Promena je jedina izvesnost u našim životima

U romanu Naprsline češke spisateljice Klare Vlasakove (Blum 2024, prevod Uroš Nikolić) niotkuda se ukazuje kugla koja, samo tako, lebdi iznad zemlje i ne radi ništa, a ljudi oko nje počinju da ispuštaju niti života iz ruku. Pojma nemaju zašto im se to događa te će, prirodno, kuglu identifikovati kao uzročnika svojih nevolja, ali to im ništa ne vredi pošto ona uporno ostaje na svome mestu, bez vidljive namere da se otud pomeri.

U stvari – toliko možemo reći – nije problem u kugli nego u ljudima, u odsustvu dobre komunikacije, u nemoći, u nesviklosti da se drugi sasluša, ali dobro dođe ako se pažnja sa sopstvenih slabosti može prebaciti na nešto drugo (ili, u drugom koraku, na nekoga drugog). Žanrovski ambivalentan, Naprsline su roman koji nas, pisan u sadašnjem vremenu, poziva da se uočimo sa samima sobom, po mogućstvu bez izgovora, pa šta bude.

Klara Vlasakova piše i scenarije za film, radio, televiziju i stripove. U Beograd dolazi 15. septembra.

“VREME”: Vaš roman počinje naučnofantastičnim motivom, ali je sve ostalo veoma “ljudsko”. Zašto baš taj motiv?

KLARA VLASAKOVA: Divim se naučnoj fantastici, ali verovatno ne bih mogla da napišem “tvrdu” SF priču. Obično motive i tehnike pozajmljujem od različitih žanrova. Ali moje priče nisu žanrovski čiste. Upravo u tom biranju i pozajmljivanju vidim veliku književnu avanturu za autora. Tako je bilo i sa motivom sfere koja se početku Naprslina spušta na zemlju. Ona ništa ne radi, samo lebdi malo iznad površine i svetli. Ljudi očajnički pokušavaju da shvate šta njeno prisustvo znači. U osnovi, sfera je više ispoljavanje želje da se dođe do same osnove stvari, ona je nada da će stići odgovor – konačan, nedvosmislen, jednostavan. Mislim, međutim, da su i čitavo ljudsko postojanje i naši pojedinačni životi poricanje te nade. Naši životi su višesmisleni. Iskušavamo složenost, protivrečnosti i trenje s nečim većim od nas samih, što se događa u svakodnevnom životu – u povezivanju s drugima, u trenucima spoznaje da pripadamo celini. Do toga dolaze i junaci i junakinje Naprslina.

Šta ljude navodi na promenu?

Likovi u Naprslinama čeznu za promenom. Njima je potrebna promena. I promena dolazi – ali ne ona koja će im olakšati život. Kao posledica robotizacije rada mnogi od njih gube posao, klima se pogoršava, institucije se postepeno raspadaju… Klice moguće pobune postoje i u svetu Naprslina i u našem svetu. Još uvek imamo priliku da ne odustanemo, da se saberemo, razgovaramo i dogovoramo o tome kakva bi budućnost zapravo trebalo da bude. Kakvu budućnost želimo? Postalo je gotovo uobičajeno da o budućnosti mislimo samo distopijski. Ali kakvu budućnost zaista želimo? I gde drugde to pitanje promišljati nego u umetnosti?

Da li ste, dok ste pisali, shvatili otkud strah od promena?

Promena je uvek zastrašujuća, ali je jedina izvesnost u našim životima. Tela se menjaju. Odnosi se menjaju. Menja se politička situacija, vrednosti, načini pripovedanja… Strah je potpuno razumljiv. Istovremeno, promena je najvidljivije ispoljavanje života. Zastoj je smrt. Uz to, neke promene su bolnije od drugih. A neke su gotovo nezamislive. Kapitalistički realizam nas je poslednjih decenija uveravao da ne postoje alternative. Čak i kad bismo to prihvatili, jasno je da sadašnji pravac vodi ka većim ekonomskim nejednakostima, pljačkanju planete i izumiranju mnogih vrsta.

Pripovedač, bez izuzetka, govori u sadašnjem vremenu. Šta dobijate takvom pripovedačkom odlukom?

