Portugal Unplugged

U ponedeljak, 28. aprila 2025. godine, celo Iberijsko poluostrvo je ostalo bez struje. Kako modernom čoveku potencijalni uzroci koji dolaze sa one strane racionalnog uvek izmiču, te se sve trudi da objasni dugačkim jezikom matematike, i ovaj istorijski fenomen brzopleto je pripisan nekakvim meteorološkim oscilacijama. Mi smo se u tom trenutku nalazili u autobusu na relaciji Porto–Lisabon, i to ne slučajno, već je tome prethodio niz zanimljivih događaja.

Po dolasku u ovu obećanu zemlju nekoliko dana ranije, autobus za Porto nam je velikodušno pobegao i usmerio nas prugom brzog voza punog brzog vina tik uz Atlantski okean i nepregledne portugalske vinograde. Cena vozne karte nas je sačuvala od ovog zadovoljstva u povratku, te smo se ipak odlučili za autobus, što se tog dana ispostavilo kao jedini put do Lisabona i što nas je poštedelo noćenja u nekoj lepoj nedođiji u kojoj bi naš voz ostao zaglavljen.

Prvog jutra u Portu, na Trgu Karlosa Alberta, nesuđenog kralja Sardinije, naišao sam na Enciklopediju veštičarenja Rejmonda Backlanda kod misteriozne prodavačice knjiga u crnom na uličnoj pijaci, kako to obično i biva kad se kupuju uklete stvari. Ponadao sam se da se možda među redovima ove knjige nalazi nešto što bi eventualno pomoglo posrnulom poglavaru naše crkve, te sam se odlučio da knjigu pazarim i pokušam da mu pomognem da sačuva svoju dušu, okaje grehe i podrži svoje stado u borbi protiv iskonskog zla. Baš onako kako to nalaže Bog kom služi.

Pomazio sam svoju novu knjigu, i gle čuda, sutradan dobar deo Evrope ostade bez struje.

Na stanici Oriente u Lisabonu dočekao nas je haos zato što su linije metroa potpuno paralisane, te su i taksisti bili preplavljeni vožnjama. Recimo da se u Beogradu, gde metro ne postoji a zaposleni u metrou postoje, ovako nešto dogodi, to niko ne bi ni primetio. I to sve zahvaljujući genijalnim potezima gradskih starešina. To je, može se reći, jedna od prednosti neprekidnog kolapsa – haos postane urođena osobina, a stres prirodno, po egzistenciju poželjno stanje.

Naposletku smo uhvatili taksi i od vozača saznali o nepogodi koja je pogodila zemlju. Nasmejao sam se, namignuo crnoj mački i stvorili smo se u Alfami.

Alfama, inače, izgleda kao lavirint stare žute jabuke po kojoj mile horde crva zahvaljujući svima nama koji svojim prisustvom njene uske prolaze pretvaramo u histerične vašarske povorke, tretirajući je kao izlizani fotomodel koji istovremeno mora da opsluži bahanalije svakog kadra mnogobrojnih objektiva. Ovog puta prikazala nam se u najlepšem svetlu – bez struje i nas, turista. Čuveni tramvaji dvadeset osam, koji su sad nemo stajali na svakih stotinak metara, prazni i mirni, bez džeparoša i drogiranih Engleza, i tek po neki zamišljeni gost kao tugaljiv gest utočišta fada koji se upravo u ovakvim tišinama i sluša.

Takav ambijent daje opipljive unutrašnje dimenzije bivšeg ribarskog lavirinta, i šta ti drugo preostaje nego da se u tim dimenzijama izgubiš po kafanama koje služe rashlađeno vino. Samo sad ne iz doline reke Duero, nego iz doline reke Težo. Među galonima sa kojima smo podelili ovo putovanje, odavno sam prestao da brojim sorte. Osetio sam u guši nešto najbliže političkoj korektnosti. Sva su vina bila pravedna i odlična. Baš kao i ona u Negotinu. Mislim da jedini način da se ovo objasni jeste da se popiju sva ta vina. Ne dajte da vas lažu skupim rečima.

Dolaskom struje u Portugal, na ulicama Lisabona zaorilo se kao i u Beogradu kad mladi ljudi dozivaju svetlost. Ovde su u mraku bili ceo jedan dan i problem je u večernjim satima rešen. Mrak koji se odomaćio u našim krajevima ne posustaje tako lako jer ne priznaje zakone civilizacije i vrednosti čoveka. U toj tami nalogodavci pohlepe nemaju bližnjeg od zveri i prezira, pa takav ambis i nije moguće osvetliti jedinicama koje figuriraju u dostojanstvenim ljudskim uslovima. To se najbolje vidi iz daljine.

Sutradan se u Lisabonu sve vratilo u normalu, pa smo stopama Crnjanskog otišli u Kaškaiš da obiđemo nekadašnje letovalište Bogova i potražimo tragove misterioznog Duška Popova (vidi James Bond). Nebo nad okeanom prvo je bilo sivo, a onda se razdanilo, taman toliko da vreme u jednom parku stane i život uhvati dubok dah pre nego što ga kosmički mlin kolotečine ponovo ne uhvati u čeljust.

Crnjanski i Duško ispratili su naš voz za Lisabon u večernjim satima. Seli smo u Duque da Rua, poručili masline, konobarica nam je spustila vino i iz dubine duše zapevala najbolji fado u gradu. Kasnije se pridružio i Vitor Fernandes, nakon čijeg sam nastupa pre dve godine obećao svemiru da ću se ­vratiti.