Poreklo raka

Eva Kamerer, vanredna profesorska na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, bavi se filozofijom nauke, filozofijom biologije i evolucionom etikom. Njena knjiga Svirepi suparnik (Fedon, Beograd 2024), koja bi se smela nazvati i filozofijom raka, sažima i produbljuje savremene naučne, medicinske, biološke, ali i filozofske perspektive na opaku bolest koju će u knjizi, naizmenično, nazivati i suparnikom i protivnikom. Rezultati njenih istraživanja govore da se uzroci kancera danas, između ostalog, više pronalaze u samim ćelijskim strukturama nego u spoljašnjim okolnostima. Osnovno pitanje je: na koji način razumeti “ponašanje” ćelija zahvaćenih rakom?

“VREME”: Zbog čega ste u naslovu svoje knjige rak nazvali suparnikom, a ne, recimo, protivnikom (kako bismo, možda, očekivali)?

EVA KAMERER: Naslov knjige inspirisan je Nacionalnim aktom kojim je Ričard Nikson 1971. godine proglasio početak “rata protiv raka”. U ovom dokumentu rak je okarakterisan kao zastrašujući i podmukao. I moramo se složiti da je takva karakterizacija sasvim opravdana. “Svirepost” u mom naslovu asocirana je upravo sa tim: rak nije surov, nije brutalan, on je mnogo pre svirep, odnosno perfidan i nemilosrdan. Kada sam se opredelila da u naslov stavim reč suparnik a ne protivnik, reč koju inače takođe koristim u knjizi kada govorim o malignom tumoru, mislim da sam isprva bila vođena zvučnim efektom. Ta aliteracija, ponavljanje glasa s, u kombinaciji sa značenjem naslova, kod slušaoca treba da izazove strepnju. Međutim, čini mi se da može da se govori i o značenjskom aspektu. Iako “suparnik” i “protivnik” imaju isto značenje, postoje sasvim specifični konteksti u kojima ćemo se radije opredeliti za prvi nego za drugi izraz. Recimo, pada mi na pamet ljubavni trougao: muškarca sa kojim se nadmećemo oko devojke označićemo kao svog suparnika. Drugim rečima, “suparnik” u sebi krije mnogo veći emotivni naboj nego “protivnik” i kao da je rezervisan za situacije u kojima razlika između ljubavi i mržnje, između sopstva i drugog nisu sasvim jasne. Upravo je takav slučaj sa rakom. On nastaje transformacijom naših sopstvenih ćelija i u prostor organizma koji opstaje zahvaljujući uigranoj kooperaciji njegovih delova unosi zlokoban nered.

Nauka i medicina imaju monopol i na tumačenje raka i, naravno, na borbu s njim. Gde je tu filozofija?

Istraživanje raka ima dosta dugu istoriju koja po mnogo čemu nalikuje istoriji drugih istraživanja u nauci. Ali ona u sebi krije i jednu specifičnost koja je, po mom mišljenju, čini sasvim posebnom. Budući da je predmet istraživanja izuzetno komplikovana bolest koja ima veoma mučan tok i često vodi u smrt, javnost od naučnika koji se bave rakom uvek očekuje velika otkrića i konačna rešenja. Pretpostavljam da je ova činjenica povratno uticala na autopercepciju istraživača koji se bave rakom. Tako se desila jedna interesantna stvar: stanje u ovoj istraživačkoj oblasti definisano je kao permanentna kriza koja ne može da se razreši. Iako se ne slažem sa svim tezama Tomasa Kuna, savremenog filozofa nauke, jedna mi je veoma bliska. Kun kaže da u vremenima kada nauka zapadne u krizu na scenu stupa filozofija. Nešto slično zaista možemo da zapazimo u proučavanju raka: iako su naučnici prikupili ogroman broj empirijskih podataka o nastanku i širenju raka, iako je medicina u tehničkom pogledu moćnija nego ikada pre, kao da nedostaje adekvatna perspektiva koja bi im omogućila da rak sagledaju na novi i potencijalno produktivniji način. To naravno ne znači da filozofija može da dovede do dizajniranja novih lekova protiv raka, ali možda može da promeni način na koji naučnici vide rak, ili barem da im skrene pažnju na ograničenja u njihovim istraživačkim metodama. Verujem da upravo zato ima sve više filozofskih knjiga o raku.

Kažete da filozofija nudi drugačiju perspektivu. Kako biste opisali (objasnili) tu perspektivu?

