O neprijatnim istinama

U predstavi Crno zlato metafora “crno zlato” odnosi se na mak. Mak se uzgajao u Makedoniji, odakle je pisac drame Dejan Dukovski, i može biti da ga tamo zovu crno zlato, mada većina nas pod crnim zlatom podrazumeva naftu. Taj pogrešan trag koji kreće još od naslova komada osobenost je stila predstave koju je režirao Oliver Frljić.

Na početku, predstava deluje kao beketovski osvrt na društvo/porodicu koja je razorena tranzicijom – otac Dimitrije (Milutin Milošević) i majka Mara (Nataša Marković) sede ispred bivšeg socijalističkog bungalova/odmarališta opijaju se/drogiraju/očajavaju i gledaju kako tutnji saobraćaj/život, dok oni čekaju da im se vrate deca, za koju nismo sigurni da zaista postoje. U prvoj sceni čini nam se da gledamo predstavu o čekanju kao takvom – vreme curi i razliva se kao večita tranzicija u našem društvu. Scenografija (Igor Pauška) i kostim (Tatjana Radišić) idu na ruku takvom “čitanju pozorišta”. Nekakva magla ili dim, svetlo koje se razliva, kućice poput bungalova iz vremena socijalističkog turizma. A onda se pojavi kći Kata (Jana Milosavljević) sa advokatom Semirom (Amar Ćorović), tvrdeći da želi da spasi roditelje od dugovanja zbog neplaćenih računa. Međutim, ni Kata ni Semir ne izgledaju kao oni koji bi mogli da pomognu. Ona je muškobanjasta (moja asocijacija na Katicu iz Radovana III), srčana i reklo bi se iskrena, a takozvani advokat je po stajlingu i manirima negde između starinskog dendija i kelnera – jednom rečju, sumnjiv i čudan tip. Njima se, nešto kasnije, pridružuje i korumpirana državna Izvršiteljka (Bojana Stojković), obučena kao službenica iz erotskih fantazija. Izvršiteljka treba da im pomogne (ili možda odmogne?) u toj operaciji. Tada pomislimo – aha! Nije ovo predstava o beskonačnosti tranzicije, već crna komedija o kapitalizmu na balkanski način, u kome država i kriminal idu ruku podruku. Međutim, nije predstava ni o tome. Glumci počnu da plešu pa pomislimo: da li je ovo ipak mjuzikl? Ali nije ni to! Jer pojavi se kći Angela (Anja Ćurčić), koja je bila sin Angel pre nego što je promenila pol i udala se za bogatog Španca koji joj je ostavio grdne pare. Angela/Angel se vraća da bi još jednom videla svoju prvu ljubav Kira (Milan Zarić), da povrati ljubav svoje porodice, isplati dugove i osveti se Barabi (Ljubomir Bulajić), koji ju je zlostavljao kada je bila siromašni i neiskusni mladi gej. I mi onda pomislimo: Pa ovo je pozorišni komentar na film Emilija Perez. Ali nije ni to! Jer tu se niotkuda pojavi veliki beli plišani miš (Ana Janković). Odakle sada još i taj miš? Šta je poenta belog miša i o čemu je uopšte predstava Crno zlato?

