Čuveni američki alternativni kantautor srednje generacije na upravo objavljenom albumu doseže nove dubine životnog spokojstva, zahvaljujući okretanju porodici
Pola veka posle, reizdanje klasika grupe “Pink Floyd” Wish You Were Here dospelo je ponovo do prvog mesta engleske top liste, potvrđujući da je reč o remek-delu neprolazne vrednosti
Dobro došli u kratku retrospektivu najboljih svetskih muzičkih izdanja u 2025. godini. Prednost smo dali ostvarenjima sa visokom umetničkom vrednošću, a ne obavezno onima sa velikim brojem hitova
Dobro došli u kratku retrospektivu najboljih svetskih muzičkih izdanja u 2025. godini. Prednost smo dali ostvarenjima sa visokom umetničkom vrednošću, a ne obavezno onima sa velikim brojem hitova.
Na svom drugom albumu, beogradska grupa “KoiKoi” trijumfalno predstavlja zrelu verziju svoje originalne, višeslojne i višesmislene rok muzike, koja spada među najintrigantnija umetnička ostvarenja ponikla u našim krajevima poslednjih godina
Debi album Peti Smit jedan je od temelja savremenog rokenrol izraza. Poseban doprinos Peti Smit rok muzici počinje već sa načinom na koji je zavrtala reči, razvlačila ih, uživala u njima i istovremeno im menjala smisao kroz izgovor, uz nezaboravno strasno podvriskivanje prepuklim glasom, kao da se svađa sa samim rečima dok ih izgovara, raspravljajući se sa celim svetom
Tačno pet decenija nakon što je objavljena, može se sa istorijskom utemeljenošću reći da je “Boemska rapsodija” jedna od najpoznatijih pop pesama svih vremena
Novi solo album Davida Byrnea, nekadašnjeg frontmena legendarnih “Talking Heads”, predstavlja mini studiju sudbine njegovog stalnog heroja – “gospodina običnog” – u XXI veku
Kad biste pitali one koji su odrastali u vremenima “novog talasa”, svako bi znao da vam kaže da je Piko Stančić bio faca po nečemu. Bilo kao pouzdani bubnjar u nekoliko važnih bendova, bilo kao producent koji je nepogrešivo stilizovao zvuk naših grupa tako da dosegnu svetski nivo, bilo prosto kao faca čiji talenat se nije mogao tako lako definisati
Niko se više ne seća kako su King Gizzard & the Lizard Wizard dobili najčudnije dugačko ime u savremenom rokenrolu, ali su ga sasvim sigurno opravdali još dužom serijom intrigantnih ploča, od kojih je Flight b741 jedna od najboljih ove godine
Čuveni vizionar iz Velvet Underground John Cale je dupli album Poptical Illusion kreirao i odsvirao potpuno sam u studiju sa svojom menadžerkom Nitom Scott, uz pomoć gitariste Dustina Boyera. Radi se o svesno svedenom, delikatno lepom i raspevanom, te verovatno oproštajnom istupu jednog od onih sporednih velikana i autentičnih čudaka, koji su rokenrolu dali životni šarm
Svakidašnja ekstatičnost izdvaja Adrianne Lenker iz mora “unuka Joni Mitchell” koje su preplavile alternativnu muzičku scenu u poslednjih nekoliko godina
Ship to Shore je brilijantan klasični album za ova neklasična vremena. Njegova tema je prolaznost svega ljudskog. Potcrtavajući ovaj večni motiv, zvuk Ship to Shore zasniva se na poverenju u vanvremensku moć tradicionalnih pesničkih i instrumentalnih rešenja
Album Beth Gibbons Lives outgrown (Domino) je nastao kao odgovor na nenavedene skorašnje bolne gubitke i bavi se uspostavljanjem odnosa prema prevremenom odlasku dragih ljudi. Ima li većeg zadatka za običnog čoveka, i ima li manje muzičkih dela koja ga dobro opisuju
[caption id="attachment_4985894" align="alignright" width="259"] Bill Callahan, My Days of 58 (Drag City)[/caption]
U vreme pravljenja svoje najnovije ploče Bill Callahan je imao 58 godina. To je ono doba u životu kad je jasno da treba polako svoditi račune i prisetiti se šta je još ostalo da se završi pre penzije. Verovatno je i Billa morilo večno pitanje: da li sam zaboravio nešto da kažem? I tako dolazimo do My Days of 58, uspelog dela čija intrigatnost počiva na činjenici da baca pomalo drugačije svetlo na njegovu dosadašnju karijeru, nudeći nam – umesto dosadašnjih dilema & uznemirenja stanjem u kome je svet – duboku spoznaju da porodični život i bliskost leče mnogo šta (zanimljivo je primetiti da slične ode vrednostima familije nalazimo i na ovogodišnjim albumima generacijski bliskih savremenih autora sa iste scene: We Are Together Again Bonnie Prince Billy, te Hen’s Teeth “Iron & Wine”).
