Gospodari svemira, režija Trevis Najt,
igraju Nikolas Galicin, Džared Leto, Elison Bri i Idris Elba (proizvodnja “Mattel”)
Ima nečeg neobičnog u tome da, kada zakoračite u zamračenu bioskopsku salu da biste gledali film o superherojima, oko sebe ne vidite gomilu dece ili tinejdžera. Na svečanoj beogradskoj premijeri igranog spektakla Masters of the Universe, najupečatljiviji detalj bila je upravo publika – prosečna starost posetilaca bila je verovatno 40+ godina. Dok su današnji klinci prirodno okrenuti nekim svojim, modernim herojima, ekranima i digitalnim svetovima, dvoranu su preplavili ljudi koji su došli po ozbiljnu dozu nerazblažene nostalgije.
Zato je ovaj film nemoguće posmatrati kroz prizmu klasične filmske recenzije. Potpuno je sporedno “secirati” glumu, CGI efekte, dubinu scenarija ili tražiti skrivene umetničke slojeve. Ovo, takođe, nije samo još jedan mogući holivudski blokbaster u nizu. Ovo je, pre svega, sociokulturni fenomen koji služi kao kolektivna karta za povratak u prošlost i emotivni prozor u detinjstvo.
U mašti dece osamdesetih, He-Man i njegova družina bili su veći od života. Ti mitski junaci, čarobnjaci i ratnici koji u dalekim prostranstvima svemira vode večnu borbu protiv zla, otvarali su vrata sveta u kojem je sve bilo moguće. Sakupljanje mišićavih plastičnih figura i čekanje crtaća pred ekranom bili su rituali koji su definisali čitavu jednu generaciju.
Kompanija “Mattel” očito pokušava da ponovi vanserijski uspeh koji je pre nekoliko godina postigla sa filmskim hitom Barbi. I kao što je to ružičasto filmsko ostvarenje dominiralo bioskopskim blagajnama i prenelo duh jedne epohe u savremeni kulturni trenutak, novi film o Mastersima cilja na isti efekat, ali kod potpuno druge publike. U istoj meri u kojoj je roze spektakl o najpoznatijoj lutki na svetu bio emotivni i kulturni rolerkoster za devojčice koje su u međuvremenu odrasle, povratak na mitsku planetu Eterniju rezervisan je za nas, nekadašnje dečake.
Vizuelni identitet i dinamiku filmu dao je režiser Trevis Najt, osvedočeni fan Mastersa. Iako je sin osnivača kompanije “Najki”, Fila Najta, on je dokazao da u Holivudu ne prolazi na račun očeve slave i uticaja. Projektima Bamblbi i Kubo i dve žice pokazao je osećaj za ritam i akciju, dok je u novom filmu uspešno spojio praktične efekte i autentične kostime sa modernom tehnologijom, udahnuvši mu prepoznatljivi šarm crtaća iz osamdesetih.
Glavni glumački teret pao je na pleća Nikolasa Galicina, koji tumači Princa Adama i njegov alter ego He-Mana. On je uspeo da liku koji je u suštini hodajuća planina mišića podari dozu ljudskosti, simpatične smušenosti i ranjivosti, transformišući ga u dobrodušnog heroja novog doba. S druge strane, Džared Leto, kao glavni negativac Skeletor, unosi ekscentričnost u ulogu, kreirajući lik koji je istovremeno zao, teatralan i namerno otkačen. Uz podršku sjajne Elison Bri, kao zle čarobnice Evil-Lyn, i autoritativnog Idrisa Elbe (Man-At-Arms), glumačka postava uspešno pliva kroz svet koji ne krije svoje poreklo sa polica sa igračkama.
Zanimljivo je da su u prvih nekoliko dana prikazivanja i publika i kritika prilično ujednačeni, što potvrđuje ocena viša od 7 na IMDb-u, kao i više od 70 odsto pozitivnih recenzija na platformi “Rotten Tomatoes”. Ipak, dok jedni hvale ovaj film, drugi zameraju preveliki uticaj sarkastičnog, “modernog Marvelovog humora”. Naslonjen na formulu naslova poput Ragnaroka ili Dedpula, film se služi pošalicama i namiguje publici, kroz humor i neprestane šale na račun sopstvene mitologije i imena likova. Ruku na srce, imena kao što su Fisto ili Ram–Man danas zaista zvuče idiotski, a ujedno bi teško prošla kroz oštre makaze savremene političke korektnosti.
