When I made my transition
I want everyone to know
I only changed position
I was only frozen sky anyway
(Jonathan Richman, “Only Frozen Sky Anyway”)
Kako cela originalna rokenrol generacija polako napušta ovaj svet, oproštajni albumi kojim se zaokružuju karijere velikih majstora postaju gotovo novi žanr. Sa njih možemo saznati mnoge do sad samo nagoveštene mudrosti, koje su se u međuvremenu nakupile u iskustvu onih najvećih.
U slučaju Jonathana Richmana – i njegovog prvog studijskog izdanja posle četiri godine – uspostavljanje odnosa prema onom posebnom momentu prelaska na drugu stranu tema je koja ga zaokuplja u ciklusu pesmama sa aktuelne ploče Only Frozen Sky Anyway. Ali ko zna Jonathana, zna i koliko je to onda dato sa toplom šaljivošću koja pledira da ništa na svetu ne treba shvatati previše ozbiljno, a naročito nas.
Jonathan Richman (r. 1951, Boston) neobična je i apartna figura u istoriji rokenrola. Pojavio se još 1971/1972, da sa grupom “Modern Lovers” vizionarski zacrta budući pravac kojim će new wave ići, kad bude obznanio svoje postojanje u drugoj polovini sedamdesetih. Njihov istoimeni debi u produkciji Johna Calea (multiinstrumentaliste iz “The Velvet Underground”, benda kome se uvek divio) svakako je jedan od najboljih u istoriji, ali ga niko nije čuo do 1976, kad je konačno objavljen. Pesme kao što su legendarna “Roadrunner” (obrađivali “Sex Pistols” i mnogi drugi), te “Pablo Picasso”, “Astral Plane” ili “She Cracked”, formulisale su novi pogled na stvari, kojim su se kasniji muzičari obilato inspirisali: bio je to pogled nevinog čoveka, začuđenog onim u šta se moderni svet pretvorio.
Ako se na to doda da je Jonathan Richman do danas zadržao detinju bezazlenost, funkcionišući već decenijama kao antiteza bilo kakvom cinizmu i bahatosti, jasno je da je na svoj tihi način svakome od nas otvorio mogućnost da – družeći se sa njim i njegovom umetnošću – sačuva svoju unutrašnju naivnost i dobrotu. Dovoljno je samo da krene da nas zasmejava svojim pričama iz života (slice of life), u kojima uglavnom pripoveda kako se u njemu uopšte ne snalazi, i vas počinje da ispunjava unutrašnja toplina i saučesnička simpatija, jer u Jonathanu prepoznajete sva sopstvena nesnalaženja. Njegova emotivna poveravanja kroz ogoljeno jednostavne akustične kompozicije blistavo su britka i često dosežu takav nivo otvorenosti da vas testiraju – kao da pitaju koliko iskrenosti još uvek možete da izdržite?
Tako nam i na albumu Only Frozen Sky Anyway, uz delikatnu pratnju najdugovečnijh saradnika Jerryja Harrisona i Tommyja Larkinsa, Jonathan nudi svoja prepričana iskustva iz prve ruke, dogodovštine i situacije koje su se dešavala i nama, ili su se sasvim sigurno mogle desiti baš tako kako je on opisao. Uzmimo na primer numeru “That Older Girl”, u kojoj naš junak, idući po snegu posle časova u osnovnoj školi, susreće devojčicu koja mu se dopadne, ali mu Sneško Belić kaže kako to neće funkcionisati jer je ona starija godinu dana od njega, a da on i ne zna šta to neće funkcionisati i zašto?! Ili, potpuno neočekivana, predivna baladerska obrada (sa potpuno promenjenim tekstom) hita “Night Fever” – disko velikana kakvi su “Bee Gees” – u kojoj Jonathana zatičemo kako uveče stoji na uglu u nekom velikom evropskom gradu i pita se možemo li bar jednu subotnju noć da provedemo ne procenjujući druge ljude – kakvi su, kako su obučeni i kuda idu – nego da samo uživamo u večeri? “But We Might Try Weird Stuff”, sa zamamnim ženskim pratećim vokalima, govori o neimenovanim telesnim užicima o kojima uvek možemo da maštamo, te nema mesta sumnji da Jonathan, kao i svi normalni ljudi, i dalje voli da mašta (umesto da pretražuje po internetu).
Naslovna numera, koja otvara album, donosi nam kristalno jasan doživljaj sopstvenog neumitnog kraja, sa kojim je Jonathan takođe u šaljivom miru, pa nam kaže, nikad se jasnije ne izjašnjavajući o svom mestu u svetu: “Kad obavim svoju tranziciju, želim da svi znaju da sam samo promenio poziciju, ionako sam bio samo komad smrznutog neba”. Na kraju nas još jednom iznenađuje, izlazeći iz ovog narativa sa kraja zemaljske egzistencije svojom verzijom duhovne kompozicije “The Wavelet” i nastavkom “I Am the Sky”, autora Paramahanse Yoganande, prvog velikog indijskog gurua koji je dospeo do Zapada između dva svetska rata. Ove dve minijature ostavljaju nas istinski okrepljenim na način koji skoro nismo doživeli.
U kontekstu rokenrol istorije, sa svojim razoružavajućim čovekoljubljem, Jonathan Richman je, bez sumnje, još nepriznati svetac.