U POTRAZI ZA PORODICOM
Bill Callahan ima redak talenat – o čemu god da peva zvuči kao stari prijatelj. Glas mu je retko prijatan i umirujuć. Svoje pesme slaže tako da ih uvek nosi dobra priča, te mu je i pevanje na ivici recitovanja. Na kraju to uvek zvuči kao razgovor sa nekim u koga možete imati sve poverenje ovog sveta, te se posle slušanja svakog njegovog albuma obavezno osećate bolje, plemenitije i stvarnije u sopstvenom životu. Sami od sebe pomislite kako ipak postoji neko ko vas čuva. Tako je koncipirana i ploča My Days of 58. Kao niska ispovednih storija zasnovanih na zapažanjima iz svakodnevnog života. I ono što se drugima čini trivijalnim najednom postaje osnova za vrhunsku, neisforsiranu poetsku metaforu, u čemu je Callahan nenadmašan.
Provedeni smo kroz 12 kompozicija kao kroz 12 situacija u kojima svog stalno zamišljenog sabrata Billa susrećemo u sudaru sa svetom u koji se ne uklapa. Uzmimo kao zabavan primer numeru “Computer”, čiji tekst ide ovako: I use my computer/ To pass the time/ Search for whatever/ Crosses my mind/ It really brings out the worst in me/ I read things I shouldn’t read/ I’ve seen things no man should ever see/ Whatever was the original dream/ This machine’s become the village guillotine/ And free speech is almost over. Od pretraživanja interneta običnog korisnika do zaključka da je sa slobodom govora završeno – u jednom koraku. Na kraju zatičemo Billa kako u ime svih nas raspravlja sa kompjuterom koji postavlja ona sumanuta pitanja: “da li si ti robot?” i “da li si ti čovek?”, da bi na kraju poentirao zaključkom: Just because something is/ Doesn’t mean it should be. I zaista, verovatno smo svi blizu zaključka da ne mora da postoji baš sve što postoji, niti treba da se radi sve što može da se radi. To su lažne slobode koje nam je donelo digitalizovano društvo, u kome je ispunjenje želja uvek važnije od morala. Kad i gde ste na nekoj ploči poslednji put čuli ovako precizan opis civilizacijske propasti kojoj smo svedoci?
Bill Callahan je čovek mnogih iskrenosti. Zapravo, u savremenoj pop muzici ne biste mogli da navedete nijednog drugog autora koji je tako neiskalkulisano direktan. Ta razoružavajuća neposrednost, kakvu nikad niste čuli, njegov je glavni kvalitet. Ona ga predstavlja kao ranjivu osobu koja se sa svim problemima nosi sama, bez kukanja, otvoreno govoreći o njima. Dodirnuti dubokim emocijama, često ne možete da podignete glavu posle neke Billove pesme, jer ne znate da li ste postiđeni ili oduševljeni što se neko toliko razobličava pred vama.
