Predsednik svih građana Aleksandar Vučić, naročito onih koji barataju metalnim štanglama, najavio je izbore za april ili decembar iduće godine. S jedne strane to ne znači ništa: ta osoba, iako ne prestaje da brblja, izgubila je reč (zbog toga ne može ni da je da). Može da kaže ili obeća bilo šta, ne obavezuje ga ništa.
S druge strane ta ofrlje izgovorena najava (zašto baš april? zašto baš decembar?) ukazuje na to da će izbore pokušavati da odloži sve dok ne bude procenio da su se stekli uslovi za kvalitetnu krađu. Ukoliko se takvi uslovi, po njegovoj proceni, ne budu stekli, pokušaće da pronađe način da izbora ne bude.
Pošto su predsednik svih građana i njegova svita srušili državu Srbiju – davno je to uradio, jedino što se to danas vidi golim okom (Zaječar na primer, u kojem ne važe zakoni Republike Srbije, predsednička pomilovanja izvan svake pravno-moralne logike, upotreba policije izvan zakonskih okvira, zatiranje civilizacijskih oblika komunikacije poput dijaloga, razaranje obrazovnog sistema… spisak je zastražujuće dug) – gubi se i potreba za izborima kao mehanizmom za funkcionisanje države. Na sceni ostaju samo on, sumnjivi tipovi u policijskim uniformama i nesumnjivi batinaši.
Otežavajuće okolnosti
Postoji, međutim, nekoliko otežavajućih okolnosti po njega i njegovo neveselo okruženje.
Takozvani građani, na primer, organizovani oko studentskog pokreta i opozicionih političkih partija. Uprkos tome što je jedan građanin razborito predložio da dan, dva, mi vozimo autobuse i pustimo Nepalce da počiste umesto nas, nepalski se događaj ovde neće ponoviti jer je kontekst neuporediv. Zbog toga se građani moraju najpre izboriti za izbore. Zbog toga je, uostalom, političko grupisanje od presudnog značaja. Na delu je, da kažemo to drugim rečima, borba za političku supstanciju.
Aleksandar Vučić, njegova propagandna sredstva i batinaši razorili su javni prostor i privatizovali ga (zbog čega zajednički novac završava u njihovim džepovima). Građani se bore da javni prostor ponovo uspostave, a to će uraditi pobedom na izborima i uspostavljanjem republike.
Građansko i konzervativno
Logika nalaže da se građani organizuju oko studenata s jedne strane i, sa iste strane, građanski orijentisanih opozicionih političkih partija. Zbog čega, međutim, ne bi išli svi pod istom kapom, zbog čega ne bi svi podržali studentsku listu?
Zbog prirode studentskog pokreta koji je na svom silovitom toku pokupio sve što mu se našlo na putu i s leva i s desna, te su se uz odlučne, neodlučne i razočarane građane tu našli i neki tipovi s četničkim obeležjima i neki popovi i oni koji skandiraju „Aco Šiptare“ i onaj momak sa šajkačom na glavi (i ne samo on) koji nešto srbuje i ratni veterani i ko sve ne, a nemali deo građana građanske orijentacije nije u stanju da pređe preko toga (nećemo ulaziti u opravdanost takvog stava). Upravo bi ujedinjena građanska opozicija bila pribežište za njih.
S druge strane, ko predstavlja konzervativni deo građana koji očima ne može da vidi predsednika svih batinaša Srbije? Gde će oni da pronađu utočište i ko će da artikuliše njihov pogled na svet?
Ekstremizam i populizam desnih stranaka, poput Novog DSS-a, očigledno ih isuviše podseća na SNS i, uprkos deklarativnoj suprotstavljenosti režimu, DSS im ne uliva dovoljno poverenja, o raznoraznim milicama stamenkovskima ni da ne govorimo.
Konzervativniji građani bi se, utoliko, mogli pronaći u šarolikosti studentskog pokreta i, verovatno, nekoliko kandidata studentske liste nagnutih na desno. Srbija je, naprosto, zemlja koju su najpre Miloševićeva nacional-populistička diktatura, potom Vučićeva neideološka diktatura, gurnule duboko u konzervativizam, te se s tim problemom valja uhvatiti u koštac. Ideološko, a naročito moralističko čistunstvo (setimo se belih listića), tu ne pomažu.
Političko organizovanje, u nepolitičkoj sredini, međutim, pomaže. Otud ideja o dva jezgra političkog okupljanja.
