Oduzeta budućnost

Tekst* Sonje Ćirić Devet pozorišta u Beogradu realizovalo je prosečno 1,7 premijera ove sezone  podstakao je troje mojih kolega da napišu svoje viđenje sadašnje pozorišne situacije. Željko Hubač, Aleksandar Milosavljević i Nebojša Bradić su profesionalci koji više decenija  rade u pozorištu i znaju kako ono diše.

Na sve što su rekli/napisali mogla bih samo da dodam sledeće: to što ove godine ima tako malo premijera odraziće se dugoročno na kvalitet našeg teatra. Svake godine sa umetničkih akademija izađe po jedna nova generacija glumaca i glumica, reditelja i rediteljki, dramaturga i dramaturškinja. Ti mladi ljudi puni elana i entuzijazmu ulaze u pozorišni život tražeći svoje mesto. Ako ne nađu svoju umetničku nišu u roku od četiri godine, život će ih oduvati kao maslačak i biće zauvek izgubljeni za pozorište.

Zamislite da nismo imali Bojanove bebe
Sa 1,7 premijera godišnje naša pozorišna stvarnost je teška, ali je veći problem što gubimo budućnost. Da bih plastično dočarala težinu gubitka zamislićemo na trenutak da nemamo našu pozorišnu prošlost. Naša prošlost je nekada bila nečija sadašnjost – da značajni umetnici nisu imali umetnički put kakav su imali, mi ne bismo imali teatarsku prošlost kakvu imamo.

Zamislite da nikada nismo imali generaciju glumaca poznatih kao Bojanove bebe (Branko Cvejić, Svetlana Bojković, Lane Gutović, Đurđija Cvetić, Josif Tatić, Ivan Bekjarev, Gojko Šantić…). Upravnik JDP-a Bojan Stupica je primio (zaposlio za stalno!) čitavu generaciju mladih glumaca i glumica.

Ovi glumci su se kasnije šalili (i pomalo žalili) da im je prvi zadatak bio da igraju hor argivskih starešina u postavci tragedije Agamemnon. S pravom su govorili da uloga hora starešina/staraca nije primerena mladim ljudima. Međutim, moram da primetim da su Bojanove bebe ušle u pozorište govoreći Eshilove stihove.

Šta rade današnji studenti glume

A šta danas rade studenti glume? Pre neki dan vraćajući se iz Novog Sada vozom srela sam svog bivšeg studenta. Trenutno igra malu (možda i nemu) ulogu u nekoj međunarodnom blok-baster projektu koji se kod nas snima. Pitala sam ga šta će posle toga da radi – ne zna.  Gde su njegove kolege i koleginice – ne zna.

Kada će on i njegova generacija govoriti Eshilove stihove? Da li mladi glumci danas imaju prilike da sa svojim kolegama i koleginicama sa klase  toliko dugo i tako redovno nastupaju da bi se spojili u umetnički snažan ansambl?

Ne bi bilo Mijača, Kovačevića…

Da Cvejić, Brajović, Tatić… nisu zajedno zaigrali u horu argivskih starešina mi se ne bismo sa ponosom sećali predstava Dundo Maroje, Pučina, Putujuće pozorište Šopalović, Pozorišne iluzije, Bure baruta… Šta bi bila istorija našeg teatra bez ovih predstava?

Da su ondašnje ministarstvo kulture i lokalne samouprave brinule o kulturi kao što to rade danas, istorija našeg pozorišta ne bi imala ni Dejana Mijača. Zašto? Dejan Mijač je kao tek svršeni student režije odmah bio primljen (zaposlen!) u NP Tuzla. Tu je mladi reditelj mogao (i morao) da režira nekoliko predstava svake sezone. Pozorište je naručivalo stručnu literaturu za mladog umetnika i redovno ga slalo da gleda predstave na značajnim festivalima da bi bio u toku sa tekućom produkcijom i pozorišnim tendencijama.

Da Dejan Mijač nije imao na početku svoje karijere mogućnosti koje je imao, mi se danas ne bismo sećali predstava: Pokondirena tikva, Mrešćenje šarana, Rodoljupci, Troil i Kresida…

I to nije sve! Zamislite srpsko pozorište u kome ne bi postojao dramski pisac Dušan Kovačević. Niko nikad ne bi čuo za njega, jer nikada ni bi napisao drame Balkanski špijun, Sveti Georgije ubiva aždahu i  Profesionalac. Drame Maratonci trče počasni krug i Radovan III bi napisao, alibi one  skupljale prašinu na policama biblioteke FDU – Atelje 212 ih ne bi izveo jer ih profesor Vladimir Stamenković  ne bi odneo  upravnici Miri Trailović.

Ne bi bilo pozorišne prošlosti

Zašto? Zato što je u sadašnjoj situaciji kada postoji otvoreni sukob između vlasti i univerziteta malo verovatno da bi jedan profesor odneo rad svog studenta upravniku za koga vrlo dobro zna da su ga postavili oni koji žele da ukinu autonomiju njegovom fakultetu. Osim toga, upravnik dramu verovatno ne bi ni pročitao – zašto da čita kada ionako ima budžet za svega 1,7 predstava? U takvoj situaciji bolje je igrati slavne, a mrtve pisce.

Naša pozorišna prošlost ne bi postojala da su ondašnji teatri imali samo 1,7 premijera godišnje. Ako mi mladim umetnicima ne možemo da obezbedimo neophodne uslove za umetnički rast i razvoj, malo je verovatno da će naše pozorište u dogledno vreme imati novog Dušana Kovačevića , Dejana Mijača ili Voju Brajovića.

Sa ovakvom politikom finansiranja i vođenja pozorišta nama ne samo da je uništena jedna pozorišna sezona, već nam se oduzima i budućnost, a to je ono na šta nikako ne smemo pristati.

*Tekst „Devet pozorišta u Beogradu realizovalo je prosečno 1,7 premijeru ove sezone“ objavljen na portalu „Vremena“ 18. aprila, pokrenuo je temu o odgovornosti za ovakvo stanje na ovdašnjoj sceni. Nakon Željka Hubača, dramskog pisca i dramaturga Narodnog pozorišta, koji je o tome pisao 20. aprila u tekstu „Da li su za propadanje pozorišta krivi samo Selak, Bokan i Baja“, objavili smo 22. aprila  tekst „Kakve su posledice sve goreg finansiranja pozorišta” Aleksandra Milosavljevića, pozorišnog kritičara, teatrologa i dramaturga, a zatim i reditelja Nebojše Bradića „Najbolje bi bilo da se dometi ove pozorišne sezone zaborave“

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!