Tako nas pesma koja otvara album, “Why Do Men Sing”, dovodi do fantazmagoričnog susreta sa Lou Reedom lično, kome se Callahan obraća tumarajući usamljen posle nekog svog koncerta, tražeći da mu on objasni gde ga je to doveo i zašto oseća kako stalno mora da ide negde da peva? Tuga trubadura ovde je ovekovečena: cena za inspiraciju Reedovim delom jeste sviranje stalno istih pesama na gitari po nekim zabitima, gde vas ne čeka niko. U “The Man I’m Supposed To Be”, Bill ima prvo veliko privatno otkriće na ploči My Days of 58: svojoj ženi poručuje da se on više ne plaši smrti već toga da neće uspeti da bude sve ono što njoj treba. Obećava da će se popraviti u tom smislu: And now my biggest fear is not the dying/ My biggest fear is that I’ll stop trying/ To be the man I am supposed to be. Na “Stepping Out For Air” zatičemo ga izloženog vetru, pošto je izašao da udahne svež vazduh – i dok se vetar pojačava i pojačava, njegovi udari postaju alegorija za prirodnu silu koja će jednog lepog dana oduvati naš grešni univerzum. “Lonely City” je gotovo hit: ovaj intimni hvalospev Njujorku kao gradu usamljenika kome se uvek vraća Billov je način da kaže da i on pripada toj urbanoj usamljenosti. Halucinatna “And Dream Land” spada u njegove najčudnije kompozicije i po psihodeličnoj formi i po motivu snažne ljubavi na prvi pogled, za koji nam naracija otkriva da je isključivi proizvod prethodnih smrti i reinkarnacija kroz koje se ljubavnici upoznaju. U produžetku, “The World Is Still” zaključuje u zen maniru da, uprkos našim uzbuđenjima oko raznoraznih sitnica, planeta i dalje stoji mirno i nikad se ništa na njoj neće promeniti.
PORODICA PRONAĐENA
Sve je to neobično lepo odsvirano i Callahan ovde izlazi pred nas praćen uigranim malim koncertnim bendom koji ga sve vreme podržava u navedenim avanturama i omogućuje stihovima da budu muzički uverljivi. No, posebnu dirljivost celoj priči daje porodična fabula, koja je ovde u centru pažnje i emotivna je tačka oslonca celog albuma. Sve to nalazimo skoncentrisano u kompoziciji “Empathy”. Billovi bespoštedni komentari odnosa sa ocem i toga kako je zaradio njegovo poštovanje (pokazao mu je ček na 3000 dolara koji je dobio kao honorar za koncert), kao i sadašnjeg odnosa sa svojom decom (ima sina i ćerku), sa lakoćom vas sažežu na do sad nepoznat način:
Dad, you dropped a bomb on me/ When I was thirty/ You said you got by without a father, so you figured why should I have one/ Okay, okay, it made me wonder though/ Can you get by without a son?
Every night, I’ve got to lift a glass to your honesty/Every night, I’ve got to lift a glass to your honestyI remember the day I earned your respect/ I showed you a three-thousand dollar check/ From a show in New York CityLet me tell you something you never knew/ Dad, I’m just like you
Neka čitalac ne zameri ekstenzivno citiranje stihova. Oni se naprosto ne mogu prepričati, i bilo bi to pogrešno na ovom nivou ljudske neposrednosti.
Bill Callahan nas sve vreme vodi kroz svoj život, stvarajući utisak da neverovatno liči na ono što i mi živimo. U tome je njegova veličina. Kao i svi ozbiljni pesnici popularne muzike, on ima dar da govori u ime nas: njegovo iskustvo postaje kroz pesme i naše iskustvo, a naše iskustvo postaje kroz njegove pesme deo večnosti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
title: 'Ipak postoji neko ko nas čuva',
pubdate: '2026-04-09 00:12:43',
authors: authors,
sections: "Kultura",
tags: "Bill Callahan,My Days of 58,Rokenrol,Novi album",
access_level: access_level,
article_type: "news",
reader_type: reader_type
};
(function (d, s) {
var sf = d.createElement(s);
sf.type = 'text/javascript';
sf.async = true;
sf.src = (('https:' == d.location.protocol)
? 'https://d7d3cf2e81d293050033-3dfc0615b0fd7b49143049256703bfce.ssl.cf1.rackcdn.com'
: 'http://t.contentinsights.com') + '/stf.js';
var t = d.getElementsByTagName(s)[0];
t.parentNode.insertBefore(sf, t);
})(document, 'script');
dataLayer.push({
'event': 'Pageview',
'pagePath': url,
'pageTitle': 'Ipak postoji neko ko nas čuva',
'pageContent': 'Bill Callahan pripada onom naraštaju američkog andergraund roka iz devedesetih koji je bio savremenik pojave grungea. Dolazi iz iste antimaterijalističke škole – što je u SAD jednako prokletstvu, kao i uvek – i napravljen je od istog bundžijskog materijala od koga je bio napravljen i Kurt Cobain, samo što je ovde u pitanju pesnik uz akustičnu gitaru. Stil mu je okarakterisan kao poetski lo-fi folk-rock, a karijera odavno dobila obrise onoga što kritičari vole da nazivaju “kultnim”. Posle 35 godina rada i 25 izdanja uvek visokog umetničkog kvaliteta (u raznim kombinacijama), danas se s pravom smatra alternativnim klasikom.
