Uvek me je oduševljavalo kako se – s protokom vremena – muzika čuje drugačije. Čak i ako ste sa nekom pločom rasli, odrastali i ostarili, to još uvek ne znači da je sasvim poznajete. Kao što neko lepo reče: remek-dela se razlikuju od običnih albuma po tome što nas uvek iznenađuju.
Posle monster hita kakav je album The Dark Side of the Moon (1973), kojim je ispisana nova popkulturna i diskografska istorija – šta su sledeće “Pink Floyd” mogli da urade? Iznenadivši ceo svet time što su se preko noći iz hermetičnih art rokera pretvorili u svima razumljive mesije kraja tehnološke civilizacije i pesnike prolaznosti ljudskog postojanja – morali su pažljivo da razmisle koji bi sledeći korak bio ispravan. Korak učinjen u pravom smeru nakon neslućenog tržišnog uspeha što ih istovremeno ne bi kompromitovao kao umetnike od intergriteta. Za bend nastao na ideji da se muzikom treba baviti isključivo iz umetničkih razloga, ovo je bilo presudno pitanje.
“Pink Floyd” su na kraju rešili da – desetak godina otkako su počeli da se bave muzikom profesionalno – zaokruže dotadašnju karijeru, ispričavši priču o sebi, svom mestu u industriji zabave i svom neprolaznom bolu zbog gubitka drugara – sa kojim su davne 1965. osnovali bend – bolu koji ih je razdirao godinama.
Album Wish You Were Here označio je završetak punog kruga za najpoznatiji sastav psihodeličnog roka, kao i za celu rok kulturu, i to po mnogo čemu. Bila je to konstatacija kako su nepovratno prošla vremena naivnog entuzijazma, a vrlo brzo su stigli računi.
BOŽIĆNO IZNENAĐENJE
Wish You Were Here je ona ploča grupe “Pink Floyd” koja među njihovim fanovima slovi za “najljudskiju”. Ona zaista sadrži najmanje misterioznosti i najviše je sa obe noge na zemlji, sa svojom temom stradanja pojedinca koji ludi pod udarcima surove stvarnosti oličene u muzičkoj industriji. Činjenica da je jedan od osnivača benda – retko talentovani vizionar Sid Baret – zaista poludeo i još 1968. zauvek otišao iz sveta muzike (preminuo je 2006), davala je posebno pravo grupi “Pink Floyd” da se bave ovom temom i oni su to uradili sa doslednom uverljivošću.
The Dark Side of the Moon bavi se drugom stranom naše egzistencije, pomerenim iskustvom stvarnosti, odnosno mogućnošću ludila kao nečeg što je stalno prisutno u raspuklinama naše okoštale realnosti. Wish You Were Here odlazi korak dalje, baveći se ludilom kao ispravnim viđenjem stvarnosti, načinom da se pronikne u njenu lažnu suštinu, da bi se ona videla kakva jeste, mimo kulisa koje je čine. Pogled na svet osobe koja “nije normalna” ovde je romantizovan i predstavljen kao alternativni pogled na svet, koji može biti potpuno tačan.
Originalno izdanje albuma pojavilo se 12. septembra 1975. na etiketi Harvest, a luksuzno reizdanje 12. decembra 2025. za Pink Floyd Records. U međuvremenu od pola veka, album je uspešno prodat u preko 13 miliona primeraka širom sveta. No, najveće iznenađenje u stvari je činjenica da je za Božić 2025. Wish You Were Here ponovo dospeo na prvo mesto engleske top liste. Bila je to konačna potvrda da se radi o remek-delu neprolazne vrednosti.
POEZIJA ODSUSTVA
Wish You Were Here obeležio je trenutak rađanja angažovane faze grupe “Pink Floyd”, u čemu je glavnu reč vodio Rodžer Voters. Oni su oduvek imali odmak od materijalističkih normi koje su vladale društvom, ali od ovog albuma postalo je očigledno da se više ne radi o distanciranju nego o oštrom napadu na kapitalističko ustrojstvo i prateću kulturu.
Tokom 1974. “Pink Floyd” su skicirali tri nove kompozicije, koje su izvođene uživo u radnim verzijama na prvoj turneji koja je usledila posle enormnog uspeha The Dark Side of the Moon. Bile su to “Raving and Drooling”, “You Gotta Be Crazy” i “Shine On You Crazy Diamond”. Wish You Were Here u sebi je, na taj način, sadržavao seme za sledeća dva, izuzetno kritička albuma koja su iz njega nikla – Animals (1977) i The Wall (1979) – prvi sa temama dirigovanog socijalnog inžinjeringa, a drugi sa posledicama odrastanja u rigidnom engleskom društvu.
