Ivan Milenković (1965), filozof po obrazovanju, prevodilac po vokaciji, kritičar po temperamentu. Bavi se političkom i savremenom francuskom filozofijom. Objavio tri knjige, više od 40 naučnih radova i preveo desetak knjiga s francuskog jezika. Član NIN-ovog žirija od 2018. do 2021. Za Vreme piše četvrt veka.
Proboj na Balinovcu, pod komadom Koče Popovića, bio je potez očajnika – “ili mi ili oni”. Antonije Isaković kaže kako je tog trenutka jurišala cijela proleterska: od kuhara i konjušara, do bolničarki i regularnih boraca. Znali su da imaju samo jedan pokušaj. I uhvatili su dijelove 369. divizije na “lijevoj nozi”, u trenutku kada se Nijemci još nisu rasporedili. Ovaj potez očajnika koji nemaju što više izgubiti – otvorio je prolaz svim ostalim očajnicima koji su nadolazili preko Zelengore
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
“Gara je postala Prometej u borbi sa silama i ona je to prepoznala kad je rekla da je srećna što njena priča priziva priče mnogih žena kroz vjekove. Meni je posebno bilo značajno to što iz kulture junaka i ratnika iz koje dolazim donosimo priču o ženama, koje istorija po pravilu zaboravlja”
U jeziku su naše pojedinačne svijesti, u jeziku je sve moje (i tvoje!) ja. Nas samih izvan jezika nema, ili nas ima na onoj razini na kojoj ima virusa i bakterija. Nisam, nažalost, religiozan, ili to nisam do one mjere koja bi mi pružila utjehu, ali bih, recimo, mogao povjerovati da je jezik Bog. Dakle, ne da je jezik od Boga, nego da je baš Bog
“Bez povratka kredibiliteta i poverenja građana, nijedna stranka nema šansu na izborima”, kaže za “Vreme” istoričar Dragan Popović. Po ekonomisti Savi Tatiću, “treba staviti sve na jedinog konja koji je sposoban da pobedi u trci. A taj konj je, jasno, studentski”
Jezik Teofila Pančića najviše je nalik lavini: kreće se ogromnom brzinom i krši sve pred sobom. Zatrpa li te – gotov si. Doduše, obrušiće se na tebe samo ako si zaslužio. Nije uočeno da je lavina poklopila bilo koga ko tu lavinu nije prizvao glupošću, bezobzirnošću, gmizavošću ili izborom da zaudara na fašizam
Režim igra na sve ili ništa. Vučić nema apsolutno nikakvu ideju šta da radi, osim da pokuša da vlada, doslovno, policijskom silom i tabloidima. Jer državni sistem se kao posledica nasilja, krađe i nesposobnosti raspao, kao u Zaječaru
Odjednom smo Marka Karnija, onako mirnog, dok izgovara čiste i dovršene rečenice kao da ih čita (a nije ih čitao) i pogledom prelazi po prisutnima (kao da je sve prisutne gledao u oči), mogli da zamislimo pred atinskim Areopagom, na atinskom trgu, ili u rimskom Senatu
Televizije su u nedelju prenosile „Tematsku sednicu“ Vlade Srbije. Bila je to neka vrsta grupne terapije, s tim što je na sceni bio samo jedan lik, Aleksandar Vučić, psihoterapeut i pacijent u jednoj osobi, dok ga je grupa okruživala kako bi imao na kome da se iživljava i kako bi imao ko da mu klima glavom
Nije Đinđić sam mogao da transformiše Srbiju. Rečenica koja kaže “s njim bi bilo drugačije, a sada je sve gotovo” jednostavno je defetistička. Ako toliko poštujete Zoranovo delo, uradite ono što bi on uradio – borite se sada, verujte u sebe i nemojte da posrnete i odustanete
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
I kakve veze sve ovo ima sa Srbijom? Zapravo, mnogo više nego što bismo, na prvi pogled, mogli da pretpostavimo. Umesto da podgreva mržnju prema Nemcima i Rusima – a imala bi sve pravo ovoga sveta da to radi – ili da zapomaže nad zlehudom sudbinom Poljske koja se nije prvi put u istoriji našla između ruskog čekića i nemačkog nakovnja (ili obratno), poljska Kultura promišlja budućnost Poljske pre svega u odnosima s “arhineprijateljima” i najvećim zlotvorima. Iskustvo, dakle, koje Srbiji očajnički nedostaje. Časopis Kultura i poljski Književni institut u Parizu ne nude samo putokaze za dezorijentisanu Srbiju, već i alate kojima se politička sloboda može instalirati
Da li je moguće da smo, posle hiljada godina imperijalnih poduhvata, sada, odjednom, toliko iznenađeni američkim upadom u Venecuelu, da ne možemo da dođemo do daha?
