“Nebitno pozorište mora da igra svoje nebitne predstave jedino kada su napolju građanski nemiri i kada se poziva na promenu,” kaže za “Vreme” Marina Mađarev. “Nebitno pozorište se plaši promena. Zato ono kukavički brani svoju poziciju skrivajući se iza predstava, proba i nepristrasnog profesionalizma. Jedino tada za njih je pozorište važno”
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
“Kada se dogodi stvarna ljudska tragedija, poput stradanja rudara, posade helikoptera i pada nadstrešnice, maska patosa pada – gluma i izveštačeno emotivno prenemaganje pucaju, a ispod njih se otkriva stvarna, hladna priroda i proračunatost”, kaže za “Vreme” psihološkinja Ana Mirković. “Razlog je jednostavan: stvarna nesreća i stvarna žalost zahtevaju preuzimanje odgovornosti i iskrenu empatiju, a autoritarni nagon to doživljava kao slabost”
Ante Tomić, Kraljević Marko oslobađa Imotski, Laguna, Beograd, 2026
Vučićev Igrokaz na Grzi, kada je zloupotrebio nesreću jedne građanke i njene porodice, bio je, naravno, jeftin medijski trik, ali to ne umenjuje njegovu skandaloznost. Naprotiv. Bila je to demonstracija moći čoveka lišenog emocija i civilizacijskih ograda koji pred kamerama gazi zakon
Iza navodne brige o “identitetskim naukama” krije se ono što smo kod ove vlasti odavno upoznali – besramna populistička i nacionalistička manipulacija osećanjima iza koje ne stoji ništa, ama baš ništa što bi imalo bilo kakve veze sa javnim interesom
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Deliblatska peščara je 1977. godine proglašena Specijalnim rezervatom prirode kao jedinstveni biodiverzitet formiran na peščanom tlu, kakav ne postoji nigde drugde u Evropi. Sada gori preko 700 hektara. Stefan Cvetković, evakuisani žitelj sela Šumarak, priča za „Vreme“ kako to doživljava
Ako jedan Ilon Mask stoji iza projekta veštačke inteligencije i ako se on nešto pita, a pita se, šta možemo očekivati od “inteligentne” mašine koja izlazi iz njegove kovnice novca osim “poboljšanog” Maska, dakle imbecila na kvadrat
Ako neko zna da generira intenzivan jezik, ostalo se može naučiti. Obrnuto je puno teže. Pisanje traži posvećenost, ne ide uz stotinu ostalih poslova, traži žrtvu samoće, izolacije, udubljivanja, ako je to žrtva. Instantnost se lako prepozna, nekada s njome i urednički riskira. Ali sve je jasno, ako ne pre, na drugoj knjizi. Sve to ne znači da je neko nepogrešiv, dolaze trendovi i generacije koje nužno ne razumemo
Kada se fizičko nasilje pokaže kao isuviše ogoljena manifestacija sile, više se koriste drugi oblici straha, koji takođe ugrožavaju egzistenciju: gubitak posla, posebno ako osoba izdržava porodicu. Dodatno, strah od ugroženosti proizvodi se ne samo kao direktna pretnja već i kao pretnja od ‘neprijatelja’ koji ugrožavaju zemlju, opstanak srpskog naroda, pravoslavlje i slično
Ukoliko se ne ujedine, već odluče da se kao fragmenti pojave na izborima, opozicione stranke proevropskog usmerenja ne samo da će izvršiti političko samoubistvo već će to samoubistvo proizvesti štetu po okolinu. U slučaju da neke stranke izađu same na izbore, bilo bi to kao da skaču sa zgrade ispod koje se okupila gomila ljudi protiv režima
Kada sam prvi put čuo reč tradicija i razmišljao o njoj – gledao sam neku emisiju o Škotskoj, bilo mi je desetak godina – verovao sam da su Škoti neki ljudi koji, uprkos svim praktičnim prednostima savremenog načina odevanja, još uvek nose široke haljine bez donjeg veša. Zašto to rade? Pa: tradicija!
