Ipak postoji neko ko nas čuva

Bill Callahan pripada onom naraštaju američkog andergraund roka iz devedesetih koji je bio savremenik pojave grungea. Dolazi iz iste antimaterijalističke škole – što je u SAD jednako prokletstvu, kao i uvek – i napravljen je od istog bundžijskog materijala od koga je bio napravljen i Kurt Cobain, samo što je ovde u pitanju pesnik uz akustičnu gitaru. Stil mu je okarakterisan kao poetski lo–fi folk–rock, a karijera odavno dobila obrise onoga što kritičari vole da nazivaju “kultnim”. Posle 35 godina rada i 25 izdanja uvek visokog umetničkog kvaliteta (u raznim kombinacijama), danas se s pravom smatra alternativnim klasikom.

...

U vreme pravljenja svoje najnovije ploče Bill Callahan je imao 58 godina. To je ono doba u životu kad je jasno da treba polako svoditi račune i prisetiti se šta je još ostalo da se završi pre penzije. Verovatno je i Billa morilo večno pitanje: da li sam zaboravio nešto da kažem? I tako dolazimo do My Days of 58, uspelog dela čija intrigatnost počiva na činjenici da baca pomalo drugačije svetlo na njegovu dosadašnju karijeru, nudeći nam – umesto dosadašnjih dilema & uznemirenja stanjem u kome je svet – duboku spoznaju da porodični život i bliskost leče mnogo šta (zanimljivo je primetiti da slične ode vrednostima familije nalazimo i na ovogodišnjim albumima generacijski bliskih savremenih autora sa iste scene: We Are Together Again Bonnie Prince Billy, te Hen’s Teeth “Iron & Wine”).

U POTRAZI ZA PORODICOM

Bill Callahan ima redak talenat – o čemu god da peva zvuči kao stari prijatelj. Glas mu je retko prijatan i umirujuć. Svoje pesme slaže tako da ih uvek nosi dobra priča, te mu je i pevanje na ivici recitovanja. Na kraju to uvek zvuči kao razgovor sa nekim u koga možete imati sve poverenje ovog sveta, te se posle slušanja svakog njegovog albuma obavezno osećate bolje, plemenitije i stvarnije u sopstvenom životu. Sami od sebe pomislite kako ipak postoji neko ko vas čuva. Tako je koncipirana i ploča My Days of 58. Kao niska ispovednih storija zasnovanih na zapažanjima iz svakodnevnog života. I ono što se drugima čini trivijalnim najednom postaje osnova za vrhunsku, neisforsiranu poetsku metaforu, u čemu je Callahan nenadmašan.

Provedeni smo kroz 12 kompozicija kao kroz 12 situacija u kojima svog stalno zamišljenog sabrata Billa susrećemo u sudaru sa svetom u koji se ne uklapa. Uzmimo kao zabavan primer numeru “Computer”, čiji tekst ide ovako: I use my computer/ To pass the time/ Search for whatever/ Crosses my mind/ It really brings out the worst in me/ I read things I shouldn’t read/ I’ve seen things no man should ever see/ Whatever was the original dream/ This machine’s become the village guillotine/ And free speech is almost over. Od pretraživanja interneta običnog korisnika do zaključka da je sa slobodom govora završeno – u jednom koraku. Na kraju zatičemo Billa kako u ime svih nas raspravlja sa kompjuterom koji postavlja ona sumanuta pitanja: “da li si ti robot?” i “da li si ti čovek?”, da bi na kraju poentirao zaključkom: Just because something is/ Doesn’t mean it should be. I zaista, verovatno smo svi blizu zaključka da ne mora da postoji baš sve što postoji, niti treba da se radi sve što može da se radi. To su lažne slobode koje nam je donelo digitalizovano društvo, u kome je ispunjenje želja uvek važnije od morala. Kad i gde ste na nekoj ploči poslednji put čuli ovako precizan opis civilizacijske propasti kojoj smo svedoci?

