Sumračni tonovi, raspadanje i studenti koji grabe napred

Crni oblaci se nadvijaju nad Sterijinim pozorjem. Jedna od najznačajnijih pozorišnih institucija u Srbiji pritisnuta je teškom oskudicom i neizvesnošću. Nije prvi put da se Sterijino suočava sa nedostatkom sredstava, ali problemi nikada nisu bili ovako drastični. Ove godine nema selekcije “Krugovi”, koji su bili dobra dopuna glavnog programa. Oni su pomagali pozorištu da preskoči jaz koji su napravili rat i politika, te da sopstvene estetske vrednosti uporedimo sa kulturama sa kojima delimo istorijsko nasleđe. “Krugovi” su izbrisani, vrata sa pogledom u svet su zatvorena i sada možemo da se sameravamo sami sa sobom. Šta iz toga možemo da zaključimo gledajući predstave u glavnom programu, koji je odabrao selektor Svetislav Goncić?

GOSPA NOLA

Festival je otvorila predstava Gospa Nola SNP-a (pozorište domaćina festivala). Gospa Nola je nastala na osnovu istoimene pripovetke Isidore Sekulić iz Hronike palanačkog groblja. Autorka dramatizacije Aleksandra Jovanović i rediteljka Sonja Petrović zamislile su da na scenu prenesu priču Isidore Sekulić, da je “propuste” kroz optiku moderne estetike (nazovimo je postdramsko-postbrehtovskom) i ukrste sa životnom pričom savremene žene. Pitanje koje povezuje priču o gospa Noli i priču savremene žene jeste pitanje da li materinstvo određuje identitet žene. Ne znamo da li je to bio plan (ili se sadržaj oteo u tumačenju), tek ispalo je da je gospa Nola emancipovanija i slobodnija od savremene junakinje. Ona je snažna osoba koja je i fizički i psihički daleko od patrijarhalnih stereotipa o ženi. Na početku je mlada i kršna devojka koja se svesno i od svoje volje udaje za starijeg muškarca. Odmah postaje gazdarica kuće, uspešno vodi i kućanstvo i porodični biznis. Decu ne rađa, ali to je ne sprečava da usvoji jedno, drugo, treće, četvrto dete, i da ih podiže i nesebično im pomaže onako kako to ne bi činili ni mnogi biološki roditelji. Njen težak životni put ima četiri faze koje igraju četiri glumice. Devojčica (Zoja Pećinar) koja raste uz nemarnog oca i maćehu, Nola koja se udaje i uzima život u svoje ruke (Bojana Milanović), Nola koja muči muku sa odraslom decom (Marija Čutura) i Nola koja razdeljuje svojoj nerođenoj deci sve što je vredno skupljala čitavog života (Gordana Đurđević Dimić). Ovakvom interpretacijom gospa Nole rediteljka i dramaturškinja potpuno izokreću tezu o krvi, tlu i rodnom identitetu. Scena na kojoj se odvija drama gospa Nole prazna je i omeđuju je drugi akteri/glumci. Oni sede sa strane, unose rekvizite i stvaraju zvučni i društveni fon palanke koji okružuje Nolu, a sa kojim se ona uspešno nosi čitavog života, gradeći život u skladu sa svojim uverenjima i potrebama. Ideja da glumci sami stvaraju zvučne slike nije nova, ali je efektna i doprinosi atmosferi i kritičkom sagledavanju palanačkog sveta u kome živi glavna junakinja. Da su rediteljka i dramaturškinja ostale na ovakvom pristupu, gledali bismo kamernu, ali sa stanovišta dramske radnje kompaktnu predstavu. No, one su imale veće ambicije. U predstavu su ubačeni savremeni songovi kojima se dodatno komentariše radnja. Ovaj postupak je često viđen i može biti efektno pozorišno sredstvo u brehtijansko-postdramskim pozorišnim estetikama. Međutim, songova je ovde bilo previše, zaustavljali su radnju i odvlačili pažnju. Poseban problem predstavljala je paralelna priča (takoreći monodrama) o sirotoj, savremenoj ženi koja saznaje da ne može da ima dete i prolazi kroz dug, skup, stresan i uzaludan proces pokušaja veštačke oplodnje. Na kraju predstave najstarija Nola i ona stanu zajedno uz konstataciju da je srce majčino jače i preče od krvi. Ako je bilo samo do toga, ova (ne)savremena samosažaljiva žena koja prihvata stereotipnu predstavu o ženi kao majci nije nam ni bila potrebna – sve smo to razumeli i od same Nole.

