Pohlepa i vlastoljublje: Dubine nesvesti esenesovaca

Novosadski profesor Pravnog fakulteta Bojan Pajtić dao je krajnje precizan opis članova SNS-a i njihovog vođe. Da li su SNS i Vučić uopšte svesni šta se događa, pitala ga je Danica Vučenić u direktnom prenosu na N1, dok je nepregledna masa ljudi na dunavskom keju odavala poštu ljudima koje je ubila gramzivost ljudi na vlasti? „Da su svesni“, odvratio je Pajtić, „sutra bi raspisali izbore“

„Ali za Vučića važi da je vrlo inteligentan“, nastavila je novinarka, „da razume metodologiju delovanja… mislite li da on ne vidi ovo?“

„To što je neko inteligentan“, odgovorio je Pajtić, „ne znači da je uravnotežena ličnost. On definitivno nije uravnotežena ličnost. Vidimo mnogobrojna cepanja u samo jednom njegovom nastupu, u svakom njegovom nastupu.“

„A šta ih sprečava da vide šta se dešava“, pitala je Danica Vučenić.

„Pohlepa i vlastoljublje“, rekao je Pajtić. „Njihova priroda. Reč je o ljudima koji bez vlasti nemaju ni struku niti su nekada nešto radili mimo politike. Ti ljudi su suštinski beznačajni za društvo. Odjednom su naprosto predsednici države, ministri, nekakvi gradonačelnici. Reč je o ljudima koji su potpuno marginalni u društvu, koji zajednici nikada ništa nisu doprineli. I ti sada njega vraćaš da pije pivo ispred trafike, a ide po prestonicam širom čitavog sveta, koristi najbolje narkotike i uživa u životu koji nalikuje životu kriminalaca, a ne životu normalnog sveta.“

Portret esenesovca

Ništa se preciznije i tačnije ne može reći za esenesovca. Kao takav, eseneseovac je ogledni primer onoga što je Hana Arent nazvala „banalnošću zla“. Zlo nema lice čudovišta, nema debeli rep, rogove, crvenu kožu i trozubac u ruci. Zlo se krije u, naizgled, sasvim običnoj, čak i ispodprosečnoj osobi koja nije ostavila nikakav trag u životu, ali kada se dokopa uniforme (poput Adolfa Ajhmana, ili Maksimilijana Auea), ili uđe u Partiju (poput bilo kog esenesovca), postaje bahati nasilnik, bezobzirni pljaškaš koji ne preza ni od čega da bi održao poziciju s koje može da se bogati, a da ne bude kažnjen za svakodnevno kršenje zakona jer svojim je članstvom u Partiji ušao u kastu nedodirljivih.

Impresivno je u kojoj meri čak ni esenesovci na najvišim funkcijama u Partiji i na najvišim pozicijama u kidnapovanoj državi ne poseduju svojstva koja bi bila dostojna čak i kratkotrajnog pamćenja. Evo, recimo, Lončar, Gašić, Glišić, Brnabić, Orlić, Selaković, pa oni likovi koji sede u skupštinskim klupama… Apsolutno je nemoguće prepoznati ijedno svojstvo koje im ne bi bilo zajedničko, ništa, dakle, osim pohlepe, bezobzirnosti, odsustva stida, iskrene mržnje, varvarstva…

Ali ništa. Reč je o osobama koji nešto znače samo ako se kreću u gomili, čoporu, ili krdu. Kao pojedinci oni su obezličeni, ne postoje, nema ih. Izvan grupnog mehanizma mržnje oni ne postoje jer nisu ostavili nikakav trag o sebi. Čak ni sluzav. Oni zajednici, kako reče Pajtić, ničim nisu doprineli.

Nekuženje

Šta je, međutim, to što neuravnoteženi Vučić, ni njegove figurice na navijanje ne vide i ne shvataju?

Da se opasno približio kraj zlatnoj eri pljačke u kojoj oni učestvuju svim srcem i resursima. Kada Pajtić kaže da bi, da su svesni, raspisali izbore, to ne znači da su oni u stanju da urade bilo šta za dobrobit zajednice iz koje su potekli – jer za njih zajednica ne postoji, osim kao rezervoar para iz kojeg zahvataju kako im se i koliko prohte – već to znači da bi izbori smanjili stepen nasilja koje esenesovci organizuju, čime bi oslabili pritisak koji i sami trpe. Ali toliko su ogrezli u pljački, toliko su opijeni bogatstvom da ni ne osećaju pritisak (da li bi iko priseban, a da se nalazi na poziciji gradonačelnika Novog Sada, usred policijske torture u svome gradu otišao u Grčku da se brčka, što mu je čak i predsednik svih građana i celog Ćacilenda zamerio).

Kako, inače, razumeti ono što radi esenesovska ekipa iz Malog Zvornika, osim kao duboku nesvest o tome šta se dešava (a dešava se da gube tlo pod nogama i vlast)? Angažuju državnu formu i zajedničke resurse kako bi proširili deo kopna na račun Zvorničkog jezera i tu izgradili vikendice. U zemlji, dakle, gde dobar deo stanovništva nema ni za leba, oni, mrtvi hladni, grade vikendice uz angažovanje javnog preuzeća, uništavaju prirodu i sve to, dabome, bez dozvole, odnosno protiv zakona.

U redu, bahati su, opijeni vlašću i svemoći, ali zar oni zaista veruju da će, po oslobođenju zemlje, te vikendice da zadrže?

Odgovor je sasvim jasan: da, veruju. Zbog toga ne znaju da su im izbori jedino rešenje ne da zadrže vikendice – to ipak neće moći – nego da sebe, nekako, izvuku u sudskim procesima koji im, neminovno, slede. U redu, računaju, kao i nacisti, da će se po neko provući. I nesumnjivo će se provući. Ali provući će se poneko iz glave režima ako stigne da poleti svojim privatnim avionom, ili umakne jahtom u pravcu čitavog sveta, kao Miloševićeva porodica posle 5. oktobra, ili Asad pre nekoliko meseci.

Oni, međutim, što uništavaju Zvorničko jezero, oni neće. Oni će ostati, kao i policajci koji su krvnički tukli sugrađane, da žive pokraj ljudi o koje su se grubo ogrešili. Zbog toga Pajtić kaže da su im izbori poslednje pribežište.