Kako se sprema Šešeljev zakon 2.0

Sećam se kad je oformljena radna grupa za donošenje Izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju koji je kasnije usvojen 2017. godine. I ja sam bila njen član. Naivno sam verovala da će, uprkos razlikama u političkom opredeljenju, članovi radne grupe imati zajedničku želju i interes da unaprede visoko obrazovanje. Iako se radna grupa redovno sastajala, transparentnog postupka nije bilo i konačna verzija nacrta nije sadržavala ono što sam očekivala. Tim zakonom je država definisala odgovarajuće sastave saveta univerziteta i fakulteta i tako obezbedila da ih i kontroliše pri donošenju važnih odluka kao što su izbor rektora ili dekana.

To iskustvo je uticalo da drugim očima gledam kako vladajuća stranka ostvaruje svoje ciljeve. Tokom godina bilo je još propisa koji su poslužili svrsi kontrole fakulteta i visokih strukovnih škola. Takođe je bilo i više bezuspešnih pokušaja da se reformiše način finansiranja visokog obrazovanja, problem koji već dugo godina predstavlja ozbiljnu prepreku efikasnijem radu akademskih ustanova. Akademska zajednica je tokom godina sve manje znala o učincima tih radnih grupa, a predlozi pojedinih zakona su bez ozbiljnih javnih rasprava prolazili kroz postupak usvajanja i ozvaničenja.

Tako se u Izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju iz 2021. godine niotkuda pojavio stav “Saglasnost za službu učenja nadležnog organa crkve ili verske zajednice za izbor u zvanje nastavnika predstavlja obavezan uslov za zasnivanje radnog odnosa”. Značaj ove odluke i način na koji narušava autonomiju univerziteta nikada nije ozbiljno prodiskutovan do današnjeg dana.

Kada sam čula vest da je 8. maja formirana Radna grupa za analizu trenutnog stanja finansiranja i performansi visokog obrazovanja u Republici Srbiji i izradu nacrta Zakona o visokom obrazovanju, koja treba da odredi mere za njegovo optimalno finansiranje i da taj zadatak treba da uradi za tri meseca, vratila su mi se sva negativna iskustva sa početka teksta. Predsednik Konferencije univerziteta Srbije i rektor Univerziteta u Beogradu Vladan Đokić stavljen je pred svršen čin da praktično sam odbrani univerzitet nasuprot 19 drugih članova Radne grupe za koje postoje opravdane sumnje da će braniti stranački a ne akademski interes, iako među njima postoje ljudi koji vrlo dobro znaju razliku.

foto: marija janković

Ne možemo znati šta će se sve naći u novom Zakonu iako se već dosta spekuliše o njemu. Da li će Vlada postavljati rektore i dekane, kako će se kazniti odmetnuti fakulteti pod paskom indikatora performanse i da li će se deliti vaučeri, ostaje da se vidi.

Nije Srbija jedina zemlja u kojoj su omeđeni neki aspekti organizacione autonomije. Evropska univerzitetska asocijacija redovno prati stepen autonomije u sistemima visokog obrazovanja u Evropi. Poslednja takva analiza objavljena je 2023. godine i u njoj se konstatuje između ostalog da u 11 odsto visoko-obrazovnih sistema u Evropi rektora univerziteta bira ili potvrđuje neko telo van ustanove. U ovom trenutku Srbija još nije među njima. Međutim, Srbija jeste u 11 odsto sistema u Evropi u kojima je finansiranje visokoškolskih ustanova vrlo nefleksibilno i definisano krutim budžetskim linijama, dok 51 odsto sistema nema ograničenja u raspodeli finansijskih sredstava.

Okolnosti nas neminovno vraćaju na Zakon o univerzitetu ili Šešeljev zakon, donet maja 1998. godine. Studenti i opozicija su se devedesetih godina zajedno borili protiv Miloševićevog režima. Šešeljev zakon je imao zadatak da uguši, uplaši i ponizi akademsku zajednicu. Iako je zakon naneo mnogo štete akademskim ustanovama u Srbiji, on nije uništio univerzitete i sve vrednosti koje oni nose. I borba protiv režima se nastavila do Miloševićevog konačnog pada. Ipak, čekalo se do 2002. godine da se zakon ukine i nešto od učinjene nepravde makar formalno ispravi.

Danas su okolnosti drugačije. Režim se duboko ukorenio i uprkos masovnim protestima i građanima oslobođenih od straha i pokrenutih nadom, promena sistema još nije na vidiku iako je jasno da više ništa neće biti isto. Zato ne smemo ostati nemi na ovaj napad na visoko obrazovanje. Ne smemo da prihvatimo ovu farsu sa Radnom grupom koja će da odigra predstavu pripreme zakona i indikatora kada nacrt dokumenta i indikatora verovatno već postoji ili je u završnoj fazi izrade. Šešeljev zakon je izvor i inspiracija za novi zakon. Zato nije na odmet da se podsetimo nekih članova tog zakona.

Naravno, mnogo toga se promenilo od 1998. godine i od tad je došlo do izmena u organizaciji visokog obrazovanja. Važeći Zakon o visokom obrazovanju je više puta menjan u prethodnom periodu i doteran da vlast može da kontroliše visokoškolske ustanove. Preuzimanje duha Šešeljevog zakona može da zaokruži taj proces. Podsetimo se nekoliko njegovih najznačajnijih stavki koje su vezane za izbor rektora i dekana, čiji je mandat tada trajao dve godine. Na primer, član 109, stav 2 odnosno član 122, stav 2: Rektor odnosno dekan ima prava i dužnosti direktora preduzeća, ako ovim zakonom nije drukčije određeno. Član 110, stav 2 odnosno član 123, stav 2: Rektora univerziteta odnosno dekana fakulteta čiji je osnivač Republika imenuje i razrešava Vlada.

Umesto saveta, postojali su upravni odbori u kojima je država imala većinu ako je kontrolisala još nekoliko predstavnika ustanove ili studenata (slično sadašnjem zakonu). Osim u slučaju studentskih predstavnika čiji je mandat trajao dve godine, mandat članova upravnih odbora trajao je čitavih pet godina!

Do leta ćemo znati sadržaj nacrta novog zakona i novih mera za finansiranje visokoškolskih ustanova. Vrlo je moguće da će Izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju od 6. marta 2025. godine, koje su usvojene kao odgovor na četvrti zahtev studenata u blokadi, biti poništene. Verujem da će akademska zajednica i građani ustati u odbranu univerziteta. Ne znam da li će novi zakon biti usvojen. Ali ako se istorija ponavlja, donošenje novog zakona vidim kao nagoveštaj događaja koji neminovno vode do pada režima koji Srbiji uskraćuje budućnost.