U potrazi za izbavljenjem

Istorijske činjenice svima su poznate: Nebraska je šesti studijski album američkog kantautora Brusa Springstina (Bruce Frederick Joseph Springsteen, r. 1949), objavljen 30. septembra 1982. Springstin je sve pesme na njemu snimio potpuno sam, na četvorokanalnom magnetofonu, u spavaćoj sobi svoje kuće na ranču u Kolts Neku, Nju Džersi. Potom ih je zabeležio i sa svojom pratećom grupom “E Street Band”, ali je na kraju odlučio da ih objavi takve kakve jesu, nakon što je zaključio da su verzije sa celim bendom suviše – obične… Kaseta sa akustičnim snimcima sadržavala je 17 pesama – od njih je 10 iskorišćeno za Nebrasku, a nekoliko ostalih pojavilo se u prerađenoj električnoj formi na sledećem, monster hit albumu Born in the U.S.A. (1984), koji je zacementirao njegov status rok ikone (uključujući naslovnu numeru).

...

Nebraska je od tada priznata za remek-delo, apartno i drugačije od monolitne rokerske karijere Brusa Springstina. Međutim, ostala je legenda kako negde postoje iste stvari u verzijama sa celim bendom – mitska Electric Nebraska. Da li su one bolje od intimnog sazvučja koje poznajemo sa originalnog izdanja, to je godinama bilo pitanje za svakog pravog fana? Springstin je dugo tvrdio da nema takvih snimaka, ali je nedavno priznao da ih je otkrio u nekoj fioci. Upravo objavljeno reizdanje Nebraska ‘82: Expanded Edition konačno neopozivo razrešava ovu misteriju, bacajući novo svetlo na ovaj čuveni album.

KAD OSTANEŠ SAM

Posle velikog uspeha ploča Darkness on the Edge of the Town (1978) i posebno The River (1980), koju je pratila preduga turneja, Springstin se namerno povukao, rešivši da malo ostane sam sa sobom. Gledao je filmove, slušao staru muziku i čitao, pokušavajući da smisli kuda dalje. Kratke priče Flaneri O’Konor posebno su ga inspirisale da počne da piše o svojim uspomenama iz detinjstva. Svedeni, sobni low–fi zvuk koji obeležava Nebrasku bio je jedini primereni ton za njegove tek sročene teskobne storije o ljudima što pokušavaju da se snađu u životu, ali im nikako ne ide, dok tragaju za izbavljenjem koje nikad ne dolazi. Za omot albuma je izabrao prigodno turobnu, sivu fotografiju Dejvida Majkla Kenedija iz 1975. – ona prikazuje put pod oblačnim zimskim nebom, viđen kroz vetrobransko staklo automobila – panoramu neizvesnosti i izgubljenosti.

Brus Springstin je u tom trenutku rešio da se otarasi rokerske maske i pozabavi se stvarnim stanjem nacije. Njegova osnovna tema postala je iskorenjenost i izolovanost običnih, poštenih ljudi, suočenih sa teškim životnim izborima – u turbulentnim godinama neomaterijalističke vladavine Ronalda Regana, kad su mnogi gubili poslove, bio je to hrabar korak za jednu zvezdu u nastajanju. Tek kad je na Nebraski dopustio sebi da ipak posumnja kako će se sve dobro završiti – umesto neuništivog optimizma radničke klase, što ga je do tada tako verno predstavljao – njegov opus dobio je novi smisao. Mračni sjaj ove ploče i dalje osvetljava celokupno Springstinovo delo, dajući mu životnu uverljivost. Brus se kroz Nebrasku susreo sa drugačijom istinom – stradanje junaka nešto je što se u stvarnosti dešavalo mnogo češće nego što je do tog časa bio voljan da prizna. I taj momenat suočavanja sa realnošću usamljenosti i ravnodušnosti sveta za sudbinu pojedinca – ono je što je promenilo njegovu karijeru i izdiglo ga među najveće autore. Ultimativni komercijalni uspeh došao je odmah potom.

Nigde se to ne vidi bolje nego u genezi pesme Born in the USA, koju zahvaljujući reizdanju Nebraske možemo potpuno da rekonstruišemo. Sad je sasvim jasno da je u pitanju ono što smo slutili – pandan besmrtnoj pesmi Vudija Gatrija This Land Is Your Land. I ova numera je povremeno bila pogrešno shvaćena kao neka vrsta ložačko-patriotske himne Americi kao takvoj. Pažljivo preslušavanje, naravno, otkriva svu sumnju i ogorčenost naličjem te iste Amerike koju ova pesma čuva, posebno u svojoj prvobitnoj demo verziji, ali i onoj električnoj. Čak i konačna verzija sa istoimenog hit albuma ne skriva svojom poletnošću suštinu priče o momku koji se kao veteran iz Vijetnamskog rata suočava sa nemaštinom i egzistencijalnom nesigurnošću kod kuće – mada je “rođen u SAD” – što nikako ne bi trebalo da bude moguće, po važećoj propagandi. Srce cepa to što sa saznanjem da mu je život beznadežan, povratnik i dalje peva iz sve snage kako je “rođen u SAD”, jer mu ne ostaje ništa drugo u šta bi mogao da veruje.

