U filmu Tinker Tailor Soldier Spy Tomasa Alfredsona, iskusni špijun Džordž Smajli (Geri Oldman) pita mlađeg kolegu Džima Pridoa (Mark Strong), koji je uhvaćen i podvrgnut ispitivanju (krajnje neprijatnom, podrazumeva se): „Šta si im rekao?“ Nema prenemaganja, niti gubljenja vremena, iskusni su igrači, obojica. „Sve“, kaže Prido. „Šta ti je bila poslednja linija odbrane?“ (What was your last line of defence?), pita Smajli bez ljutnje. A i zbog čega bi se ljutio, Smajli je profesionalac i zna da niko ne može izdržati mučenje.
Poslednja linija odbrane, dakle, za engleskog špijuna bila je mreža agenata koju je odao na kraju, nadajući se da su agenti, u međuvremenu, dok je on još odolevao, povučeni. Uostalom, za sve to Prido je bio obučen. Bio je to deo rizika koji njegov posao podrazumeva i koji je on prihvatio.
Šta je, međutim, s građanima koji su 13 godina već izloženi najstrašnijoj torturi, ali to nije bio rizik njihovog posla, niti su za to bili obučeni? Gde je poslednja linija odbrane građana pred grupom odmetnutom od civilizacije koja im se obilno uneredila u život i nastavlja da se uneređuje s idejom da nikada ne prestane?
Porušeni mostovi i dezorijentacija
Umorili su se ljudi, mrcvarenje traje dugo, izbezumljeni varvari nastavljaju da ruše sve pred sobom, sada već praćeni svešću da nemaju kuda natrag jer, opijeni krvlju, bogatstvom i svemoći, bahati, primitivni, lišeni stida i bilo kakve civilizacijske ograde, porušili su mostove kojima bi mogli da se povuku. Nije im palo na pamet da bi mogli da se povlače, pa ni o očuvanju mostova nisu razmišljali.
Juriš na tužioce i sudije njihov je poslednji juriš. Iza toga je ambis. Okolnost da mostova više nema, zajedno sa svešću građana da ni oni više nemaju kud, dovela je do gubljenja orijentacije. Ne mogu se ni varvari kretati ako nema orijentira, a građani su im orijentire povadili, pobrisali, zamenili lažnim pokazateljima. Doduše, ima i građana koji su se u akciji uklanjanja orijentira i sami dezorijentisali, jer ovi i dalje udaraju kuda stignu, pa se građanima učinilo da njihovi napori nisu urodili plodom.
Na šta nemamo prava
Ali to nije tačno. Kako bi to rekao Etjen de la Boesi u svom remek-delu Rasprava o dobrovoljnom ropstvu, kada građani prestanu da žele tiranina, tiranin pada. Šta je, dakle, dezorijentisanim građanima činiti? Odgovor: utvrditi se na poslednjoj liniji odbrane. Ne dati kučkinim sinovima dušu i duh. Ne poželeti ništa od tiranina.
Iscrpljeni su građani, a kada je čovek u toj meri iscrpljen, svašta mu se priviđa i ne misli jasno. Padaju žrtvom umora i iskusni likovi javne scene, pa je njihov govor kao obasjan mesecom usred dana: sablastan i mračan. Ali, dame i gospodo, drugovi i drugarice, nemaju oni prava na to. Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Neprihvatljivo je prihvatiti varvare u bilo kom obliku. Neprihvatljivo je pronalaziti izgovore, manje ili više ubedljive, zbog kojih ćemo se povući u mir anestezije, malodušnosti, nemišljenja i nedelovanja. Naravno da sloboda neće umeti da peva onako kako smo pevali o njoj, ali to znamo i to nije nikakav izgovor.
Svet nije lep ako je svako jutro tmurno, blatnjavo i zagađeno, a svako je jutro takvo od kako su varvari nahrupili, samo što je mnogi građanin to shvatio s izvesnim zakašnjenjem. Zakasniti, međutim, ne znači što i doći prekasno. Dakle, ne dati se pasjim sinovima, ni u jednom trenutku ne poverovati ni u slovo njihovog baljezganja, ni u jednom trenutku ne odustati od slobode (koja može biti samo zajednička) zarad ličnog mira bez nade, niti se predati halucinaciji o nepromenljivosti stvarnosti. I to je sasvim dovoljno. Ko to nije u stanju makar neka zaćuti.
Jer, varvari nisu ostavili ni kamen na kamenu iza sebe, te više nemaju šta da ponude, niti ima mostova kojima se mogu povući. Svakim će danom biti sve gore i njima i građanima, ali građani nemaju šta da izgube (jer više nemaju ništa, ni budućnost ni prošlost, a oni koji ovo smatraju životom neka se sklone u sopstveni stid, ako ga još imaju, jer stideti se – što esenesovac ne ume – znači da si živ), dok oni, esenesovci, gube sve. Samo će nekoliko njih, kada tlo popusti – a popustiće, oni se drže još samo na nitima nasilja – da se izbavi privatnim avionima i pravovremenim prelaskom granice, dok ostali ostaju ovde, pred živim zakonom.
