Jedna stvar u vezi sa “Laibachom” do sada bi morala da nam bude jasna: oni su uvek u pravu.
Takav je slučaj i sa novim albumom Musick, koji izlazi baš za 1. maj, međunarodni Praznik rada. Ploča nam udarnički poručuje da je jedina preostala muzika koja još uvek ima smisla – pop muzika. Ona danas nudi vrhunski dvadesetčetvoročasovni eskapizam i ubrzani zaborav od svakodnevnih muka: to je pravi background za naš svet koji se sve brže raspada.
Pop muzika se zasniva na predvidljivosti. Zna se gde ide refren a gde melodija. Zna se u kom tonalitetu pesma zvuči veselo. Zna se koji se ritam upotrebljava i kad. Pop muzika, takođe, ima svoje rituale. Zna se kad hit singl izlazi. Zna se kad stižu novi video-spotovi i fotografije. Zna se kad zvezda ide na turneju. Zna se kako se tad oblači. Znaju se stihovi napamet, uče se pre nego što se ode na koncert, da bi se pevalo uglas, u zajednici srećnih korisnika.
Nekad su ovi mehanizmi bili prikriveni, deo tajne menadžerske nauke, a danas su transparentni, svakom dostupni deo strategije za prodaju muzičkih proizvoda na širokom tržištu. Sve ovo pop muziku, u užem smislu, čini odrazom poželjnih zbivanja u društvu, te ponekad oruđem socijalnog inženjeringa. U pop kulturi se skriva samo srce totalitarizma.
DANAS SLUŠAMO
POP TOTALITARIZAM
“Laibach” su se prihvatili ovih teza još krajem osamdesetih godina XX veka. Njihovi albumi Opus dei (1987), Let It Be (1988) i EP Sympathy for the Devil (1990), ponudili su nam uvid u totalitarne mehanizme koji su deo DNK industrije zabave. Dok su neki mislili da su se Laibach bavili isključivo demistifikovanjem komunističkog totalitarizma, oni su paralelno i vrlo dosledno otkrivali slojeve istih represivnih mehanizama u kapitalizmu, nalazeći začuđujuću istovetnost.
Ova kritika pop kulture iz pop kulture došla je u pravom trenutku, kad se sa završetkom Hladnog rata okončalo i ustrojstvo sveta kakav je dogovoren posle Drugog svetskog rata. Mnogi sve to nisu želeli da shvate u trenutku pada Berlinskog zida, ali “Laibach” su – kao nijedan jugoslovenski bend – imali priliku da se informišu iz prve ruke. Upoznavši se izbliza, preko svojih engleskih izdavača Mute Records, sa načinima na koje funkcioniše konstruisanje mainstreama na Zapadu, “Laibach” su još tada zaključili ono što će obeležiti njihovu delatnost u sledećim godinama: shvatanje da cinizam sa kojim se biznis igra muzikom – i u krajnjem slučaju nama – uveliko nadiliazi ideologije.
SUTRA SLUŠAMO
TOTALITARIZAM POPA
Na svom prvom pravom autorskom izdanju posle više od decenije (Spectre iz 2014, na kome postoji i numera “Eurosong”, sa refrenom: “Evropa se raspada”!) – “Laibach” se bave muzikom kao temom. Njihova teza je frapantno slična našoj tezi koju ste na istim ovim istim stranicama već mogli da čitate: od svih žanrova samo je pop muzika ostala da svedoči o svetu kakav je danas.
Hyperpop je zato žanr koji ovde često srećemo, a digitalna treš estetika preovlađuje. Numere nemaju nikakve veze sa njihovim poznatim industrial sazvučjem i verovatno će to ponekog starog fana šokirati. Ono što nam “Laibach” ovde nude muzički je esej o veselom besmislu savremenog sveta u deset kompozicija, kojima ne nedostaje duhovitosti visoke klase dok se bave sve samim opštim mestima savremene pop kulture: singl “Allgorhythm” diktira zaključke svojim razdraganim stihovima We must keep moving on/ The past is dead and gone/ No matter what you do/ No one cares about your point of view/ What matters is the algorithm works for you; u hitičnoj operetskoj naslovnoj “Musick” narator je još direktniji dok nam saopštava da ne može bez muzike, da stalno sanja o njoj, ali i da je bolestan od nje. U stilu modernih pop projekata, gotovo svaka pesma je duet sa nekim, te u “Love Machine” susrećemo lično Senidah u ulozi disko-soul dive, a u “Keep It Reel” Mancu Trampuš iz alternativne grupe “Koala Voice”, kao divlji rep-metal vokal. Citata ima koliko želite, od “Kraftwerk” do Mocarta, te “Luigi Mangione” koristi dramaturgiju špageti vesterna, “Resistencia” dramaturgiju iz latino popa tipa Bad Bunny, dok “Singularity” pretvara elektro-poskočicu u studiju slučaja koja komentariše trenutno bespuće pop kulture: It’s a world of echoes we can’t break/Every tune’s a copy or remake.
Albumom Musick Laibach žele da nam kažu da muzike više nema, da ogole njeno nepostojanje. I na taj način nas, kao i uvek, suočavaju sa ključnom dilemom današnjice: nedostatkom smisla svega što nam se dešava.
Kao odgovor nude ono što su uvek i nudili – totalnom deformacijom pop estetike žele da nam kažu kako treba priznati i prihvatiti sopstvenu ispraznost, te shvatiti da nas je viša sila odavno slomila. Napukline u pop muzičkom ogledalu koje nam oni pokazuju rečito govore o tome. Ali “Laibach” – eh ti nestašni “Laibach” – i dalje veruju u nešto! To nešto je muzika – koliko god trivijalna bila – kakva nam je ovde ponuđena. Život je jednako trivijalan kao i ona. Sve što treba da uradimo i sve što možemo da uradimo da bismo egzistirali u miru sa sobom jeste da ga prihvatimo takvog kakav je i odustanemo od aspiracija ka nečem uzvišenijem. I tako ne možemo ništa da uradimo za sebe.
I to je duboka humanistička poruka “Laibacha” za ovaj put.
Kao što smo rekli: “Laibach” su uvek u pravu.
