Time što ignoriše stvarnost režim Aleksandra Vučića upleo se u protivrečnosti iz kojih ne samo da ne izlazi nego ih, u pokušaju da se spase, produbljuje. Ne govorimo, dakle, o stvarnosti u kojoj stvari ne stoje onako kako režim tvrdi da stoje, nego govorimo o govoru režima: protivrečnost je pojam i postoji samo u jeziku.
Recimo, s jedne strane Srbija je tigar, panda, bubašvaba (sve preživljava), jedna od vodeći sila u Evropi, pa time i u svetu. S druge strane, uprkos blagostanju u zemlji, Srbija je (valjda zbog toga što je ostatak sveta ljubomoran) u neprestanoj opasnosti, pod napadom visokog intenziteta, o pokušajima atentata na predsednika ni da ne govorimo.
S jedne strane, dakle, Srbija je jedna od najstabilnijih, najsigurnijih, ekonomski i politički najmoćnijih zemalja na svetu, s druge je potpuno „izbušena“ iznutra, strane sile rovare kako i gde stignu, a susedi samo što nisu prešli granicu i vojnom silom krenuli na glavni grad. To im – da dođu do Beograda na tenkovima – ne bi uspelo, naravno, jer (pogodite šta?) Srbija ima jednu od najboljih, najopremljenijih i najubojitih vojski na svetu koja, istina, mora da profunkcioniše po sistemu opštenarodne odbrane i društvene samozaštite (ONO i DSZ) jer jedinice ne mogu da se popune Ali šta sad, nećemo valjda da se zadržavamo na sitnicama.
Čovek koji je zaustavio rat
S jedne strane samo je srpskom avio-prevozniku (kako tvrdi uvek dobro obaveštena TV Informer) dopušteno da leti iznad Irana, zato što Srbija ima Vučića koji je, valjda, dogovorio taj let u direktnim razgovorima s Trampom, Netanjahuom i iranskim mulama (a i piloti su budale, pa – da se poslužimo poređenjem – iz Beograda do Novog Sada idu preko Niša).
Zamolio ih Vučić da prekinu rat na sat, dva, kako bi se njegov avion iz egipatskog letovališta bezbedno vratio u Beograd, jer, eto, on uživa takav ugled da i rat može da zaustavi kad mu se prohte.
Istovremeno režim tvrdi da mu svi živi rade o glavi, a Srbija je, kako reče sam Vučić, ostala bez prijatelja. I tako dalje.
U govoru režima koji se ne obazire na stvarnost protivrečnost je svakodnevnica.
Car je go
Proizvođenje protivrečnosti posledica je, s jedne strane, zatvorenog javnog prostora u kojem pripadnici režima mogu da izgovore štagod ima padne na pamet ne obazirući se na logiku, doslednost i koherentnost, jer se u javni prostor ne pripuštaju oni koji bi na protivrečnosti i laži ukazali.
S druge strane iz ugla režima poželjno je pričati protivrečne stvari jer šta god da se dogodi oni mogu da tvrde kako su rekli upravo to. Što su, u međuvremenu, tvrdili nešto sasvim suprotno – koga briga.
No, na najdubljoj ravni protivrečnost služi da bi se negovao govor o ugroženosti Srbije. Režim je u očajnoj situaciji. Studenti i građani zakucali su ga na 35 odsto podrške i ovaj otud ne može da se makne. Besramno laganje, terorisanje građana, očigledna veza vlasti i organizovanog kriminala (sada se razlika više ne može uočiti), rat protiv tužilaca i sudija – dakle rušenje države – kršenje ustava i zakona, rat protiv obrazovnog sistema i seljaka, ne pomažu: režim nije u stanju da ponudi ništa što bi građanima koji su, makar jednom, izašli da podrže studente, povratilo poverenje.
Nikada ništa režim nije ni nudio, ali građani to nisu shvatali do skora. Sad su shvatili i više ne žele ovaj režim.
Dobrodošli ratovi
Zbog toga je potrebno pronaći razlog da se ljudi ponovo okupe oko Vučića, a da bi se okupili moraju biti ugroženi. I Milošević je isplivao na priči o ugroženosti nacije. I Hitler. I Putin. Kada ništa više nije mogao da smisli Vladimir Vladimirovič je krenuo na Ukrajinu i evo se već četiri godine oseća odlično, nema veze što je Rusija otišla dođavola.
Kao što je Vučiću napad Rusije na Ukrajinu pre četiri godine dobro došao da pokrene priču o ugroženosti i dobije izbore, tako nešto mu je očajnički potrebno i danas, jer, ispostavilo se, veliki pljačkaški projekat Ekspo 2027 nekako nije dovoljan. Dobro mu je, naravno, došla ova katastrofa na Bliskom istoku, ali, ipak, nije to dovoljno blizu, pa je prava šteta što nijedna raketa neće da padne na tlo Srbije, e da bi se Vučić tu ukazao kao protivvazdušna odbrana i društvena samozaštita (PVO i DSZ). A izbori se bliže.
Protivrečnost su se okrenule protiv režima jer građani, jednostavno, vide da ono što režim govori nema veze sa stvarnošću. Tvrdim režimskim glasačima, dakako, nije važno o čemu režim govori doklegod im bombe ne padaju po glavama. Ali tvrdih pristalica režima ima toliko koliko ih je, a novi nikako da se ukažu. I neće se ukazati. Nema odakle. A tu, onda, ni rutinske krađe izbora više ne pomažu.