Bill Callahan je čovek mnogih iskrenosti. Zapravo, u savremenoj pop muzici ne biste mogli da navedete nijednog drugog autora koji je tako neiskalkulisano direktan. Ta razoružavajuća neposrednost, kakvu nikad niste čuli, njegov je glavni kvalitet. Ona ga predstavlja kao ranjivu osobu koja se sa svim problemima nosi sama, bez kukanja, otvoreno govoreći o njima. Dodirnuti dubokim emocijama, često ne možete da podignete glavu posle neke Billove pesme, jer ne znate da li ste postiđeni ili oduševljeni što se neko toliko razobličava pred vama.

Tako nas pesma koja otvara album, “Why Do Men Sing”, dovodi do fantazmagoričnog susreta sa Lou Reedom lično, kome se Callahan obraća tumarajući usamljen posle nekog svog koncerta, tražeći da mu on objasni gde ga je to doveo i zašto oseća kako stalno mora da ide negde da peva? Tuga trubadura ovde je ovekovečena: cena za inspiraciju Reedovim delom jeste sviranje stalno istih pesama na gitari po nekim zabitima, gde vas ne čeka niko. U “The Man I’m Supposed To Be”, Bill ima prvo veliko privatno otkriće na ploči My Days of 58: svojoj ženi poručuje da se on više ne plaši smrti već toga da neće uspeti da bude sve ono što njoj treba. Obećava da će se popraviti u tom smislu: And now my biggest fear is not the dying/ My biggest fear is that I’ll stop trying/ To be the man I am supposed to be. Na “Stepping Out For Air” zatičemo ga izloženog vetru, pošto je izašao da udahne svež vazduh – i dok se vetar pojačava i pojačava, njegovi udari postaju alegorija za prirodnu silu koja će jednog lepog dana oduvati naš grešni univerzum. “Lonely City” je gotovo hit: ovaj intimni hvalospev Njujorku kao gradu usamljenika kome se uvek vraća Billov je način da kaže da i on pripada toj urbanoj usamljenosti. Halucinatna “And Dream Land” spada u njegove najčudnije kompozicije i po psihodeličnoj formi i po motivu snažne ljubavi na prvi pogled, za koji nam naracija otkriva da je isključivi proizvod prethodnih smrti i reinkarnacija kroz koje se ljubavnici upoznaju. U produžetku, “The World Is Still” zaključuje u zen maniru da, uprkos našim uzbuđenjima oko raznoraznih sitnica, planeta i dalje stoji mirno i nikad se ništa na njoj neće promeniti.

PORODICA PRONAĐENA

Sve je to neobično lepo odsvirano i Callahan ovde izlazi pred nas praćen uigranim malim koncertnim bendom koji ga sve vreme podržava u navedenim avanturama i omogućuje stihovima da budu muzički uverljivi. No, posebnu dirljivost celoj priči daje porodična fabula, koja je ovde u centru pažnje i emotivna je tačka oslonca celog albuma. Sve to nalazimo skoncentrisano u kompoziciji “Empathy”. Billovi bespoštedni komentari odnosa sa ocem i toga kako je zaradio njegovo poštovanje (pokazao mu je ček na 3000 dolara koji je dobio kao honorar za koncert), kao i sadašnjeg odnosa sa svojom decom (ima sina i ćerku), sa lakoćom vas sažežu na do sad nepoznat način:

Dad, you dropped a bomb on me/ When I was thirty/ You said you got by without a father, so you figured why should I have one/ Okay, okay, it made me wonder though/ Can you get by without a son?
Every night, I’ve got to lift a glass to your honesty/Every night, I’ve got to lift a glass to your honesty
I remember the day I earned your respect/ I showed you a three–thousand dollar check/ From a show in New York City
Let me tell you something you never knew/ Dad, I’m just like you

Neka čitalac ne zameri ekstenzivno citiranje stihova. Oni se naprosto ne mogu prepričati, i bilo bi to pogrešno na ovom nivou ljudske neposrednosti.

Bill Callahan nas sve vreme vodi kroz svoj život, stvarajući utisak da neverovatno liči na ono što i mi živimo. U tome je njegova veličina. Kao i svi ozbiljni pesnici popularne muzike, on ima dar da govori u ime nas: njegovo iskustvo postaje kroz pesme i naše iskustvo, a naše iskustvo postaje kroz njegove pesme deo večnosti.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!