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Austrijska me književnost u svom gravitacionom polju drži hrabrošću i estetski vanredno moćnom sposobnošću da se produktivno suoči s mitom o sebi kao “Hitlerovoj žrtvi”
Performansi ministra kulture Nikole Selakovića u vezi sa Tužilaštvom za organizovani kriminal ne odišu, doduše, naročitim glumačkim talentom, ali zato verno dočaravaju prirodu naprednjkačke vlasti
U projektu “Arheologija sećanja” fotografišem kuće u jednom kraju Beograda, potom ih monohromatski obrađujem, zatim štampam na glinenim pločicama i kasnije preko toga intervenišem crtežom. Proces izgradnje jednog sveta traje dugo, a mi smo skloni da ga u trenutku srušimo i zamenimo. Ja mislim da ima nešto u tome, u tim kućama... Opstati stotine godina, kao tajna. U tom urbanističkom vrtlogu susreću se razni paradoksi gradnje, kao i nemar u ophođenju prema prirodi koja je ranije tu bila dominantna
Nema ničega u ideji Fakulteta srpskih studija što državni univerziteti već ne pokrivaju. „Identitetske discipline“ nisu drugo do košmari proizašli iz falangističkih glava
Pitanje za crkveno osoblje: ako već u držanju i govoru Vućić Aleksandra i njegove svite nema ničeg hrišćanskog, zašto sveštenici uopšte dopuštaju da u kuću božju dolazi ta ekipa na slikanje i primenjenu glumu
Eseneseovci su ogledni primer onoga što je Hana Arent nazvala „banalnošću zla“. Da li su oni uopšte svesni šta se događa oko njih, izvan mehurova pohlepe u koje su zatvoreni?
Uostalom, zamislimo scenu u kojoj dva muškarca grubih glasova i grubog držanja, dva Crnogorca (što bi, u ovom slučaju, moglo biti važno) na krevetu u nekoj dubrovačkoj sobi, leđima okrenuti jedan drugome - plaču. Jedan jer odlazi, drugi jer odlazi njegov prijatelj. I utehe nema. To je to.
https://vreme.com/kultura/srce-otvoreno-kao-psalam/
Znaci iznad površine
I upravo zbog toga, zbog ovakvih detalja, činjenice u životu i smrti Bože Koprivice nisu drugo do znaci, kao što su i vrhovi ledenih bregova tek znaci koji nam kažu da se ono glavno, ono veliko, smrtonosno i veličanstveno, nalazi ispod površine. A to se, to ispod, ne vidi, sve dok ne udarimo o njega.
Zbog toga je potrebno znake tumačiti. Božo Koprivica svojim nam je životom i svojom smrću ostavio zadatak: tumačite, ljudi, život vredi samo u onoj meri u kojoj nam pruža materijal za samoobnavljanje, a pisanje nije drugo do upravo to - neprestano rađanje iz sopstvenog pepela i samozaborava.
[caption id="attachment_4981522" align="aligncenter" width="1440"] Božo Koprivica: "Lopta ima savršen, božanski oblik. Zna se to još od Cicerona i Šekspira, do Paskala i Maljdenštama. O lopti je pevao već i Homer u Odiseji. Kraljeva kći Nausikaja s loptom u ruci"[/caption]
Zapisničar života
Božo je pisao je rukom. Uvek je, uglavnom po džepovima, nosio nekakve ispresavijane, raskupusane sveske (kupljene u lepoj knjižari nedaleko od Kalenićeve pijace), blokove, papire, za lepih je dana sedeo u Poslednjoj šansi i svojim nemogućim rukopisom zapisivao ono što će - ako kasnije uspe da rastumači - postajati njegove neobične knjige skokovitih rečenica i nestrpljive poetike.