Brus ovde dobija brehtovske dimenzije, i njegov klasik odslikava pravo stanje stvari u duši Amerike.

TIHI PUT U NEBRASKU

Pesme na originalnoj Nebraski daju glas onima koji glas nikad nemaju. Mada je to Springstinova osnovna stvaralačka strategija, ona nigde nije ovako izoštrena i snažna kao crno-bela fotografija stvarnih ljudi i okolnosti. Uzmimo kao primer “Highway Patrolman”, koja počinje krajnje dirljivim, pristojnim predstavljanjem Džoa Robertsa, saobraćajca na auto-putu, sve sa navođenjem imena njegove stanice. Odatle počinje da se odvija priča o odnosu dva brata koja dovodi do spoznaje kako je drugi od njih – Frenki – posle odlaska u vojsku i služenja u Vijetnamu, postao neka vrsta njegovog sludelog parnjaka. Pozvan da interveniše nakon kafanske tuče u kojoj neko strada, brat policajac na kraju juri brata prestupnika sve do granice sa Kanadom – da bi ga na kraju pustio da ipak pobegne, jer: “Čovek koji okrene leđa porodici/ naprosto nije dobar”.

Naslovna “Nebraska”, pripoveda priču o užasnom slučaju besmislenog niza ubistava desetoro ljudi koje je Čarls Starkveder, sa partnerkom Karil En Fjugate, počinio 1958, dok su se vozili kroz Nebrasku i Vajoming. Kao razlog na suđenju je naveo “da je to učinio zato što je svet zao” – njegova drastična ispovest u obliku pesme postavlja scenu za sve ostale ispovesti koje slede. “Atlantic City” bavi se ratovima bandi u ovom kockarskom središtu, dok je “Johnny 99” ime dobila po broju zatvorskih godina koje Džoni mora da odsluži pošto je, nakon što je otpušten iz lokalne Fordove fabrike automobila, iz frustracije ubio nedužnog čoveka – na kraju moli za smrtnu kaznu. “Mansion on the Hill”, “Used Cars” i “My Father’s House”, sećanja su na oca i na toplinu odrastanja, čak i u relativnoj nemaštini, a “Reason to Believe” zaokružuje ovaj ciklus potresnom odom potrebi da se uprkos svemu – veruje, kako bi čovek ostao čovek… Pesmu ovekovečuju nezaboravne slike osobe koja pokušava da oživi zgaženog psa pored puta gurajući ga štapom, ili mladoženje koji i dalje čeka nevestu što se nije pojavila.

Nebraska je jedini Brusov album koji zvuči istinski uznemirujuće. Paranoična atmosfera “State Trooper” zaista vas uplaši pretećim konfliktom nepoznatog kradljivca kola i policajca koji će ga zaustaviti, i pevačevim iznenadnim podvriskivanjem pred kraj. Umesto da pruža utehu, on je ovde pustio da strahovi drugih kroz njega dođu do izražaja. Dokumentarnost sobnih snimaka potvrđuje njegovu ulogu svedoka u ovim strašnim pesmama.

GLASNI PUT U NEBRASKU

Deluks izdanje pod nazivom Nebraska ‘82: Expanded Edition, objavljeno je 24. oktobra 2025, kako bi se poklopilo sa objavljivanjem igranog filma Springsteen: Deliver Me from Nowhere (i kod nas u bioskopima; režija Skot Kuper, glavna uloga Džeremi Alen Vajt). Sadrži pet diskova ili četiri vinila, na kojima zatičemo remaster albuma Nebraska, snimke koji su poznati kao Electric Nebraska, pesme koje nisu ušle na ploču (među njima i četiri koje su ovom prilikom prvi put predstavljene javnosti), te nedavno Springstinovo živo izvođenje kompletnog ciklusa ovih pesama u pozorištu “Count Basie” u Red Benku, Nju Džersi. Očekuje vas nekoliko sati uživanja, kako god da se poduhvatite ovog proširenog iskustva.

Najinteresantnija je konačna pojava sesije Electric Nebraska, sastavljene od 8 snimaka nastalih aprila i maja 1982. u njujorškom studiju “Power Station”. Ništa na njima ne sugeriše da bi Springstin mogao biti nezadovoljan svojim bendom, koji je ovde nadahnut i na vrhuncu – pre bi se njegovo pevanje moglo nazvati “običnim” u poređenju sa onim što je uspeo da snimi sam u svojoj kući. I verovatno je to ono što je osetio kad ih je preslušao i uporedio, shvativši da pravu magiju (njegov opis!) ipak imaju samo prvobitne rudimentarne zabeleške ovih pesama. Zaključak je da tišina Nebraske i dalje zvuči glasnije od najglasnijeg benda.

Sam Springstin nazvao je ovaj album onim po kome bi voleo da ga pamte. I pamtimo ga.