Tekst* Sonje Ćirić pokrenuo je niz reakcija i kratkih analiza iz različitih pozicija o tome šta nam se dešava sa pozorištem, a nužno i sa kulturom ovih dana i godina.
Autori svih tekstova dali su šarenolik pregled mogućih uglova gledanja, nakon kojih je uvek isti zaključak: da je pozorište (tj. čitava kultura) devastirano i da su se razlozi za to stanje nagomilavali godinama, kroz pogrešne odluke, neznalačke uprave, partokratizaciju, komercijalizaciju, cenzuru, dugu i strašnu devastaciju radničkih prava, ali i kroz ćutanje, pristajanje, nemogućnost zajedništva, odustajanje, pa i oportunizam i klijentelitizam koje nikako da priznamo kao kolektivnu slabost institucionalne kulture.
A gde je tu nezavisna scena
Ipak, oči bode potpuni izostanak pominjanja, pa tako i mišljenja o položaju nezavisne kulture i nezavisnih umetnika koji rade u polju izvođačkih umetnosti, pozorišta, plesa i cirkusa, onih koji postoje i opstojavaju izvan institucija i vrlo često hrane svojim idejama i postupcima tu institucionalnu kulturu.
U uslovima koje svi znamo previše dobro i sa kojima smo postali previše bliski, umetnici sa nezavisne kulturne scene ostavljeni su poslednje dve godine bez ičega: bez sredstava za nove produkcije i projekte – jer nema nestranačkih konkursa, bez prostora za rad – jer nema nestranačkih pozorišta, festivala i kulturnih centara, bez medijskog prostora da o tome govore i da se čuju – jer nema ni javnog medijskog servisa koji stiže do svih građana.
Zato što su zaposleni u javnom sektoru digli ruke od svojih radničkih prava, još je manje prava ostalo za samostalne umetnike i kulturne radnike i radnice. Brojni umetnici i organizacije koje se bave pozorištem i pozorišnim istraživanjima, savremenim plesom, cirkusom i različitim formama umetničkog, pedagoškog, istraživačkog i produkcijskog rada u izvođačkim umetnostima ne samo da su namerno odstranjeni iz kulturnog života finansijskim sankcijama SNS režima, nego su zaboravljeni i od strane prirodnih saveznika, pozorišnih radnika koji rade u ipak malo sigurnijim uslovima, primaju plate, vidljiviji su u medijima.
Čini se, to je kritična tačka za preokret i za buduće promene: solidarnost i razumevanje za druge, deljenje resursa i zajednički nastup koji treba da pokaže našu pravu snagu.
Jer, ako su mogli studenti da svojim akcijama i skupovima vrate afektivnu vezu među hiljade nepoznatih ljudi na ulicama naših gradova i sela, baš onaj kvalitet komunikacije koji čini posebnost izvođačkih umetnosti – trenutke jedinstvene emocionalne aktivacije i povezanosti između umetnika, publike i među samom publikom – zašto to ne bi radili pozorišni ansambli izvan svojih dobro kontrolisanih pozorišnih zgrada?
Zašto ne izađu na ulice
Zašto pozorišni radnici i radnice ne izađu ponovo na ulice kada im „bokani“ ionako ne dozvoljavaju da rade? Nezavisni umetnici bi ih podržali i pridružili se, da na ulici razgovaraju i zajedno osmisle neki drugi pozorišno-plesno-cirkuski sistem zasnovan na saradnji i učenju jednih od drugih.
Prilika je bezbroj, građani ih čekaju.
Na primer, zašto dečije pozorište ne bi odigralo neki deo predstave na protestu roditelja-negovatelja dece sa smetnjama u razvoju koji očajnički traže podršku? Zašto glumci naših pozorišta ne krenu po predgrađima Beograda, Novog Sada i drugih gradova da, u saradnji sa tamošnjim zborovima, odigraju nešto na ulici za građane tih zapuštenih, od gradskih službi napuštenih naselja, bez biblioteke, apoteke, parka i pristojnog autobusa?
Dolazi lepo vreme, probe se mogu napraviti nekada i napolju. To bi bila i prilika da se pitaju ti građani šta je za njih pozorište, idu li tamo, koliko im ono znači; iznenadili bi se umetnici koliko je građana koji hoće da uče o sebi i društvu kroz umetnost.
Možda bi pozorišni radnici mogli da pozovu mlade umetnike, izvođače, plesače, koreografe, cirkuske umetnike da im održe neku radionicu, da pričaju o tome kako rade i žive, šta su naučili kroz taj prekarni umetnički rad i kako im se može pomoći. A ovi zaista imaju šta da kažu jer su razvili puno veština koje se tiču saradnje, solidarnosti, deljenja i davanja. I uz to, mnogi su završili visoke i prestižne škole van naše zemlje jer – hej! ovde takvog obrazovanja i nema.
Široki front otpora
Čitamo u prethodnim tekstovima da u našoj zemlji nema pouzdanog beleženja, praćenja i analize čak ni aktuelnih pozorišnih programa, te je teško doći do tačnih podataka o pozorišnoj produkciji. Možda je to tema za zajednički rad sa nezavisnom scenom koja ima zavidne istraživačke i zagovaračke kapacitete (koji su većim delom odliveni izvan naših granica, ali su i dalje povezani sa nama i željni da ponovo ovde rade).
Kako je moguće da su pozorišne zajednice i dalje zagledane u svoj pupak i da i dalje ne mogu da se dosete da je baš sada taj trenutak da se ujedine snage i znanje i da se stvori široki front otpora i borbe za kulturu kao javno dobro?
Podsetiću na jedan primer saradnje koja ne nudi model, već dokazuje moć zajedničkog delovanja: ne-Bitef, gerilsko izdanje Bitef Festivala u decembru 2025. godine, bio je primer kako se u svega par nedelja, uz minimalna sredstva i ogromno znanje i srčanu želju za otporom represiji i cenzuri, može napraviti čudo koje odzvanja hodnicima institucija kulture i obrazovanja, ulicama, medijima, društvenim mrežama, nudeći inspiraciju, strast i osećaj ponosa da umetnost i kultura ne mogu biti pokorene.
Pozorište je tamo gde se okupimo da se dogovorimo kako ćemo sve početi ispočetka.
*Tekst „Devet pozorišta u Beogradu realizovalo je prosečno 1,7 premijeru ove sezone“ objavljen na portalu „Vremena“ 18. aprila, pokrenuo je temu o odgovornosti za ovakvo stanje na ovdašnjoj sceni. Nakon Željka Hubača, dramskog pisca i dramaturga Narodnog pozorišta, koji je o tome pisao 20. aprila u tekstu „Da li su za propadanje pozorišta krivi samo Selak, Bokan i Baja“, objavili smo 22. aprila tekst „Kakve su posledice sve goreg finansiranja pozorišta” Aleksandra Milosavljevića, pozorišnog kritičara, teatrologa i dramaturga, a zatim 23. aprila i tekst reditelja Nebojše Bradića „Najbolje bi bilo da se dometi ove pozorišne sezone zaborave“,kao i pozorišne kritičarke i profesorke Marine Mađarev „Oduzeta budućnost“ (26. april)
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
