Borba za duše nagnute nadesno

Vremenski odmak od mađarskih parlamentarnih izbora dopušta nam da otvorimo perspektive koje u prvim talasima komenatara nisu dobile dovoljno prostora. Poređenje mađarskog i srpskog “slučaja” bilo je, naravno, nužno i očekivano pre svega zbog političke, lične i poslovne bliskosti dvojice autoritarnih vođa, Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Posle ubedljivog Orbanovog poraza, međutim, menja se čitava mreža odnosa, a ako je verovati pobedniku mađarskih izbora Peteru Mađaru, odnosi između dve zemlje neće više počivati na privatnim i partijskim interesima, kao do sada, već na institucionalnom aranžmanu. Ta promena će, prirodno, biti težak udarac za srpsku stranu jer SNS je temeljno porušio institucije ove zemlje (pa sad nema ko da širi dobrosusedske odnose koji bi počivali na poštovanju zakona). Bilo bi, takođe, nepravedno iz ove priče izostaviti prostosrdačni Savez vojvođanskih Mađara, vazda spreman da se, uz unosne privilegije, nađe Vođi. Ali ovde nije o tome reč. Važnija je analiza načina na koji je mađarska opoziciona grupacija, okupljena oko Petera Mađara, ostvarila pobedu, te da li mađarski primer mogu da slede opozicione grupacije u Srbiji?

PRIVLAČENJE KONZERVATIVNIH GLASAČA

Teško je ne izvući pouku iz mađarskih parlamentarnih izbora, a tu pouku, izgleda, ne uspeva da izvuče samo srpska opozicija: protiv ultimativnog zla ide se u jednom bloku, u srpskom slučaju sa studentima, ili se ide u još dublju neslobodu. Utoliko za bilo kakvo razglabanje o neučestvovanju, kolonama i ideološkim osetljivostima davno već nema mesta. Mađarska opozicija je to bila shvatila. Da li će i srpska – videćemo. Valja dodati da nedavni lokalni izbori u deset izbornih jedinica u Srbiji jesu sugestivan pokazatelj tendencija – SNS brzinom meteora gubi podršku – ali parlamentarni izbori, naprosto, nisu isto što i lokalni. Priča o različitim izbornim sistemima u Mađarskoj i Srbiji u ovom je slučaju savršeno irelevantna i, reklo bi se, ne služi ničemu drugome do odvraćanja pažnje opozicionih birača.

Druga pouka je složenija i ne manje važna: Peter Mađar i njegova politička organizacija TISA nisu politički čistunci. Mađar je otpadnik od Orbanovog Fidesa, a ko je bio u Fidesu makar minut i po – Mađareva je supruga na mestu ministarke u Orbanovoj vladi provela malo duže od minut i po – ne može biti čist. Ali u tome i jeste stvar: kakav je argument čistota u politici i šta to uopšte, u politici, znači? Podsetimo se samo prvog demokratskog predsednika španske vlade Adolfa Suareza Gonzalesa, koji je, kao obećavajući kadar, ponikao direktno iz Frankove fašističke falange, ili francuskog predsednika Fransoa Miterana, koji je od ministra u vladi generala Filipa Petena (marionetska francuska Vlada za vreme Drugog svetskog rata) i desničara postao jedan od najvećih francuskih predsednika, prvi koji je izabran iz redova Socijalističke partije.

Dakle, ne samo da nije “čist” nego je Mađar ostao na desnoj strani političkog spektra i u ideološkom smislu on nije predaleko od Orbana. Uostalom, to što je odbijao da kaže koju lepu reč o migrantima, a koje je, da podsetimo, Orban koristio kao strašila u cilju homogenizacije svog glasačkog tela (prokleti obojeni koji nam oduzimaju radna mesta, pišaju po parkovima, kradu po dućanima i siluju naše žene i devojke), govori da Mađar vrlo oprezno i vrlo promišljeno gazi po terenu koji kod levo orijentisanih građana izaziva sablazan.

Uz to, njegova je izborna kampanja – u uslovima, primetimo, koji su za srpsku političku scenu nezamislivi pod Vučićem – bila populistička: ljubio je bake, pozdravljao se s dekama, kusao (mađarski, naravno) gulaš, trčkarao po Mađarskoj (naročito po malim gradovima i selima), koristio svaku priliku da bude viđen, a jake političke poruke odnosile su se pre svega na lečenje raka i onoga što tišti, doslovno, svakog građanina Mađarske (osim člana Fidesa): iskorenjivanje korupcije i oslobađanje javnog (medijskog) prostora, s po kojim podsećanjem na to da je Orban urušio zadravstveni sistem i čitav niz institucija.

Jakih ideoloških tonova, međutim, gotovo da nije bilo, kao ni preteranog zadržavanja na spoljnoj politici, koja prosečnog glasača, u osnovi, zanima tek kao drugorazredna ili trećerazredna stvar. I to se čini ključnim kada je o retorici reč. Jer Mađar zna da se desničarska bakterija ne može savladati u jednom izbornom ciklusu, ne može joj se doakati bez antibiotika koji se daju (ili ne daju) upravo s pozicije vlasti i to ne u jednom mandatu. Uspostaviti, a potom i održati republiku, najteži je zamislivi politički zadatak. Drugim rečima, nije hteo Mađar da iritira konzervativne glasače ideološkim zapletima. Naprotiv, čak im je ćutanjem o emigraciji i povlađivao. I bio je to vrlo promišljen potez.