foto: bdp

Crno zlato je predstava o našim uzaludnim snovima da će sa Zapada doći dobri anđeo sa gomilom para, da će nas on/ona izvući iz kloake u koju smo odavno upali i da će se balkanska nigdina pretvoriti u fensi rizort – potrošački san osiromašene srednje klase. Prikazujući nam težnju da ostvarimo san o materijalnoj sreći, Frljić nas tera da se suočimo sa sopstvenim gresima, propustima i slabostima. Na prvom mestu je zlostavljanje (javno i tajno, i u širem društvu i u najužoj porodici) članova LGBT zajednice, žena, muslimana, ateista… – svih onih koji su manjina. Ni oni koji su deo takozvane većine nisu sigurni ako su slabi. Ovde Izvršitelji progone siromašne porodice i izbacuju ih iz kuće zato što ne mogu da plate račune, dok mafija zgrće pare pljačkajući državu. Takođe, predstava govori o tome da mi jedni druge i sami sebe mnogo lažemo, da smo dužni i sebi i drugima i emocionalno i materijalno. Ovom spisku treba dodati odbijanje da se čovek prihvati onakav kakav jeste ako je siromašan. S druge strane, ako je on ili ona bogat(a) može da bira svoj identitet – može da bude muško, može da bude žensko, može da bude šta god hoće i da menja identitet koliko puta hoće. Sve će biti u redu i sve će biti prihvaćeno samo ako ima para. Novac je naš bog i druge vere mi više nemamo. Ali pošto ni novca nemamo, nemamo ni samopoštovanje, ni veru u sebe i svoje bližnje. Zato nam ne može pomoći ni dobri anđeo sa gomilom para.

Ovu kompleksnu društvenu fresku o višestrukim, nikad nezavršenim tranzicijama na Balkanu reditelj Oliver Frljić stvara vodeći nas kroz različite, često kontrastne žanrove. Predstava počne kao teatar apsurda, pređe u mjuzikl, pa iz mjuzikla u socijalnu dramu, pa odmah zatim u crnu komediju, pa ponovo u mjuzikl, pa u melodramu, pa u TV sapunicu, pa u bajku… Sve je začinjeno treš estetikom, kempom i sa puno balkanskog patosa koji se povremeno tretira ozbiljno, a povremeno sa ironijom. Reč je o ciljanom i namernom preobilju i bogatstvu koji treba da nas zapljusnu, zbune, začude i osveste, e da bismo postali svesni koliko je borba oko materijalnog obilja u društvu konzumerizma u stvari lažna. Upravo u tom pokušaju da nas razdrma ova predstava se približava onome što očekujemo od Olivera Frljića – predstava koja govori o kompleksnoj i neprijatnoj istini o nama samima. Ovde stalno govorimo o reditelju, ali treba biti jasan i pošten pa reći da je pečat Dukovskog jak, i zato ova predstava ne izgleda kao Frljićeva predstava na kakve smo navikli, već ima jaku dozu zaumnosti tipičnu za druge drame ovog pisca. Tekst Dukovskog ima u sebi sve karakteristike klasične dramske strukture: likove, radnju, sukob, preokret, prepoznavanje, porodičnu dramu, ličnu tragediju… samo je sve razdrmano, razbacano i namerno nedovršeno. Trebalo je da se pojavi reditelj koji će tekst “otključati” – dramaturšku razbacanost i nedovršenost “obojiti” različitim žanrovima da bi sve skupa postalo čudesna celina koja otkriva protivrečnosti našeg sveta, a u koju su kadri da poveruju glumci, a onda i publika.

I zaista, glumci Beogradskog dramskog pozorišta trudili su se da nas uvere da je ludi svet njihovih likova verodostojan. Plesačke numere (scenski pokret Emilija Cerović) deluju uigrano i sasvim kontrastno u odnosu na kal i jad u kome žive likovi. Možda ne bi bilo loše da se u drugom delu predstave manje insistiralo na patetici i dertu – postali su zamorni i odbijali su nas od predstave. Takođe, bilo bi dobro da je otac bio malo više lud i opasan, a Angela malo više muškarac nego što je žena. Možda bi tada dramski sukob u predstavi bio još intenzivniji, a teatarski ringišpil još brži i uzbudljiviji. To bi bilo jako dobro za predstavu koja je sva sazdana od kontrasta, protivrečnosti i namerno citiranih opštih mesta, počev od kostima (haljina u kojoj se Angela pojavljuje prvi put replika je čuvene bele haljine Merilin Monro), pa do muzike. No, i ovako je Beogradsko dramsko pozorište dobilo vanserijsku predstavu koju treba gledati, čak i ako vam smeta preobilje ili ste ravnodušni prema balkanskom dertu i makedonskim narodnim pesmama pomešanim sa poznatim numerama klasične i rok muzike.