[caption id="attachment_4985894" align="alignright" width="259"] Bill Callahan, My Days of 58 (Drag City)[/caption]
U vreme pravljenja svoje najnovije ploče Bill Callahan je imao 58 godina. To je ono doba u životu kad je jasno da treba polako svoditi račune i prisetiti se šta je još ostalo da se završi pre penzije. Verovatno je i Billa morilo večno pitanje: da li sam zaboravio nešto da kažem? I tako dolazimo do My Days of 58, uspelog dela čija intrigatnost počiva na činjenici da baca pomalo drugačije svetlo na njegovu dosadašnju karijeru, nudeći nam – umesto dosadašnjih dilema & uznemirenja stanjem u kome je svet – duboku spoznaju da porodični život i bliskost leče mnogo šta (zanimljivo je primetiti da slične ode vrednostima familije nalazimo i na ovogodišnjim albumima generacijski bliskih savremenih autora sa iste scene: We Are Together Again Bonnie Prince Billy, te Hen’s Teeth “Iron & Wine”).
U POTRAZI ZA PORODICOM
Bill Callahan ima redak talenat – o čemu god da peva zvuči kao stari prijatelj. Glas mu je retko prijatan i umirujuć. Svoje pesme slaže tako da ih uvek nosi dobra priča, te mu je i pevanje na ivici recitovanja. Na kraju to uvek zvuči kao razgovor sa nekim u koga možete imati sve poverenje ovog sveta, te se posle slušanja svakog njegovog albuma obavezno osećate bolje, plemenitije i stvarnije u sopstvenom životu. Sami od sebe pomislite kako ipak postoji neko ko vas čuva. Tako je koncipirana i ploča My Days of 58. Kao niska ispovednih storija zasnovanih na zapažanjima iz svakodnevnog života. I ono što se drugima čini trivijalnim najednom postaje osnova za vrhunsku, neisforsiranu poetsku metaforu, u čemu je Callahan nenadmašan.
Provedeni smo kroz 12 kompozicija kao kroz 12 situacija u kojima svog stalno zamišljenog sabrata Billa susrećemo u sudaru sa svetom u koji se ne uklapa. Uzmimo kao zabavan primer numeru “Computer”, čiji tekst ide ovako: I use my computer/ To pass the time/ Search for whatever/ Crosses my mind/ It really brings out the worst in me/ I read things I shouldn’t read/ I’ve seen things no man should ever see/ Whatever was the original dream/ This machine’s become the village guillotine/ And free speech is almost over. Od pretraživanja interneta običnog korisnika do zaključka da je sa slobodom govora završeno – u jednom koraku. Na kraju zatičemo Billa kako u ime svih nas raspravlja sa kompjuterom koji postavlja ona sumanuta pitanja: “da li si ti robot?” i “da li si ti čovek?”, da bi na kraju poentirao zaključkom: Just because something is/ Doesn’t mean it should be. I zaista, verovatno smo svi blizu zaključka da ne mora da postoji baš sve što postoji, niti treba da se radi sve što može da se radi. To su lažne slobode koje nam je donelo digitalizovano društvo, u kome je ispunjenje želja uvek važnije od morala. Kad i gde ste na nekoj ploči poslednji put čuli ovako precizan opis civilizacijske propasti kojoj smo svedoci?
Bill Callahan je čovek mnogih iskrenosti. Zapravo, u savremenoj pop muzici ne biste mogli da navedete nijednog drugog autora koji je tako neiskalkulisano direktan. Ta razoružavajuća neposrednost, kakvu nikad niste čuli, njegov je glavni kvalitet. Ona ga predstavlja kao ranjivu osobu koja se sa svim problemima nosi sama, bez kukanja, otvoreno govoreći o njima. Dodirnuti dubokim emocijama, često ne možete da podignete glavu posle neke Billove pesme, jer ne znate da li ste postiđeni ili oduševljeni što se neko toliko razobličava pred vama.