Više je mario za imenice nego za glagole, jer nastojao je stvarima i događajima da pronađe imena koja su im odgovarala, a glagoli su bili vezivno tkivo, ili zamajac koji je imenice nosio do ispunjenja njihove svrhe.
Smrt fašizmu, živeo Partizan
A opet, kada bi pisao o fudbalu - a o fudbalu niko nije pisao kao on (pisao je zajedno sa Sinanom Gudževićem, Miljenkom Jergoviće, Gorčinom Stojanovićem) - sve je bila uskovitlana radnja koju su pokretala imena poput Zlatka Čajkovskog, velikog majstora koji će u sandalama, na nekoj nikšićkoj poljani, davnih godina da odigra na male golove s hrpom klinaca među kojima se našao i Božo.
Ta fudbalska strast je bila mnogo više od navijačkog žara ("Ako navijate za Partizan", glasila je Božina poruka na telefonskoj sekretarici, "ostavite poruku. Ako navijate za one druge, onda ništa"): fudbal je bio... eh... sada bi nam bile potrebne one Božine imenice... fudbal je za njega bio posebna galaksija, paralelni svet do kojeg je - ponekad se sticao utisak - držao više do sveta koji je ostajao posle i izvan fudbala.
https://vreme.com/mozaik/nasih-sezdeset-godina/
Kada je govorio ili pisao o fudbalu ono što bi se u nefudbalskom svetu razumelo kao metafora, u njegovoj fudbalskoj galaksiji bila je čista stvarnost. Ako bi za nekog fudbalera napisao da je bio čigra to nije značilo da je on okretan kao čigra (na primer), nego on jeste bio čigra, on se, taj fudbaler, kretao, vrteo stabilnošću i brzinom koje su ga činile čigrom.
Njegove priče o jugoslovenskim, ruskim, engleskim fudbalerima, o Peleu i Maradoni, o Lavu Jašinu, Krojfu ili Beari, prikivale bi čitalačku pažnju, te je postajalo svejedno volite li fudbal ili ne, poznajete li tu igru, ili ste ravnodušni prema njoj. U fudbalu video je Božo obrazac po kojem svet funkciniše.
Aristokratska nepristupačnost
Bilo je malo pisaca, pesnika, pozorišnih ljudi koje nije znao. Kretao se u svetovima koji su umeli biti teški, ali ni Božo nije bio lak. Bilo je potrebno probiti se do njega. Može se ta njegova nepristupačnost razumeti na mnogo načina, ali teško se može sporiti da je u držanju Bože Koprivice bilo aristokratske crte.
Nije to imalo veze s njegovim društvenim poreklom (roditelji su mu bili radnici) - kao što mu ni partizansko poreklo nije bilo nametnuto: jednom je rekao da je biti partizan njegov estetski izbor - da to nema veze s bilo kakvim klasnim uslovljenostima, već, naprosto, čovek je birao s kim će da sedi za stolom. Ali ako biste do tog stola nekako stigli, podelio bi, čitave svetove s vama, bez oklevanja.
Namrgođeni dobri duh zemlje koja više ne postoji
A mnogo pre nego što će se, jednoga dana, naći za tim stolom, potpisnik ovih redova susreo se s Božom Koprivicom, a da pojma nije imao ko je on. Promocija Nebeskih zaručnika Mirka Kovača, u publici svet od kojeg zastaje dah, dva reda ispred zadivljenog studenta sedi Žika Pavlović sa sve brkovima, u prugastoj košulji i s tregerima, a čovek dubokog glasa s desne strane, u istom redu u kojem sedi i student, upire prstom u Žiku Pavlovića i gospođi kraj koje sedi, mrtav ozbiljan, objašnjava da ga zna ("ovaj s brkovima, gospođo, da, da, taj"), nekoliko ga je puta video na Kalenićevoj pijaci, krade brašno. "I ko zna šta još", dodaje.