Ali, ako se svemu pristupi sa fenomenološke strane, te mane postaju nevažne. Ovo ostvarenje je zabavno, šareno i pulsira čistom nostalgijom. Ono ne pokušava da bude mračni, realistični spektakl poput Betmena, već veselo nosi svoj retro kostim. Za sve koji su nekada držali plastične mačeve u rukama i uzvikivali dobro poznatu repliku “Ja imam moć!”, ovo je savršen podsetnik na vreme kada je za stvaranje čitavih svetova bila dovoljna samo mašta.
A da se ovaj povratak u detinjstvo ne završava samo na prikupljanju nostalgičnih poena, dokazuje i scena nakon odjavne špice. Ona otvara vrata za proširenje priče jer se u kadru, okrenuta leđima kameri, pojavljuje princeza Adora – čuvena She-Ra. Njen ulazak u igrani svet Mastersa zaokružuje ceo fenomen. Ako je aktuelni film bio retro igralište za dečake koji su porasli, nastavak donosi mitsko ujedinjenje brata i sestre blizanaca, spajajući dve strane iste medalje. Trevis Najt je pametno ostavio otvorena vrata za sledeće poglavlje, podsećajući nas zašto su ove priče preživele test vremena.
Na kraju, kada se svetla u sali upale i prođe prvi talas nostalgije, ostaje tiho pitanje koje visi u vazduhu – čiji je ovo svemir danas? Da li u njemu ima mesta za neke nove klince koji će tek otkriti moć Sive lobanje, ili je Eternija ipak ostala ekskluzivni klub za nas koji pamtimo jedno sasvim drugačije detinjstvo?
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Nagrada „Pavle Vuisić“ za životno delo dodeljena je Tanji Bošković. Istovremeno, Ministarstvo kulture nije odobrilo novac Udruženju filmskih glumaca Srbije za tu nagradu
Na crvenom tepihu ispred Narodnog pozorišta uoči otvaranja 32. Sarajevo film festivala viđene su brojne slavne ličnosti iz sveta filma iz celog regiona, predsednik Crne Gore Jakov Milatović a u masi na ulici vijorilo se i desetak zastava Palestine
S obzirom na uslove u kojima živi, može se reći da je učešće 23 filma na Sarajevskom festivalu veliki uspeh ovdašnje kinematografije
Hedlajner prve večeri Nišvila bio je Inkognito, Vlatko Stefanovski je podigao publiku na noge sa „Skopjem“, a ceo festival se odvija bez državne pomoći – zahvaljujući mazohizmu
Kultura sećanja treba da postoji ali da se obostrano ne koristi kao izvor novog narastajućeg nacionalizma, koji nije ništa drugo nego rađanje mržnje prema onom drugom. Tu malo mesta preostaje za ljubav. Kad svake godine sipate so na tu ranu, ta rana se sve više i više otvara. Ponavljam, postojalo je jedno vreme i u Hrvatskoj i u Srbiji kad su ljudi koji odlučuju nastojali da nekako taj život jednih pored drugih bude moguć. Sada to izgleda potpuno iracionalno, bezizlazno. Rat nije završen
Naš veliki glumac Svetozar Cvetković je u intervjuu za „Vreme“ rekao ono što se u našoj čaršiji ne kaže – da je bolje da ima Bitefa, Festa i drugih festivala nego da ih nema. To se mnogima neće svideti jer se vode logikom „što gore to bolje“
Desničarske partije nikako da podrže studentski pokret, uprkos kosovskom zavetu studenata i svoj onoj ikonografiji po principu „Kosovo je srce Srbije“. Jer desničarsko poimanje sveta je partikularno, a studenti čvrsto stoje na univerzalnosti republikanskog tla
Političke partije i organizacije koje su protiv režima Aleksandera Vučića sve drže u svojim rukama. Ako na izborima, kad god da budu bili, budu poražene, biće same krive
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