Dugo sam tekst pisala u prošlom vremenu. U jednom trenutku sam, međutim, odlučila da probam sadašnje vreme. I imala sam osećaj da smo i knjiga i ja poleteli. Čitaoci mogu da uporede svoje “ovde i sada” sa “ovde i sada” likova u knjizi. Razlika postoji, ali nije toliko velika. To jeste naučna fantastika, to je hiperbola, ali ne u meri koja donosi olakšanje. Često mi čitaoci kažu da im knjiga izaziva nelagodu, ponekad košmare. Moj cilj, naravno, nije da se iko oseća loše, ali istovremeno ne znam koja je svrha pisanja koje samo sklizne i ne ostavi nikakav utisak, nikakav miris, nikakvo sećanje. U tom smislu drago mi je što Naprsline pobuđuju emocije, pitanja. Nelagodu.

Roman ima strukturu scenarija – sadašnje vreme, dijalozi, brzi opisi “scene” – ali Naprsline su nesumnjivo roman. U čemu je razlika između scenarija i romana?

Pišem i scenarije – za film, televiziju, radio, a u poslednje vreme i za pozorište. Svaki oblik je specifičan i fascinantan, ali me književnost verovatno najviše oslobađa. Filmski scenario je pre svega materijal – za reditelja, glumce i glumice i niz drugih profesija. Dramski tekst samostalniji je od filmskog, ali predstava često funkcioniše (ili ne funkcioniše) drugačije od izvornog teksta. U književnosti se ne oslanjate na druge profesije da bi tekst oživeo – svaka knjiga je dug razgovor između autorke i čitaoca, razgovor koji prevazilazi vreme, prostor, razlike u kulturi, rodu i klasi. To je veliki tok onoga što želimo da predamo, da ne bude zaboravljeno, što želimo da zna još neko osim nas. Naprsline sam od početka zamišljala kao knjigu. Zanimao me je unutrašnji svet likova, njihova lomnost, osetljivost, njihovi užasi. Mislim da bi filmska adaptacija Naprslina mogla da bude zgodna. Ali to bi svakako morao da radi neko drugi, ne ja.

Da, ali to je, ako mogu tako da kažem, ipak spoljašnja razlika. Scenario je i dalje tekst.

Jeste, ali scenario je istovremeno tekst koji ne može da stoji sam za sebe – on je materijal. To nije ni dobro ni loše, to je naprosto druga vrsta pisanja, mišljenja, saradnje. Ujedno, nimalo slučajno sve moje aktivnosti kruže oko pisanja. Režija me, recimo, nikada nije privlačila.

Nije lako otkriti vaše književne pretke.

U pogovoru češkog izdanja knjige novinar i književni teoretičar Jan Belíček piše da vidi veze između Naprslina i knjiga Franca Kafke i Han Kang. Obe su paralele izuzetno laskave, ali kao autorka ne mogu ni da ih potvrdim ni da ih opovrgnem. No, svakako je tačno da su mi oboje veoma dragi. Kafka me je u adolescentskim godinama snažno oblikovao sposobnošću da spoji uzvišeno i nisko, surovo i smešno, neverovatno i zastrašujuće aktuelno. Istovremeno sam velika obožavateljka klasične ruske književnosti – naročito su Čehov i Dostojevski uticali na mene.

A češki pisci?

Svakako, čitav niz. Trudim se da čitam savremenu češku književnost. Osim prozaista, imamo i sjajne pesnike, iako je poezija često pomalo zapostavljena. Istovremeno, češka književnost ima značajnu tradiciju naučne fantastike i društvenih tema, strepnji u vezi s budućnošću, političkih tokova – što je, na primer, u svojim dramama pokazivao Karel Čapek.

Relativno često čujemo da danas nema velikih pisaca i da je herojsko doba književnosti prošlo. Isto se govori i za film. Šta mislite o stanju savremene književnosti i filma?

Ne mislim da od filma ili knjige možemo očekivati da promene svet. Ali sigurno mogu promeniti nešto. Ili nekoga. I, pre svega, služe kao svedočanstvo. O vremenima, dilemama, protivrečnostima. O tome šta nismo uspeli, šta smo propustili da uradimo, šta smo prevideli. O propuštenim prilikama i o mestima na kojima smo se borili. U tom smislu “zlatno doba” umetnosti zapravo je i dalje tu. Istovremeno, umetnost nije nešto što kapitalizam naročito podržava – pogotovo ako ima ikakav kritički potencijal.

Uskoro dolazite u Srbiju. Znate li šta se ovde dešava?

Da, pratim političku situaciju u Srbiji, a i strani i češki mediji prilično redovno izveštavaju o tamošnjim zbivanjima. Divim se svima koji su nezadovoljni postojećim stanjem i spremni su da izađu na ulice. Cenim i to što su se Naprsline, knjiga koja u velikoj meri govori o potrebi za promenom, pojavile u Srbiji.