U naredna dva dana prikazane su predstave Gospođa ministarka (SNG Maribor, režija Veljko Mićunović) i Profesionalac (Zvezdara teatar u režiji pisca Dušana Kovačevića), koje nisam mogla da vidim. Za Gospođu ministarku mi je posebno žao jer dolazi iz Slovenije i mala je verovatnoća da će mi se ponovo ukazati prilika, a Profesionalca ću možda videti do kraja sezone.

Na Sterijino pozorje sam se vratila za vikend 30. i 31. maja i gledala dve predstave: Zašto se smeje? NP Sombor i Šine Narodnog pozorišta republike Srpske Banja Luka. Autorski projekat Đorđa Nešovića Zašto se smeje? repertoarski se, donekle i stilski, nadovezuje na predstavu Izuzeti Đorđa Petrovića u režiji Mije Knežević.

foto: sterijino pozorje

ZAŠTO SE SMEJE?

U predstavi Zašto se smeje? reč je o odnosu društva prema autističnoj osobi i njenoj porodici. Đorđe Nešović prepliće priče o dve porodice i dva dečaka koji imaju autizam. Nije baš jasno zašto su bile potrebne dve priče, a ne jedna (kao u klasičnoj dramaturgiji) ili više priča (primereno dokumentarnom teatru). Kada autor “obeća” da će ispričati sopstvenu priču, ono što nas uvek uzbuđuje jeste njegovo beskompromisno ogoljavanje. Međutim, to se ovde nije dogodilo. Nešović je počeo od lične priče, ali nije hteo da pravi predstavu o sebi već o problemu autizma na takav način da razumemo porodice i poštujemo njihovu patnju, i ne ulazimo u aspekte koji bi mogli biti neprijatni ili ponižavajući bilo za porodice, bilo za autistične osobe. Autor projekta i glumci pokazuju nam put koji prolazi porodica autističnog deteta. Život odraslih osoba organizuje se oko potrebe da se autističnom detetu obezbede neophodni uslovi sa razvoj, kojih u našem zdravstvenom sistemu nema dovoljno. Odlična metafora sveta u kome unutrašnji mehanizam autistične osobe diktira ritam svih oko njega jeste velika, okrugla trambulina. Trambulina je na početku prekrivena tkaninom kao nekakav veliki, okrugli porodični trpezarijski sto. Kada autistični dečak počne da skače, vibracije se prenose na sve one koji sede oko trambuline ili na njoj. To stalno poskakivanje na trambulini govori istovremeno i o unutrašnjem ritmu autističnog deteta i o haosu koji taj ritam pravi u svetu odraslih. Glumac Aleksandar Ristoski igra Sašu i Petra, autistične dečake, delikatno, svedenim sredstvima i veoma preciznim glumačkim izrazom. Igra rukama uz stalno i energično skakanje (pokret Deneš Debrei), te nam metaforično i jasno pokazuje i spoljašnji izgled i unutrašnji ritam deteta. Dramaturški nije baš najjasnije zašto su u priču na jednom mestu upleteni odlomci iz romana-poeme Milene Marković Deca. Stil pisanja i rečenica pesnikinje sasvim su drugačiji od onih u predstavi. Ipak, ovo je tek manja zamerka. Osnovni utisak je da je Narodno pozorište Sombor stvorilo još jednu predstavu na važnu društvenu temu, koja je obrađena delikatno i sa pijetetom prema borbi porodice za pravo svoga deteta da živi dostojanstveno.