Suočeni sa ogoljeno profiterskim poslovnim planovima pop muzičkog mainstreama, čiji su deo tokom sedamdesetih neopozivo postali, “Pink Floyd” su i te kako bili pozvani da ih razotkriju, javno iznoseći njihov dublji smisao – doprinos kontroli širih društvenih tokova. Numera “Welcome to the Machine” gotovo da je programski revolucionarna u tom smislu, jer razobličava nemilosdrnu manipulaciju muzičkim talentima otkad postoji diskografska industrija, čija je jedina svrha oduvek bila eksploatacija umetnosti. Nigde to nije lepše rečeno nego u “Have a Cigar”. Prisustvo folk-rok figure Roja Harpera, kao gostujućeg pevača u ovoj numeri, čini je drugačijom, jer on nije običan gost – on je autentičan glas iz naroda, onog muzičkog naroda koji je industrija do sredine sedamdesetih pretvorila u svoje roblje, srećno da služi profitnim šemama.
Zato se naslovna numera “Wish You Were Here” obraća svima koji su nekog izgubili. Bilo da su ga zagubili u nekim egzistencijalnim obrtima ili da je preminuo – radilo se o onoj osobi koja nam najviše nedostaje kad sednemo da razmislimo gde smo sad i šta smo uradili sa svojim životom. Jedna od najpoznatijih pesama “Pink Floyd” tako je istovremeno oproštaj od najboljeg prijatelja ili ljubavi ili roditeljske figure. Doviđenja osobi koja nas je oblikovala i koju nikad nećemo zaboraviti. “Mi smo samo dve izgubljene duše koje plivaju u akvarijumu, godinu za godinom / Trčeći po istoj staroj okolini – šta smo pronašli? / Iste stare strahove – voleo bih da si ovde”.
Omot potcrtava poruku ikoničnom foto-instalacijom na kojoj se dva muškarca u poslovnim odelima rukuju u otuđenom ambijentu prolaza između nekih stovarišta – jedan od njih gori u plamenu. Nije moglo biti jače vizualne transpozicije poruke da biznis ubija.
ONI KOJI SU PALI U TRCI ŽIVOTA
Osnovu ploče čini, naravno, nezaboravna višedelna kompozicija “Shine On You Crazy Diamond”. Kroz nju na pozornicu izlazi glavni junak Sid Baret.
“Shine On You Crazy Diamond” jedna je od najpoznatijih pesama grupe “Pink Floyd”. U njoj smo izloženi spoznaji tragične naivnosti mistike samootkrivanja, kroz koju je upravo prošla cela rok generacija. Najvećim delom instrumentalnog karaktera, ona nam kroz devet epizoda dočarava Bareta kao previše fragilnu dušu što je sagorela izložena merkantilizmu okoline. Čuvena epizoda sa Baretovim iznenadnim, nenajavljenim dolaskom u studio, baš kad se snimala njemu posvećena numera, da bi se brzo udaljio nekoherentno se ponašajući – samo je naglasila stvarnost drame.
Da li su “Pink Floyd” želeli da Sid bude sa njima u trenutku njihovog najvećeg uspeha, da bi u njemu i on zasluženo uživao, jer je on u estetskom smislu napravio ovaj bend i dao im zanat i hleb – ili su hteli da vidi čemer i gorčinu sa kojom su morali i sami da se nose na vrhovima muzičkog biznisa, svakodnevno izbegavajući da se prilagode njegovim diktatima i tako diskredituju i osramote? To nikad nećemo saznati.
Wish You Were Here svejedno ostaje ploča koja traži pravdu za sve one koji su pali i ostali iza nas u trci koju običnim životom nazivamo. Ta nota suzdržane empatije za drugog činiće je uvek aktuelnom.
Ričard Rajt, klavijaturista i jedan od osnivača grupe, jednom je rekao: “To je album koji mogu da slušam iz zadovoljstva, a nema mnogo albuma ‘Floyda’ za koje mogu to da kažem”. Svi ostali članovi su se složili da im je to najkompletnija ploča. Sigurno je i Sid tako mislio.
