Rasplitanje – film pušten sa kraja ka početku

Od 10. maja i ceremonije otvaranja koja je započeta šesnaestominutnom tišinom, brojna publika 19. Bijenala arhitekture u Veneciji u paviljonu Republike Srbije posećuje, posmatra i komentariše instalaciju nazvanu Rasplitanje: Novi prostori. Autori Rasplitanja su Davor Ereš, Jelena Mitrović, Petar Laušević, Igor Pantić, Sonja Krstić i Ivana Najdanović.

Utisak o izložbi se u umu posetioca formira i slaže (meni je, evo, trebalo gotovo nedelju dana) kroz efekte nalik filmskoj montaži, uz pomoć kojih “slika 1” i “slika 2” viđene jedna za drugom rađaju značenja, neprisutna u bilo kojoj od njih dve same. Filmsko iskustvo arhitekture omogućava da se vreme i prostor sažmu u “oku uma”, sabirajući slike prostora viđenih duž linije vremena u jedinstven utisak. Nekada to vreme teče linearno, unapred, zajedno sa ovim opštim vremenom na koje smo navikli, nekada je ispresecano, a nekada, kao što ćemo videti, teče unazad, od kraja ka početku.

Instalaciju u paviljonu Srbije, a nekadašnjem paviljonu Jugoslavije, čini sistem pažljivo umreženih elemenata od kojih ovde pažnju usmeravamo na tri: masivni svod istkan vunenim koncem, više od stotinu elektromotora koji lagano raspliću ovo tkanje i predstavu “Beogradske šake”, pionirskog projekta robotike sa polovine XX veka, prve funkcionalne protetičke robotske šake na svetu. Mehaničko rasplitanje svoda i namotavanje vunenog konca projektovano je da traje koliko i ovogodišnje Bijenale, tamo negde do kraja novembra. Proces rasplitanja je uslovljen količinom sunčeve svetlosti, jer je ceo proces rasplitanja napajan električnom energijom iz pažljivo instaliranih solarnih panela. Na kraju izložbe od ispletenog svoda neće ostati ništa osim primarne materije uredno namotane u kalemove vunenog konca.

Prelazeći prag paviljona Republike Srbije, bezmalo fizički osećamo promenu vremenskog toka. Linija kojom se vreme odmotava u paviljonu Republike Srbije teče suprotnim smerom u odnosu na vreme na kakvo smo navikli. Rasplitanje “svoda” razgrađuje instalaciju, čineći je svakim novim danom manje prisutnom i manje vidljivom.

Moderne (ili bolje, modernističke) linije progresa, kretanja od prošlosti ka budućnosti, vodili su XX vek ka kraju istorije. (Jedan od mogućih krajeva istorije je već neko povezao sa raspadom Jugoslavije, u čijem se paviljonu sve ovo dešava – slučajno? Teško da je tako.)

Političko stanje stvari u savremenoj Srbiji, ali i u celom svetu, najblaže rečeno je prigodno. Vreme teče unazad i mi se kroz odluke političkih i finansijskih elita vraćamo u srednji vek, samo sa internetom. (Hvala Varufakisu na terminu “tehnofeudalizam”.) Bogatstvo se akumulira u rukama malog broja bogatih, a ogromne mase osiromašenih i obespravljenih ljudi su ostavljene u svojim mizerijama različitih proksi ratova, korporativnih špekulacija i proračunatih kriza.

U takvom stanju stvari, vratimo se na trenutak u istorijski rani srednji vek: “Manus dei”, prikaz božije ruke, iz vremena kada je prikazivanje tela bilo još tabuirano, prisutna je na izložbi kroz “Beogradsku šaku”. Metafora “božije ruke” u izvođenju robotske “Beogradske šake” može da nas odvede i do promišljanja o ulozi veštačke inteligencije u današnjem svetu. U aprilu 2024. godine, britanski “Gardijan” je objavio tekst u kome se obelodanjuje uloga “Lavender” sistema veštačke inteligencije, kome je prepuštena uloga u biranju meta u Gazi. Do danas, kroz razaranje nikada ranije zabeleženog intenziteta, Gaza je pretvorena u neprepoznatljivu pustinju ljudskih ostataka i šuta. Pretvorena je u još nešto – prostor za ostvarenje perverznih zamisli ilustrovanih takođe nedavno objavljenim videom na Trampovom Instagram profilu koji je generisala veštačka inteligencija. Za svet koji sve to gleda kroz ekrane telefona, razaranje, ubijanje i AI videi budućnosti namenjene privilegovanima nižu se kroz takođe filmsko iskustvo u ubrzanom modu fast–fastforward-a, i nazad. Mikrodoziranu verziju toga imamo i u svom dvorištu, bombardovanu zgradu Dobrovićevog Generalštaba, nekadašnjeg DSNO, koja je postala teren za sličnu špekulaciju.

Rasplitanje u Paviljonu Srbije, kao u filmu koji je upravo napunio jedan vek, Kino–oku Dzige Vertova, animira fokusirano telo vraćanjem unazad kroz vreme. U sceni u kojoj raščerečeni bik iz klanice oživljava prostim puštanjem filmske trake unazad. Radnici u klanici vraćaju organe na mesto, navlače kožu, klanje se odigrava unazad, bik čudotvorno oživljava i počinje da trči! (Ne)prisutni stvaralac svoju tvorevinu odvlači od sadašnjeg trenutka ka prošlosti, do početnog stanja stvari.

Jedna od najintrigantnijih ideja o arhitekturi na koje sam do sada naišao je da svaka izvedena arhitektura poništava mogućnost bilo koje druge, koja je mogla nastati. Rasplitanje upravo nudi to, poziva nas da zamišljamo moguća ishodišta, moguće budućnosti.

Solarni paneli koji hrane energijom ceo proces su diskretni podsetnik na globalne energetske i klimatske krize. Visoka tehnologija na koju se svi sve više oslanjamo u svakodnevnom životu i poslovima traži sve više energije, koja sve više zagreva planetu, čineći je u sagledivoj budućnosti – nenastanjivom. Rasplitanje nam pokazuje put, “izlaz za slučaj opasnosti” je u vraćanju prirodnim materijalima i procesima, ali uzalud, put nas vodi u ambis i jedino nam je preostalo da u glavi odigravamo “premotavanje unazad” i u mašti oživljavamo raskomadanog bika, kao jedinu utehu.

Pantić, Sonja Krstić i Ivana Najdanović i ja im se ovde još jednom najiskrenije zahvaljujem