Tako nas pesma koja otvara album, “Why Do Men Sing”, dovodi do fantazmagoričnog susreta sa Lou Reedom lično, kome se Callahan obraća tumarajući usamljen posle nekog svog koncerta, tražeći da mu on objasni gde ga je to doveo i zašto oseća kako stalno mora da ide negde da peva? Tuga trubadura ovde je ovekovečena: cena za inspiraciju Reedovim delom jeste sviranje stalno istih pesama na gitari po nekim zabitima, gde vas ne čeka niko. U “The Man I’m Supposed To Be”, Bill ima prvo veliko privatno otkriće na ploči My Days of 58: svojoj ženi poručuje da se on više ne plaši smrti već toga da neće uspeti da bude sve ono što njoj treba. Obećava da će se popraviti u tom smislu: And now my biggest fear is not the dying/ My biggest fear is that I’ll stop trying/ To be the man I am supposed to be. Na “Stepping Out For Air” zatičemo ga izloženog vetru, pošto je izašao da udahne svež vazduh – i dok se vetar pojačava i pojačava, njegovi udari postaju alegorija za prirodnu silu koja će jednog lepog dana oduvati naš grešni univerzum. “Lonely City” je gotovo hit: ovaj intimni hvalospev Njujorku kao gradu usamljenika kome se uvek vraća Billov je način da kaže da i on pripada toj urbanoj usamljenosti. Halucinatna “And Dream Land” spada u njegove najčudnije kompozicije i po psihodeličnoj formi i po motivu snažne ljubavi na prvi pogled, za koji nam naracija otkriva da je isključivi proizvod prethodnih smrti i reinkarnacija kroz koje se ljubavnici upoznaju. U produžetku, “The World Is Still” zaključuje u zen maniru da, uprkos našim uzbuđenjima oko raznoraznih sitnica, planeta i dalje stoji mirno i nikad se ništa na njoj neće promeniti.
PORODICA PRONAĐENA
Sve je to neobično lepo odsvirano i Callahan ovde izlazi pred nas praćen uigranim malim koncertnim bendom koji ga sve vreme podržava u navedenim avanturama i omogućuje stihovima da budu muzički uverljivi. No, posebnu dirljivost celoj priči daje porodična fabula, koja je ovde u centru pažnje i emotivna je tačka oslonca celog albuma. Sve to nalazimo skoncentrisano u kompoziciji “Empathy”. Billovi bespoštedni komentari odnosa sa ocem i toga kako je zaradio njegovo poštovanje (pokazao mu je ček na 3000 dolara koji je dobio kao honorar za koncert), kao i sadašnjeg odnosa sa svojom decom (ima sina i ćerku), sa lakoćom vas sažežu na do sad nepoznat način:
Dad, you dropped a bomb on me/ When I was thirty/ You said you got by without a father, so you figured why should I have one/ Okay, okay, it made me wonder though/ Can you get by without a son?
Every night, I’ve got to lift a glass to your honesty/Every night, I’ve got to lift a glass to your honestyI remember the day I earned your respect/ I showed you a three-thousand dollar check/ From a show in New York CityLet me tell you something you never knew/ Dad, I’m just like you
Neka čitalac ne zameri ekstenzivno citiranje stihova. Oni se naprosto ne mogu prepričati, i bilo bi to pogrešno na ovom nivou ljudske neposrednosti.
Bill Callahan nas sve vreme vodi kroz svoj život, stvarajući utisak da neverovatno liči na ono što i mi živimo. U tome je njegova veličina. Kao i svi ozbiljni pesnici popularne muzike, on ima dar da govori u ime nas: njegovo iskustvo postaje kroz pesme i naše iskustvo, a naše iskustvo postaje kroz njegove pesme deo večnosti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!',
'pageDate': '2026-04-09 00:12:43',
'pageAuthor': authors,
'visitorType': visitor_type,
});
console.log(post_id);
console.log('Pushed');
});