U tom trenutku Žika Pavlović shvata da neko govori o njemu, okreće se (po malo iznervirano, čini se studentu), ali kada ugleda tog brundavog muškarca koji ga optužuje da krade brašno i mušmule po Kalenićevoj pijaci, počinje da se smeje.
Bio je to Božo Koprivica. Fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Božo Koprivica (1950-2026): Imalo je, imalo šta da se voli',
pubdate: '2026-03-20 15:17:36',
authors: authors,
sections: "Kultura",
tags: "Božo Koprivica",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Božo Koprivica (1950-2026): Imalo je, imalo šta da se voli',
'pageContent': 'U životu i smrti Bože Koprivice činjenice su bile (i ostale) tek ovlašni orijentiri: dramaturg, fudbaler, navijač Partizana, pisac, p(j)esnik koji nije pisao pesme već ih je slagao po meri sopstvenog sluha, Nikšićanin, Beograđanin, Jugosloven, antifašista... Svaka od ovih činjenica tek je putokaz u jednom složenom, bogatom, ponekad teškom, ponekad veličanstvenom životu.
Godine 1992. objavio je knjigu Volej i sluh, 1996. Kiš, Borhes i Maradona, Samo Bogovi mogu obećati (2010. Zagreb, 2014. Beograd), San ulice 2013, Vježbanka Danilo Kiš 2019, Luđak je vječito dijete 2020, Bluz dva prijatelja (u 54 tjedna), 2022. I bio je odani prijatelj koji kao da je živeo za svoje umrle prijatelje, pre svega Danila Kiša i Mirka Kovača. O obojici je opsesivno pisao. Epizodu u kojoj plače zajedno s obolelim Kišom ispisivao je uvek iznova i u svaku bi novu varijantu ubacio detalj kojeg u prethodnoj nije bilo.
Uostalom, zamislimo scenu u kojoj dva muškarca grubih glasova i grubog držanja, dva Crnogorca (što bi, u ovom slučaju, moglo biti važno) na krevetu u nekoj dubrovačkoj sobi, leđima okrenuti jedan drugome - plaču. Jedan jer odlazi, drugi jer odlazi njegov prijatelj. I utehe nema. To je to.
https://vreme.com/kultura/srce-otvoreno-kao-psalam/
Znaci iznad površine
I upravo zbog toga, zbog ovakvih detalja, činjenice u životu i smrti Bože Koprivice nisu drugo do znaci, kao što su i vrhovi ledenih bregova tek znaci koji nam kažu da se ono glavno, ono veliko, smrtonosno i veličanstveno, nalazi ispod površine. A to se, to ispod, ne vidi, sve dok ne udarimo o njega.
Zbog toga je potrebno znake tumačiti. Božo Koprivica svojim nam je životom i svojom smrću ostavio zadatak: tumačite, ljudi, život vredi samo u onoj meri u kojoj nam pruža materijal za samoobnavljanje, a pisanje nije drugo do upravo to - neprestano rađanje iz sopstvenog pepela i samozaborava.
[caption id="attachment_4981522" align="aligncenter" width="1440"] Božo Koprivica: "Lopta ima savršen, božanski oblik. Zna se to još od Cicerona i Šekspira, do Paskala i Maljdenštama. O lopti je pevao već i Homer u Odiseji. Kraljeva kći Nausikaja s loptom u ruci"[/caption]
Zapisničar života
Božo je pisao je rukom. Uvek je, uglavnom po džepovima, nosio nekakve ispresavijane, raskupusane sveske (kupljene u lepoj knjižari nedaleko od Kalenićeve pijace), blokove, papire, za lepih je dana sedeo u Poslednjoj šansi i svojim nemogućim rukopisom zapisivao ono što će - ako kasnije uspe da rastumači - postajati njegove neobične knjige skokovitih rečenica i nestrpljive poetike.
Više je mario za imenice nego za glagole, jer nastojao je stvarima i događajima da pronađe imena koja su im odgovarala, a glagoli su bili vezivno tkivo, ili zamajac koji je imenice nosio do ispunjenja njihove svrhe.