foto: sterijino pozorje

ŠINE

Sutradan je prikazana drama Šine Milene Marković, u režiji Milana Neškovića i izvođenju Narodnog pozorišta RS Banja Luka. Šine Milene Marković imale su praizvedbu u decembru 2002. godine, na sceni Teatra “Bojan Stupica” (JDP). Kada se komad pojavio, bio je svež jer je donosio glas nove generacije kojoj nije bilo potrebno da se razračunava sa socijalizmom i Jugoslavijom, već je odrastala na razvalinama tog sistema, nesvesna, čak i nezainteresovana za uzroke kolapsa. Ona nas je svojom poetikom povezivala i sa tada aktuelnom in–yer–face evropskom dramaturgijom. Sa istorijske distance od skoro 25 godina (koja nije velika, ali nije ni mala), to što Šine imaju da kažu o ratovima devedesetih mnogo je puta i mnogo direktnije rečeno u narednim komadima i predstavama. Šine će ostati upamćene u istoriji sprske dramaturgije po tome što je to jedan od prvih komada koji su osvestili matrice nasilnog društva (zato se likovi zovu Debil, Gadni i Junak, a ne Marko, Petar i Đorđe). Posebno je tragična matrica žene – jer koliko god sve one bile različite po obrazovanju, karakteru, poreklu… sve na kraju završe kao rupice. U postavci ovog komada Nešković se nije posebno bavio pitanjem šta je njegov umetnički i društveni kontekst. Bavio se onim u čemu je kao reditelj uvek bio najbolji – a to su odnosi i likovi. Nevolja je, međutim, u tome što Milena Marković u Šinama ne barata klasičnim dramskim likovima i klasičnim psihološkim odnosima. Zato sve deluje pojednostavljeno i grubo. Takođe, nije jasno gde se dešava radnja predstave. U komadu to je dečije igralište i razlog za to je jasan. Milena Marković želi da nam pokaže kako se u tom svetu iz dečije igre za čas izrodi nasilje i kako ono postaje imanentno svetu junaka. U predstavi je mesto radnje apstraktna površina nalik na površinu zelene školske table po kojoj junaci crtaju. Kada se na kraju predstave podigne zavesa i mi vidimo likove na balkonu gledališta, nije nam jasno čemu to.

Možemo samo da pokušavamo da tumačimo rasute pozorišne znake, a to nema smisla jer predstava nije napravljena da bude hladna i analitična i da nas tera na tumačenje i čuđenje. Naprotiv i glumci i reditelj nastoje da emociju “nabiju” do maksimuma – zato su nam glumci tako blizu, a orkestar svira poznate hitove preko razglasa na šest metara od nas. Iz čitave glumačke ekipe istakla bih Senada Milanovića u ulozi Veselog. On je odigrao Veselog kao veoma jasnu sliku jezive i nasmejane smrti, a to je jako blisko duhu Šina Milene Marković.

STUDENTI

U vreme dok pišem ovaj tekst (ponedeljak veče) izvode se još dve predstave – Moje pozorište Ateljea 212 o kome sam pisala u broju 1798 i Bez buke od dva do pet (Hartefakt fonda). Poslednjeg takmičarskog dana Pozorja biće izvedena predstava Centrala za humor Narodnog pozorišta u Beogradu, o kojoj sam pisala u broju 1786. Kada budete čitali ovaj tekst već će se znati i sve nagrade na festivalu. Tada će se moći sumirati utisci o glavnoj selekciji, ali bojim se da to neće umanjiti “sumračan” utisak o ovogodišnjem Pozorju, koje je tačan odraz teskobe, skučenosti, siromaštva i neizvesnosti u kome živi srpsko pozorište danas.

Ipak, postoji i jedan pozitivan utisak. Nadu mi je dalo suženo izdanje Pozorja mladih, na kome su izvedene drame studenata dramaturgije treće godine Akademije umetnosti Novi Sad, u klasi Ivana Pravdića (Miomir Milosavac Pesnici revolucije, Arina Bolihova Deca hoće kući, Marija Delić Roditelj–država i Emilija Uzelac Balada o Kloder) i dve drame studentkinja Akademije umetnosti Banja Luka (Tanja Piralić Pobrkani i Lana Filipović Četvrti tanjir). Drame studenata dramaturgije čitali su studenti I, II i III godine glume na srpskom (klase Nikite Milivojevića, Borisa Isakovića i Borisa Liješevića), i studenti prve godine glume na mađarskom (klasa prof. Lasla Šandora) Akademije umetnosti Novi Sad. Scenskoj postavci pomagale su studentkinje režije Jovana Đurović, Mina Mlinarević i Tijana Kostrešević, u klasama profesora Miloša Pušića, Borisa Liješevića, Sabolča Tolnaija i Nikite Milivojevića, i studenti produkcije pod mentorstvom profesorke Ljubice Ristovski. Ovi mladi ljudi ne mare za naše brige i crne slutnje – oni grabe napred, oni vole da rade zajedno i žele da stvaraju sopstveno pozorište. Bilo je veliko uživanje posmatrati sa kojom su radošću i elanom oni za kratko vreme u skučenim uslovima pokazali šta sve pozorište može, ako ima energije i ako postoji jasan stav.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!