U knjizi sam oslonac pronašla u jednom stilu razmišljanja koji je već razvijen u evolucionoj biologiji i nastojala sam da pokažem da takav pristup često dovodi do produktivnih objašnjenja koja nauku mogu da pokrenu napred. Predstaviću to na jednostavan način: kada su naučnici suočeni sa tako komplikovanim problemom kao što je nastanak i širenje raka, oni ponekad do značajnijih rezultata dolaze ako rak predstave kao nešto drugo, recimo kao populaciju bakterija ili kao aktera koji se strateški ponaša itd, nego ako se ograničavaju samo na analizu empirijskih podataka. U takvoj situaciji filozof je onaj koji ukazuje na smisao i prihvatljivost navedenog postupka, on novu perspektivu čini jasno vidljivom. I još jedna poenta ovde je značajna: kada se nauka više ne shvata kao prikupljanje činjenica vođeno nadom da će iz njih proizaći objašnjenje, ona postaje mnogo bliža filozofiji, jer je očigledno da je i nauci neophodna značajna doza spekulacije da bi uspešno rešavala probleme.

“Uzroci raka”, pišete, “ne mogu da se svedu na savremene faktore rizika”. Šta to znači i na koje uzroke se vi usredsređujete?

Vaše pitanje pogađa središnju temu moje knjige. Kao što znamo, pojava raka obično se objašnjava uticajem štetnih faktora koji dovode do genetičkih mutacija ili do promena u ekspresiji gena. Drugim rečima, bolest se vezuje za aktuelne okolnosti. I zaista nema sumnje da su one od velikog značaja. Međutim, u savremenoj nauci postoji još jedan pravac u istraživanju raka koji se oslanja na teorijske resurse evolucione biologije. Reč je o skupu hipoteza koje bacaju sasvim novo svetlo na poreklo raka i koje bi mogle da budu veoma dragocene u potrazi za optimalnom terapijom. Na primer, prema jednoj od evolucionih hipoteza, pojava raka je zapravo povratak na evoluciono rane oblike života, kod kojeg se deo našeg organizma osamostaljuje i uspostavlja novu organizaciju, nalik na onu u koloniji jednoćelijskih organizama. Jasno je da ovakve hipoteze zahtevaju sasvim drugačiju teorijski kontekst nego što je onaj koji nalazimo u dominantno genetičkom tumačenju raka: organizam se više ne posmatra na uobičajen način, već kao društvo ćelija koje su tokom duge organske evolucije uspostavile stabilnu saradnju. Dakle, posmatran u evolucionoj perspektivi, rak se pojavljuje kao suparnik kojeg možda ne možemo da eliminišemo, budući da je on ostatak prirodne istorije u kojoj smo nastali. Zato je verovatno bolje da ga prihvatimo kao legitimnog dvojnika sa kojim valja živeti. Nastojanja u savremenoj medicini da se ova bolest drži pod kontrolom kao i neke druge hronične bolesti upravo idu u tom pravcu.

Dakle, u središtu je evolucija? I rak prolazi kroz proces evolucije?

foto: marija janković

Da, predmet moje analize upravo su evolucioni mehanizmi i njihov potencijalni značaj u procesima koji dovode do razvoja i širenja raka. Prvi veliki prodor evolucione biologije u istraživanje raka išao je ruku podruku sa jednom značajnom promenom perspektive. Nastanak raka više se nije posmatrao kao pojava izolovane pobunjene ćelije koja se otrgla kontroli regulativnih mehanizama u telu, već kao posledica procesa koji se odvijaju u ćelijskoj populaciji. Rak je počeo da se shvata kao proizvod neke vrste socijalne evolucije. To znači da naučnici više nisu tragali samo za razlikama između normalne i kancerske ćelije, već i za efektima interakcije ćelija. Hipoteza koja je uvela ovaj novi tok istraživanja bila je prilično jednostavna: deobom ćelije u kojoj je došlo do genetičkih mutacija nastaje ćelijska populacija u kojoj su zahvaljujući daljim mutacijama neke ćelije sposobnije da prežive i da se šire. U pitanju je populacija u kojoj deluju evolucioni mehanizmi, pre svega prirodna selekcija. Iako ova hipoteza ima nekih slabosti, ona je svakako u istoriji istraživanja raka ostala moćno objašnjavalačko oruđe, štaviše, ona je, po mom mišljenju, omogućila i da rak počne da se analizira u terminima velikih evolucionih promena koje sam prethodno spominjala.

Kako to ćelije raka sarađuju? Pišete, recimo, o sociologiji kancerskih ćelija (što je, makar na prvi pogled, zapanjujuće)?

