U potrazi za zajednicom

...

Časni pojas Presvete Bogorodice je, ako to neko već ne zna, parče tkanine s čudotvornim svojstvima (kako nam je lepo objasnio predsednik Republike) i jedna od najvećih pravoslavnih svetinja (i to nam je predsednik saopštio), ali je za nju, pre nego što je uz državne počasti dopremljena u Hram Svetog Save na Vračaru, malo koji ovdašnji vernik uopšte znao. Koja čudesa izvodi osim što leči neplodnost nismo uspeli da saznamo, ali znatan broj muškaraca koji su stajali u redovima što po okolnim uličicama vijugaju sve do crkve, svedoči o širem spektru čuda. U potrazi za (nekim) odgovorima potpisnik ovih redova je zalazio među vernike, predstavljao se i pitao ih da li bi popričali o časnom pojasu presvete Bogorice. Ovaj tekst nastaje na uzorku od dvadesetak sagovornika i na logici.

Jedna vernica je, kaže ne bez ponosa, već dva puta prošla pored čudotvorne tkanine, ali radoznalom potpisniku ovih redova nije uspela da objasni zašto je to uradila dva puta, niti zašto to radi treći put, s obzirom na to da je majka dvoje dece. “Kako zašto stojim u redu?”, pitanjem je odgovorila na pitanje, kao da je najnormalnije na svetu stajati u redu sat vremena da bi se prošlo pored čudotvorne tkanine. “Ja sam vernica”, dodala je. Ljubazno sam joj objasnio da sam pretpostavio da je vernica, nego me zanima zašto čeka u ovolikom redu da bi treći put prošla pored pojasa presvete Bogorodice. Ponovo joj se na licu ukazao zbunjen izraz. Tada sam skopčao da je za nju sasvim prirodno da stoji u redu i posećuje tkaninu, kao što je prirodno da pije vodu, na primer: ne pitaš se zašto piješ, nego piješ. Da li veruje u čudotvorno dejstvo tkanine? Naravno da veruje, zašto bi inače stajala u redu. “Ali vi već imate decu”, kažem oprezno. Moja sagovornica opet ostaje bez reči. Ljubazno je pozdravljam i odlazim.

Proćaskao sam i s jednim sredovečnim, elegantnim parom. Na pitanje zašto čekaju u redu kratko kažu: “Tradicija”. Poštuju tradiciju i veruju da nema opstanka bez poštovanja tradicije. Tu se potpuno složim i pitam da li su znali za čudotvornu tkaninu pre nego što je, uz visoko pokroviteljstvo predsednika Republike, dopremljena u Beograd? Iskreni da budu, kaže elegantna gospođa, nisu. A da li veruje u čudotvorne moći tkanine? Ne baš, odgovora gospodin bez premišljanja. Pa zbog čega onda čekaju u redu, pitam još jednom? Uočavam kako se gospođin u pogled uvlači nervoza, ne čekam reakciju, doviđenja, kažem, i pedesetak metara dalje pronalazim studenta spremnog za razgovor.

Zašto hoće da prođe pored čudotvorne tkanine? Zato što je Srbin, odgovara. Studira tehničke nauke te ne insistiram na podrobnom objašnjenju, ali ga ipak pitam kakve veze ima etnička pripadnost s tkaninom koju je neko proglasio čudotvornom? Ispostavlja se da nema odgovor na to pitanje. Ni on ne veruje u čuda, “premda ima tu nešto”. Šta ima? pitam. Ne zna baš, ali ima nešto. Kako ne primećujem nervozu u njegovom držanju, pitam ga šta misli o studentskom pokretu. Tu me dočeka širok osmeh, sve najbolje, kaže, i sam je aktivan učesnik. “Pa šta ćeš ovde?”, pitam. On, međutim, ne razume šta ga pitam. Ne vidi nikakav problem u tome što je 23. maja bio na Slaviji i što je sada ovde.

Kada se poslože delovi velike i tmurne slagalice izdvaja se mogućnost koju bi nauka mogla da potvrdi ili opovrgne: redove pravi nedostatak političke zajednice, neimanje zajedništva, izostanak vezivnog tkiva. Miloševićev i Vučićev režim zapravo su, sve insistirajući na srpstvu kao vezivnom tkivu, razorili zajednicu kao kontekst u kojem je moguće živeti u raznovrsnosti.

Zbog toga ljudi pokušavaju da pronađu minimum zajedničke supstancije, najmanji zajednički sadržalac koji bi ih uverio da nisu sami. Tkanina je, nesumnjivo, proizvod manipulativnog uma, ali šta ako se manipulacija okrene protiv ­manipulatora?

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!