UKLJUČENJE DESNE SCENE

Studentska bujica u Srbiji u proteklih je godinu i po dana sa sobom ponela sve što je zahvatila: čupala je stabla iz korena, nosila naduvene lešine krupne stoke, odronjavala obale i valjala blato, plavila plodnu zemlju i tražila put kroz predele kojima do tada nije prošla, te je povukla i one sleva i one sdesna, i šuto i rogato, i ćelavo i kosmato, i zvezde i krstove, i komesare i popove, a već slavni skup održan 28. juna 2025. na Slaviji, kada su šajkače samo sevale a desničarksa perjanica Milo Lompar imala šta reći okupljenima, pretvorio se u ambivalentni simbol studentske pobune.

Tankoćutne levičarske duše paralizovale su se od šoka, čistunci su se izrigali na mestu na kojem su se tog časa zatekli, malo manje tankoćutne pristalice desnog političkog spektra ostale su donekle zbunjene, ali ukupno uzev taj skup pokazao je politički potencijal koji se može ignorisati samo usled dubokog nekuženja (srp. neshvatanja) biti političkog – okupljanje oko zajedničkog cilja ili zajedničke ideje. U ovom slučaju cilj i ideja su isto: borba protiv nakaznog režima koji, poput raka, razara ovu zemlju.

Drugim rečima, režim koji je prihvatio sve vrste političkog govora pa mu nije problem da pre podne bude u levičarskom raspoloženju, od podneva u liberalnom, a po podne i uveče da bude fašistički (što i jeste njegova bit), ne može se pobediti ukoliko protivnik otpiše desnu, iliti konzervativnu stranu političkog spektra. Uostalom, posle masovnog ubistva u “Ribnikaru” 3. maja 2023. godine, Vučić se veoma potrudio da pod čvrstu kontrolu stavi desnu scenu koja bi mogla biti osetljiva na takav događaj. Ekstremna desnica mu je, u tom smislu, oduvek prirodno pripadala (đe će suza no na oko, rekao bi Teofil Pančić).

Istorija srpskog višestranačkog sistema, međutim, daje vrlo jasne smernice kako se igrač na političkoj sceni mora postaviti da bi bio delotvoran: bio levičar ili liberal, on ne sme da zanemari desne sentimente koji su 36 godina ako ne dominantni, a ono makar jednako živi kao i oni drugi. (Osećaj i iskustvo kažu nam da jesu dominantni, ali bi ozbiljna istraživanja to ipak morala da potvrde, osim ako najbolji dokaz nije upravo vladavina SNS-a.) Uostalom, da Vojislav Koštunica nije otišao desno i tako oslobodio prostor koji su, lažima i lažnim obećanjima, osvojili upravo preobučeni radikali, Srbija se danas ne bi kaškala u sengrupu od vlastitih izlučevina.

Studentski pokret je, utoliko, bez napora inkorporiao ono što jednom levom liberalu, poput potpisnika ovih redova, nije prijatno ni videti ni čuti: šajkače kao simbol konzervativizma, četničke šubare kao izraz neprihvatanja stvarnosti i etičkog relativizovanja, desničarski diskurs kao iracionalni govor, nacionalističke i šovinističke parole, popove, ikone i krstače kao izraz religijske zatucanosti… Ali sve to nalazi se na desnoj strani spektra, a dobar, možda i presudan deo te scene, jasno je protiv Vučićevog režima. Mogu nam se razlozi koje desničari nude nimalo ne sviđati, ali ako nam se nešto ne sviđa, to je ipak naš problem.

Drugim rečima, politika nije za gadljive (još je Makijaveli to primetio, a on je znao o čemu govori), a Vučić pada samo s glasovima zdesna. Mađar je, dakle, desnu retoriku uračunao u svoju kampanju protiv Orbana i s opozicijom kojoj je javni interes bio važniji od ličnog i partijskog, srušio ga. Na koju će stranu da nagne mađarski brod u “mirnodopskim uslovima” – videćemo. Za sada, uradio je ono što je bilo nužno.

AMORFNOST

U poređenjima mađarskog i srpskog slučaja više je razlika nego sličnosti, pa bi jedna od razlika na kojoj komentatori insistiraju i koja se, makar na prvi pogled, čini važnom, bila upravo to što je Mađar harizmatičan vođa, a TISA se pokazala kao dobro organizovana grupacija koja zna šta radi.

S druge strane, u Srbiji, ne postoji jedinstvena i jaka politička organizacija, a još manje harizmatski vođa iza kojeg bi se okupila opoziciona scena. No, te razlike su rečite u onoj meri u kojoj dva politička prostora i jesu, po prirodi stvari, različita. Jer čitavo naše iskustvo i sve što znamo o politici naginje mađarskom modelu: vođa plus dobra organizacija. Osim što ta logika za srpski slučaj ne važi.

Studentski pokret je razorio Vučićev monolit upravo zbog toga što je zaobišao utvrđenu političku logiku: antipolitikom je krenuo na Vučića (ne zanimaš nas ti nego nas zanimaju institucije) i izmakao mu tlo, a kada je uveo politički momenat – zahtev za izborima – ponovo je pribegao nekonvecioanloj amorfnosti: ni vođa ni čvrsta organizacija. Nema nikakve sumnje da je upravo ta i takva strategija dala plodove jer, kako vidimo, Vučićev režim ne uspeva da se konsoliduje. I tu ponovo dospevemo do desne strane političkog spektra: ne samo što ta neodređenost konstitvna za studentski pokret ohrabruje desnu stranu nego se na suštinsku amorfnost režima (može sve) odgovara elastičnim, takođe amorfnim glasačkim telom.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!