Blaine & Brown

Neke stvari u životu dolaze nam kasno, ali ako su u mladosti baš valjale – vrede i mnogo posle, daleko iznad utehe “bolje ikad nego nikad”. Teško da smo mogli i sanjati da će nam u XXI veku u više navrata – na samom kraju 2000. SKC, potom u Domu omladine 2004, 2006, 2012, 2016. (kad su prvi put izvodili ceo svoj debi LP Half Mute) – u Beogradu gostovati neko ko je toliko značio ranih osamdesetih prethodnog stoleća, kao (uporedo sa Novim talasom) “Tuxedomoon” (dalje: TM). Uostalom, slično nam se posrećilo i sa njima bliskim “The Residents”.

Uz tada frišku primenjenu elektroniku, u San Francisku, art-rok TM su na osovinu koncepta natakli točkove stvaralaštva i muzičarskih veština, otvorivši nam nove prostore – što se i doslovno čulo na dugoročno uticajnim albumima Half Mute i Desire (1980/1981, Ralph Records). Iz ključnog trojca, basista Peter Principle umro je 2017; osnivači Reininger i Brown su još i pre konačnog razlaza TM započeli plodne solo karijere, posle nisu delili pozornicu, a sada se ukazala prilika da se njihove istovremene evropske turnejice ukrste. Zamalo da su nam uleteli i u Ring Ring festival, došli bi ko poručeni.

Blaine Reininger (r. 1953) počeo je uglavnom numerama iz takozvanog briselskog razdoblja “Night Air”, “Mystery and Confusion”, “Broken Fingers”. Uz (povremeno furiozni) mašinski diktat s unapred snimljenih matrica, čvrsto se držao gitare sa samo jednim pratiocem, znatno mlađim šestožičanim stilistom Giorgiom Valentinom (znalački flažoleti, vibrato, tremolo i sl.). S nizom elektronskih napravica (gadgets) uglavnom na nožni pogon, eto šta se sve može s teh-pomagalima, a da bi se ono nekoliko preostalih ljudi lakše usredsredilo na to u čemu su nezamenljivi. No, bez matrica još su bolji – “Birthday Song”, iz obilja pozorišnih kompozicija jedna za Čehova, pa “Slave To Your Honey Eyes”, mutirana amerikana. Čudno je gledati Blainea kao glavnog gitaristu, a budući da je ne-pevač, odlično se snalazi.

Na sledeći nivo ovaj pedesetominutni nastup prelazi kad se Reininger dohvati svog matičnog instrumenta, violine – vraćaju se matrice, “Japanese Dream” – i ne čekajući Browna zapali (u) “Volo Vivace” i opojne Tux-melodije “Jinx” i “Incubus (Blue Suit)”. U solidno popunjenom parteru velike sale Doma omladine Beograda nekoliko stotina znalaca (ulaznice 2000–2500 dinara) već je oduševljeno. Posle pauze, Steven Brown (r. 1952) izlazi uz dva mlađa saradnika – tu su Luc van Lieshout (odavno i s TM) s fliglhornom i usnom harmonikom i Lucien Fraipont iz belgijskog sastava “Aksak Maboul”, na električnoj gitari – i drži se uglavnom svog ovogodišnjeg albuma filmske muzike In This Very World (Crammed Discs). Liričnost, kratke najave i precizno baratanje matricama nastavljaju se, Brown smenjuje saksofone i klarinet, povremeno sedne za klavijaturu i bezbrižno amaterski peva ili rečituje – smiren Bowiejev prepank “Panic In Detroit”, pa “Luce” – da bi geo-koncept stvaranja-po-gradovima prizvao pesmama iz svog perioda u Meksiku (“Muchos Colores”, “El Hombre Invisible”). “Eurocities” smenjuju programske minijature, prepoznatljivo krti zvuk bas gitare burgija kroz odjeke. Ubedljivost Stevenovog glasa neosetno kulminira kroz “In A Manner Of Speaking”. Posle ovih 75 minuta nema stanke, pridružuju se Blaine i Giorgio.

Inicijativa Doma omladine Beograda da ih vrati na istu binu u jednoj večeri, pred odanom publikom, urodila je, dakle, ne samo ekskluzivnom dvostrukom atrakcijom, nego i dodatnom vrednošću, najavljenom kao “Tuxedomoon jam”. Tako su se sva petorica zalaufali u “Litebulb Overkill”, “59 to 1”, “No Tears” (Brown s maskom!) – grmeći elektro-pank s automatizovanim ritmom – da bi violinom smirili u “Music No. 2” Blainove i Stevenove rane zajedničke izlaske iz klasičarskih okvira. Nekadašnji eksperimenti, a današnji način (pri)sećanja pre nego nostalgija, završnih pola sata bilo je jedinstven, vrhunski doživljaj i s razlogom su Reininger i Brown (i u naše ime!) poimenično zahvaljivali Draganu Ambroziću, uredniku muzičkog programa ove kuće.

Često čujete žalopojke o (opet) slaboj koncertnoj ponudi u prestonici Srbije? Te ocvale legende, te stalno isti dolaze, i tako to? Jedan ovakav događaj dovoljan je da mesecima oduva sve koji misle (čuj, misle!) da muzičku sezonu čine “Deep Purple” ili Leni Kravic…

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!