Navikli smo da govorimo o saradnji među ljudima, eventualno među životinjama. Međutim, kada je reč o entitetima koji ne poseduju nikakvu svest, “saradnja” ili “kooperacija” deluju kao potpuno neprimereni termini. Evoluciona biologija je i u toj oblasti potpuno promenila stvari, jer je omogućila da saradnju posmatramo nezavisno od svesnih motiva. Tako, ako imamo aktere koji svojim ponašanjem pomažu drugim akterima da prežive i da se umnože, legitimno je govoriti o saradnji, bez obzira na to što akteri ne poseduju svest. Polazeći od ove pretpostavke, sasvim je opravdano da tvrdimo da se biljke, bakterije ili virusi ponašaju kooperativno. Štaviše, i biološke strukture koje obično ne shvatamo kao jedinke u uobičajenom smislu mogu sarađivati. U našem slučaju to su kancerske ćelije. Malopre sam rekla da se u istraživačkom programu koji se zasniva na evolucionim tezama rak predstavlja kao entitet u kojem se odvija socijalna evolucija: njegovo oblikovanje određeno je međusobnim interakcijama tumorskih ćelija, njihovim sukobom oko resursa koje im telo obolelog obezbeđuje i saradnjom koja im omogućava dalju progresiju. “Sociologija kancerskih ćelija” otud je sasvim primerena oznaka za istraživanje koje se bavi ovim aspektom raka. Koncepcija organizma kao društva ćelija nije sasvim nova, ona se razvija od 19. veka i svoj zreli izraz dobija u stanovištu koje je u prvoj polovini 20. veka nazvano sociologija ćelije. Sintagma koju ja koristim kada govorim o socijalnoj evoluciji raka samo je proširenje tog stanovišta.

Pišete da je gen “najpoznatiji strateg” u biološkoj literaturi. Šta to znači?

Dosad smo videli da rak, kao i svaku drugu biološku pojavu, možemo da opišemo na različite načine. Ponekad se ispostavi da su ti opisi adekvatna osnova naučnih objašnjenja, a ponekad ih naučnici odbace i tragaju za alternativnim pristupom. Zahvaljujući činjenici da su naučnici biološke entitete počeli da predstavljaju kao aktere koji se strateški ponašaju, dakle kao aktere čiji postupci zavise od postupaka drugih aktera ili drugih igrača, oni su mogli da stvore naučne modele čija je objašnjavalačka moć izuzetna. Recimo, kancerska ćelija se tumači kao racionalni igrač koji na destruktivnu moć hemioterapije ili na ponašanje entiteta u mikrosredini u kojoj se nalazi reaguje tako što usvaja strategiju koja joj omogućava prilagođavanje. Ipak, treba naglasiti da se ponašanje ovde shvata u najširem smislu i da je pripisivanje strategije biološkim objektima koji nisu svesni povezano sa teškoćama koje zahtevaju veliki oprez. No, sve dok su naučnici svesni ovih ograničenja, ta okolnost ne mora mnogo da nas zabrinjava.

Kako vam izgleda svetska (evropska) filozofska scena, a kako domaća?

Filozofija je svakako izgubila na značaju u našem vremenu. Rekla bih da to stoji u vezi sa potpunom dominacijom popularne kulture, koja nameće jednostavnost kao jedini kriterijum prihvatljivosti. Znamo da filozofske koncepcije nisu jednostavne i da ih je teško predstaviti na popularan i svakome razumljiv način. Uvek kada o tome razmišljam, setim se Heseovog romana Igra staklenim perlama. Hese savremeno doba opisuje kao “feljtonističku epohu” u kojoj vladaju površnost i ispraznost. Današnja filozofija kao da pokušava da preživi u takvom okruženju, i u tom pogledu se evropska i domaća filozofska scena ne razlikuju mnogo. Način na koji se piše o filozofskim problemima previše je standardizovan, estetski kvaliteti filozofskih tekstova smatraju se nevažnim, pitanja kojima se filozofi bave vrlo su specijalistička. S druge strane, kada se pojavi neka koncepcija koja svoje uporište traži u velikim idejama prošlosti, ona se obično doživljava kao anahrona. Filozofija je, očigledno, i dalje “nesavremena”, kako je Niče to voleo da kaže. No, ja nisam pesimista, mislim da je reč o jednom periodu krize kroz kakve je filozofija tokom svoje istorije često prolazila. Verujem da će ona jednom opet biti konstitutivni element istinske kulture.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!