem mestu u svetu i na prvom u regionu po indeksu pesimizma. Ako, dakle, ukrstimo ta dva istraživanja, dolazimo do zaključka da smo pesimistični da će nam biti bolje, ali smo srećni što nam nije još gore
Od početka realizacije projekta Beograd na vodi indoktrinirani smo novom razvojnom paradigmom koja otprilike glasi: “Ili će se malo nas obogatiti, ili ćete svi propasti”, što je rezultiralo širenjem predatorskih urbanih praksi širom grada
Možda se u nekom budućem, humanijem društvu i razvije iskrena empatija i svest o važnosti radnog angažovanja osoba sa invaliditetom, a do tada – i ovakvo rešenje je bolje nego nikakvo
Šest meseci od sedmooktobarskog terorističkog napada Hamasa na Izrael i pogroma nad nedužnim civilima, te izraeskog rata “do istrebljenja” Hamasa koji će odmah potom uslediti u Gazi, ali i sve žešćih sukoba na Zapadnoj obali i sve učestalijih okršaja na izraelsko-libanskoj granici, stradanjima se ne nazire kraj. Naprotiv. Od prošlog vikenda je, na naizgled samo posredan način, u ratni vihor “zvanično” uvučen i Iran, kojim povodom je čitav svet zadržao dah našavši se najednom na rubu sasvim novog, potencijalno daleko šireg sukoba nezamislivih posledica
U žiži su otpušteni, odbačeni, izigrani i na sam rub egzistencije ali i zdravog razuma proterani radnici u privatizaciji i sumnjivom požaru uništene fabrike u neimenovanom srpskom gradiću, radnici koji se u svom (nekim čudom još uvek borbenom) očaju čak okreću i onostranom u pokušaju da ponovo stignu do tačke kakvog-takvog temelja za najbazičnije preživljavanje
Danas, kada je socijalizam odavno upokojen i kada se u javnom medijskom prostoru upravo insistira na bizarnostima i skandalu Ljubinko i Desanka Aleksandra Popovića u režiji Milana Neškovića koji se igra na sceni NP “Toša Jovanović” u Zrenjaninu, deluju kao čudna i nežna pozorišna igra
“U Srbiji je možda jedino teže od istoričara biti selektor fudbalske i košarkaške reprezentacije. Svako ima svoje mišljenje kako bi ta Srbija (fudbalska, košarkaška, istorijska) trebalo da izgleda, što je donekle razumljivo i u redu, ali problem nastaje kada prevladaju neznanje, nacionalni romantizam i mit i dnevnopolitička propaganda”
