Gotovo u svakom svom svakodnevnom obraćanju gledaocima režimskih televizija Aleksandar Vučić se diči sopstvenom hrabrošću. Kao da je neka hibridna reinkarnacija Cara Dušana, Marka Kraljevića i Tita.
Kako je tokom svog tog vremena oko sebe širio sigurnosni pojas satkan od ulizica, obožavaoca i plaćenika, tako je rastao u sopstvenim očima i šiljio rečnik kojim se obraća svakome ko bi postavio neko pitanje koje mu se ne sviđa.
Silio se pred domaćom publikom, na domaćem terenu. U kontaktu sa svetskim državnicima bivao je, međutim, manji od makovog zrna, ponizan do mere koja izaziva nelagodu. Prozivao je, doduše, tu i tamo zapadne demokratije da mu rade o glavi, najčešće Nemačku, raspredajući teorije zavere, vređao i pojedine političare, ali mu se na to gledalo kroz prste kao nekom problematičnom detetu koje niko ne uzima naročito ozbiljno.
Packe Brisela
A onda mu se, kako to biva kada se na vreme ne postave granice, u nekom zanimljivom stanju svesti u noći 5. septembra dok je policija mlatila sve pred sobom u Novom Sadu, omaklo da poslanike Evropskog parlamenta koji su prisustvovali protestu nazove „evropskim ološem“ koji se drznuo da dođe u Srbiju da njega, hej, njega ruši. Mislio je, valjda, da su isuviše nebitni, pa da će svoju publiku, bez ikakvih posledica, zadiviti neustrašivom neotesanošću.
Previše se zaigrao. Usledile su packe iz Brisela i Strazbura, pa su najednom i batinanje studenata i građana, naprednjačke batinaške formacije, verbalna iživljavanja i klevetanja predsednika Srbije, represija nad univerzitetima, sistematski napadi na kritičke novinare, partijska kontrola većine medija, napadi na sudije i tužitelje, slizivanje sa Putinom i Si Đinpingom izleteli u prvi plan evropskih institucija.
Dok se prstići crvene od packi, naglo se stišao ton predsednika Srbije. Bio je dovoljan nagoveštaj konzervativne Evropske narodne partije (EPP), čiji je Srpska napredna stranka pridruženi član, da će razmotriti daljnju saradnju sa SNS-om, pa da nastupi autobrnjizacija.
Čvrsto žmurenje narodnih partija
EPP je, na čelu sa šeficom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, okretao do sada glavu na gaženje demokratije u Srbiji, razbucavanje osnovnih ljudskih prava, na belorusizaciju Srbije, i držao leđa bivšem pulenu Angele Merkel Vučić Aleksandru. U biti je konzevrativnih demohrišćanskih partija da ne vole promene, da im je radija štrokava stabilokratija, od nekih čistih revolucionarnih klinaca koji izgaraju na ulicama u borbi za pravnu državu.
Ali ga je Najhrabriji Srbin uljuljkan u medijima koje plaća poslednjih mesec i kusur dana baš preterao, uterujući ljubav građana pendrecima, suzavcem, šok bombama, masovnim hapšenjima i upadom policije na fakultete.
Dvojako je sve to tužno. S jedne strane toliki strah predsednika Srbije od gubitka vlasti, da je spremen da ovo naopako, korumpirano ustrojstvo brani svom držvanom i paradržavnom silom. Sa druge strane lakoća sa kojom bi Evropska komisija mogla da ga obuzda, samo što to ne čini.
Novi vetrić u leđa Aleksandru Vučiću daje što posle svega Ursula fon der Lajen u svom govoru o stanju EU u sredu Srbiju nije ni pomenula. Predsednik Srbije će, nema sumnje, pomno osluškivati šta se priča u Briselu. U zavisnosti od toga pendrečenje će se nastaviti smanjenim, ili pojačanim intenzitetom.
