Duge rečenice i široke radosti

foto: goranka matić

Svakog četvrtka u “Vremenu” prvo potražim Teofilove “Nuspojave”. Već godinu dana znam da ih neću naći, ali ipak, za svaki slučaj: šta ako je Teofil pronašao način da nam doturi tekst? Neće ga valjda smrt sprečiti da piše? Bio je on i u gorim situacijama. U Prijepolju, na primer, pre desetak godina, iskusni je putnik čekao autobus za Beograd na prijepoljskoj autobuskoj stanici: autobusi, naime, obično dolaze na autobuske stanice i polaze s autobuskih stanica, što je bila i Teofilova pretpostavka, zapečaćena iskustvom. Bližilo se vreme dolaska autobusa nešto pre ponoći, strpljivo je čekao, autobus je malo kasnio, nije se unervozio, onda je kasnio malo više pa se ipak unervozio, a kada je otišao da pita kad će više taj autobus, hladno su ga obav(ij)estili da je autobus došao na vreme i otišao na vreme, jedino što su propustili da njega, putnika, obav(ij)este da autobus (u stvari) ne dolazi do stanice – čemu se on naivno bio nadao – nego putnike kupi na obližnjem nadvožanjaku, posle čega mi je čitave noći slao poruke pune besa na osoblje, autobus, sudbinu, pijane stanične galamdžije, a naročito sebe, što bi, razume se, bilo mučno da nije bilo urnebesno duhovito, teofilovski. A ni broj njegov nisam izbrisao iz imenika. Šta ako se javi? Možda samoinicijativno pronađe neki nadvožnjak (pa se ukrca), ili staru telefonsku kabinu, kao oni u Matriksu, pa pozove.

Ne prođe dan da ne pomislim na njega. I nisam jedini.

Počeo je Teofil da piše novinske tekstove rečenicom kakvom niko na ovome jeziku nije pisao. Duga, elegantna i nezaustavljiva, ta je rečenica prkosila svim novinarskim dogmama, naročito onoj prvoj: piši jednostavno i nedugim rečenicama. Niti je pisao jednostavno, niti su njegove rečenice bile kratke. Takav ga je pristup pisanju i životu odveo među kolumniste, ali ni tamo nije bilo nikoga njemu sličnog. Učio je on od Veselka Tenžere, Igora Mandića, Bogdana Tirnanića – imao je šta i naučiti – ali njegovo je pero krenulo putem koji, zapravo, pre njega nije postojao. Najviše je u toj rečenici bilo Krleže i hladnog krležijanskog besa, žestine koja nikada nije izmicala kontroli, ali umela je ta rečenica da promeni registar i pronađe ton koji je odgovarao okolnostima. Teofilovi tekstovi pisani za NATO intervencije protiv Miloševićevog režima, na primer, u vreme kada je “Vreme” izlazilo u formatu nekadašnje crvene “Borbe” (pa se čovek, kada novine rašire krila, mogao kriti iza njih), bila su mala remek-dela u kojima bi pisac rekao sve što je imao reći, cenzuri i opasnosti uprkos, stilom od kojeg nije odustajao, ali i tonom podešenim tako da ni cenzori nisu mogli da mu doakaju. Bio je Teofil vrhunski majstor.

Jezik Teofila Pančića najviše je nalik lavini: kreće se ogromnom brzinom i krši sve pred sobom. Zatrpa li te – gotov si. Doduše, obrušiće se na tebe samo ako si zaslužio. Nije uočeno da je lavina poklopila bilo koga ko tu lavinu nije prizvao glupošću, bezobzirnošću, gmizavošću ili izborom da zaudara na fašizam. Nije Teofil, naravno, bio jedini s istančanim čulom za prepoznavanje banalnosti zla – ili, kako je govorio, zla banalnosti – ali jeste jedini (uz Borisa Dežulovića) koji je u svoj jezički arsenal uneo ružne reči i izraze na takav način da su one gubile vulgarnu supstanciju i postajale precizne jezičke funkcije. Ta rečenica u zamahu udarala je kao maljem, osim kada je, naročito u književnim kritikama, postajala manje bodljikava i mekša.

Oni koji preuče na studijama književnosti umeli su Teofilove književne kritike svrstati u impresionističke. Osim što je takva odrednica, valjda, deo nekakve klasifikacije, to je i ponešto uvredljiva: piše čovek oslanjajući se na utisak, a ne na osnovu nekakvih shema i uz pomoć naučne aparature. Jeste, novinske su to kritike, mogu one biti tako malo nekakve, nikakve, impresionističke. Ama su bile (i ostale) prezanimljive. Za razliku, dakle, od učenih kritičara (koji će ubiti dosadom), Teofil je pisao sa strašću, posvećeno, duhovito i pametno, pa su njegovi tekstovi o knjigama umeli bili zanimljiviji od samih knjiga. Zahvaljujući svom specifičnom ukusu i usredsređenosti na savremenu književnost, domaću i prevedenu, skrenuo nam je pažnju na desetine spisateljica i pisaca koji po pravilu ostaju izvan dometa onih koji, rekosmo, preuče na studijama književnosti (pa se ne bave trivijalnostima, nego samo večnošću). Za Teofila književnost je pre svega i iznad svega bila radost, pa je čitao Nika Horbija i Helen Filding, Martina Ejmisa i Mikaela Niemija, Gajtu Gazdanova i Sergeja Dovlatova, Erlanda Lua i Karla Uvea Knausgora (i stotine drugih), pronalazeći u svojim čitanjima upravo ono zbog čega književnost i jeste radost.