Mogućnost građanskog rata u Srbiji pominje se odveć lako i odveć hitro. Najpre, Srbija nije, kako se može čuti, podeljeno društvo. Fragmentirano u rđavom smislu – to jeste, ali nije podeljeno. Podela implicira dve jasno definisane strane koje se spore oko različitih ideoloških projekata, ili zastupaju dva uzajamno nepomirljiva shvatanja sveta, dva uzajamno nesamerljiva skupa vrednosti.
Ali u Vučićevoj Srbiji ideološke podele su potisnute pre svega zbog toga što je sam režim neideološki – samo u jednom danu može da promeni nekoliko ideoloških maski, od ekstremno desne do ekstremno leve, a tamo gde vlast ima monopol na bilo koju ideologiju ništa nije ideologija. Tamo gde režim utvrđuje vrednosti svojim posuvraćenim jezikom u kojem sloboda znači ropstvo, istina znači laž, pravda znači odanost Vođi, otpor tom i takvom režimu jedina je vrednost koja se ne može dovesti u pitanje.
Nezakonito bogaćenje pripadnika režima na račun građana nije ideološki projekat, niti vrednost koja se može braniti, nego kriminalno delovanje. Utoliko postoji krimogeni režim, sa svojim pristalicama, i građani koji se suprotstavljaju tom i takvom režimu.
Pristalice režima
U redu, ali šta je s pristalicama režima? Zar nisu oni „druga strana“ nužna za građanski rat?
Zapravo nisu. Starosni i obrazovni sastav osoba koje režim plaća ili ucenjuje da bi statirale u imitacijama podrške Vođi, sugeriše da oni ne mogu biti strana koja bi se latila oružja zarad odbrane vođe i najužeg kruga oko njega. Utoliko se linija podele proteže između velikog broja građana s jedne strane, te režima, njegovih batinaša i dela policije s druge strane.
Gde je vojska u svemu tome?
Možemo samo da nagađamo, kao što može da nagađa i režim, a jedini način da sazna da li bi vojska krenula na građane jeste da to proba.
U ovako opisanom odnosu snaga, dakle, ne postoje strane koje bi mogle da upriliče građanski rat, već imamo diktatorski režim koji nastoji da ostane na vlasti po svaku cenu (ovo valja shvatiti doslovno) i građane koji tom i takvom režimu pružaju otpor. Dakle, za režim su na stolu sve mogućnosti osim jedne: da dobrovoljno siđe s vlasti.
Budući da se ne kreće u zakonskim okvirima (dakle ne poštuje formu), režim Aleksandra Vučića faktički je režim koji računa samo s odnosom snaga. No, kako je njegova legitimacijska osnova – dakle stvarna podrška građana – slaba, kako se ne zalaže ni za kakav skup vrednosti oko kojeg bi se okupila kritična masa pristalica, režimu ne preostaje drugo do nasilje koje nad građanima sprovode plaćeni kriminalci i delovi policije. A za građanski rat to nije dovoiljno.
Kulturom protiv antipolitike
Paradoks ovakve postavke je privremeno odvajanje politike i kulture. Uprkos intuiciji koja nam govori drugačije – naime da su politika i kultura dve uzajamno suprotstavljene oblasti, te bi politika bila nešto prljavo a kultura čisto, politika bi bila oblast nužnosti a kultura carstvo slobode (i tako dalje) – politika i kultura imaju isto poreklo, zajednicu, te su uzajamno isprepletene do neprepoznatljivosti.
Ali u onoj meri u kojoj je Vučićev režim razorio javni prostor – dakle politiku – kultura se pojavljuje kao delovanje koje se suprotstavlja onom nepolitičkom. Zbog toga uloga (ne)politike i uloga kulture u Srbiji, danas, podsećaju na uloge koje su imale u totalitarnim režimima. Totalitarni režimi bili su, u osnovi, nepolitički: nema slobodnog javnog prostora, nema politike kao javnog sporenja o načinima na koje se zajednica može organizovati, ali se zbog toga upravo kultura pojavljuje kao prostor slobode, te, samim tim, kao politički prostor.
Biti 1. novembra u Novom Sadu, zbog toga, znači kulturom kao politikom suprotstaviti se antipolitičkom režimu Aleksandra Vučića. To znači poneti, zajedno sa svojim telom, skup vrednosti koje režim nastoji da uguši. Jer, tamo gde građani svoji telima brane slobodu – a nisu plaćeni da statiraju u komediji koju uređuje režim – režim se, nužno, osipa.
Bilo je, dakle, potrebno godinu dana da bi ga građani sveli na 32 odsto podrške (sa 47 odsto, da podsetimo). S takvom podrškom, a naročito s načinom na koji se podrška ispoljava, režim, naprosto, ne može da vlada. Dve trećine puta su pređene i režim više ne može da se oporavi. Kada se bude stropoštao možemo se samo nadati da ispod njega neće biti nikog koga će, kao nadstrešnica u Novom Sadu, da ubije.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