Smrt fašizmu, živeo Partizan
A opet, kada bi pisao o fudbalu - a o fudbalu niko nije pisao kao on (pisao je zajedno sa Sinanom Gudževićem, Miljenkom Jergoviće, Gorčinom Stojanovićem) - sve je bila uskovitlana radnja koju su pokretala imena poput Zlatka Čajkovskog, velikog majstora koji će u sandalama, na nekoj nikšićkoj poljani, davnih godina da odigra na male golove s hrpom klinaca među kojima se našao i Božo.
Ta fudbalska strast je bila mnogo više od navijačkog žara ("Ako navijate za Partizan", glasila je Božina poruka na telefonskoj sekretarici, "ostavite poruku. Ako navijate za one druge, onda ništa"): fudbal je bio... eh... sada bi nam bile potrebne one Božine imenice... fudbal je za njega bio posebna galaksija, paralelni svet do kojeg je - ponekad se sticao utisak - držao više do sveta koji je ostajao posle i izvan fudbala.
https://vreme.com/mozaik/nasih-sezdeset-godina/
Kada je govorio ili pisao o fudbalu ono što bi se u nefudbalskom svetu razumelo kao metafora, u njegovoj fudbalskoj galaksiji bila je čista stvarnost. Ako bi za nekog fudbalera napisao da je bio čigra to nije značilo da je on okretan kao čigra (na primer), nego on jeste bio čigra, on se, taj fudbaler, kretao, vrteo stabilnošću i brzinom koje su ga činile čigrom.
Njegove priče o jugoslovenskim, ruskim, engleskim fudbalerima, o Peleu i Maradoni, o Lavu Jašinu, Krojfu ili Beari, prikivale bi čitalačku pažnju, te je postajalo svejedno volite li fudbal ili ne, poznajete li tu igru, ili ste ravnodušni prema njoj. U fudbalu video je Božo obrazac po kojem svet funkciniše.
Aristokratska nepristupačnost
Bilo je malo pisaca, pesnika, pozorišnih ljudi koje nije znao. Kretao se u svetovima koji su umeli biti teški, ali ni Božo nije bio lak. Bilo je potrebno probiti se do njega. Može se ta njegova nepristupačnost razumeti na mnogo načina, ali teško se može sporiti da je u držanju Bože Koprivice bilo aristokratske crte.
Nije to imalo veze s njegovim društvenim poreklom (roditelji su mu bili radnici) - kao što mu ni partizansko poreklo nije bilo nametnuto: jednom je rekao da je biti partizan njegov estetski izbor - da to nema veze s bilo kakvim klasnim uslovljenostima, već, naprosto, čovek je birao s kim će da sedi za stolom. Ali ako biste do tog stola nekako stigli, podelio bi, čitave svetove s vama, bez oklevanja.
Namrgođeni dobri duh zemlje koja više ne postoji
A mnogo pre nego što će se, jednoga dana, naći za tim stolom, potpisnik ovih redova susreo se s Božom Koprivicom, a da pojma nije imao ko je on. Promocija Nebeskih zaručnika Mirka Kovača, u publici svet od kojeg zastaje dah, dva reda ispred zadivljenog studenta sedi Žika Pavlović sa sve brkovima, u prugastoj košulji i s tregerima, a čovek dubokog glasa s desne strane, u istom redu u kojem sedi i student, upire prstom u Žiku Pavlovića i gospođi kraj koje sedi, mrtav ozbiljan, objašnjava da ga zna ("ovaj s brkovima, gospođo, da, da, taj"), nekoliko ga je puta video na Kalenićevoj pijaci, krade brašno. "I ko zna šta još", dodaje.
U tom trenutku Žika Pavlović shvata da neko govori o njemu, okreće se (po malo iznervirano, čini se studentu), ali kada ugleda tog brundavog muškarca koji ga optužuje da krade brašno i mušmule po Kalenićevoj pijaci, počinje da se smeje.
Bio je to Božo Koprivica. Fudbaler, partizan i partizanovac, pesnik koji nije pisao pesme, pisac skokovite rečenice, namrgođeni dobri duh Beograda i jedne zemlje koja više ne postoji.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-03-20 15:17:36',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