Pođimo od toga da Vučićev režim prvo uspe da pokrade parlamentarne pa onda raspiše predsedničke izbore koje bilo koji njegov kandidat teško da može da dobije. Častan predsednik Republike u nečasnom sistemu bio bi poput oveće rupe u tkanini koja se već dobrano oparala
Zašto je Vučić makijavelista, a Makijaveli nije? Na koji način je Makijaveli sišao u srce tame? Zbog čega je korupcija rak društva, a Vučić glavni onkolog koji prilježno radi na nesmetanom širenju ćelija raka. Odnosno – da li se Srbija, po Makijavelijevim analizama, ikada može oporaviti od Vučića? Zbog čega je dobar sukob lekovit po društvo, te zbog čega javno baljezganje jednog čoveka vodi u propast
Vensan Delekroa, Potonuće; s francuskog prevela Olja Petronić; Štrik, Bograd, 2025.
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Zašto već više od deset dana građani Albanije u ogromnom broju svakodnevno izlaze na ulicu? O tome „Vreme“ piše u novom broju
Razorena je zajednica koja počiva na zakonima i bačena grabljivcima. Zbog toga ljudi pokušavaju da pronađu minimum zajedničke supstancije, najmanji zajednički sadržalac koji bi ih uverio da nisu sami. Otud redovi pred čudotvornom tkaninom
Ako ima nekih pojedinaca koje će Crkva oplakati, to su samo oni čije stradanje je simbol svenarodnog srpskog stradanja od spoljašnjih neprijatelja. Stradanje pojedinaca od ruke vlasti, pa tako i stradanje devojke koju su pretukli policajci, nije podstaklo Crkvu da stane na njenu stranu. Ostaje utisak, bar kod mene, da je u ovom slučaju milostivo srce Crkve bilo na strani policajca, jer on se jadan bori protiv velike pošasti koja je – kako ponavljaju patrijarh i drugi episkopi SPC – u Srbiju stigla sa neprijateljskog Zapada, on se bori protiv “obojene revolucije”
U subotu je konstituisano političko telo koje će posmrtne ostatke Vučićevog režima da otpremi na đubrište istorije. Eto, to se dogodilo 23. maja
Kako su studenti memorandumom o Kosovu i Metohiji ućutkali „svakosatno klepetalo” Aleksandra Vučića
Građanski sukob pretpostavlja dve relativno jednake skupine građana koje u istoj zajednici žive u nepomirljivim razlikama. Građanski rat bi utoliko bio krajnji izraz uzajamne netrpeljivosti. Američki građanski rat, na primer, Španski građanski rat, ili jugoslovenski ratovi s početka devedesetih godina. Ta vrsta nepomirljivih razlika se, međutim, u Srbiji ne uočava – imamo režim bez ideja s jedne strane i građane s druge
Puštam da me vibracije momenta i instrument ponesu i odvedu negde. Imam i sigurnosne baze u koje mogu da se vratim, u slučaju da previše posumnjam u ono kuda sam krenuo. To može da bude lista kompozicija, ako se radi o konceptu, međutim, vrlo često je ne poštujem. I kada se odvažim da potpuno odem negde gde ne treba, tad sam u stvari najsrećniji i najzadovoljniji sobom
Dok su ljudi oko mene težili sreći, meni je uvijek pojam slobode bio puno bitniji, važniji od sreće. Nije mi bilo teško podnijeti bol, ako je to bilo u ime slobode. Rađe bih bio bolno slobodan, nego bezbolno sretan. Moj angažman je dakle onaj za slobodu, što god to značilo
Čini mi se da se u problematičnim istorijskim periodima kultura oduvek, generalno, tretirala kao nužno zlo, ili eventualno propagandni alat. Ako akteri sa institucionalne scene učestvuju na nezavisnoj, to polako dovodi do određene vrste monopolizacije tržišta. Zapravo, to je stvarna monopolizacija, jer imamo iste ljude svugde
