Po obrazovanju filozof, Relja Dražić je 1991. godine osnovao izdavačku radionicu “Futura publikacije”, a godine 2008. pokreće ediciju “Нојзац”, koju uređuje i u kojoj objavljuje dela književnosti na nemačkom jeziku koja se pišu u Austriji. Između 2007. i 2025. prevodi na srpski više desetina romana, petnaestak pozorišnih komada, kao i određeni broj pripovedaka. Pre nekoliko dana dobio je godišnju glavnu nagradu Republike Austrije za književnoprevodilački rad s nemačkog na srpski.
“VREME”: Nagrade su vrlo ambivalentna pojava, računajući i najznačajnije (Nobel, Buker, NIN…). Šta vama znači ova nagrada? Šta mislite uopšte o nagradama u humanisitičkim oblastima?
RELJA DRAŽIĆ: Čini mi se da istaknute velike književne nagrade nisu od iste sorte kao one što se događaju prevodiocima. Kad čitate recimo šta je Robert Muzil pre više od stotinu godina pisao o položaju autora, shvatate da su se stvari otad ipak prilično promenile: pisac je danas bolje zaštićen, a i književne nagrade danas u nekim slučajevima zaista deluju kao glavni zgoditak na lutriji. Ali nešto se ipak nije promenilo: koliko god značile piscu, one još mnogo više znače biznisu. Pisac naime, kako je to Muzil video, pokreće jedan poslovni lanac od čijeg učinka njemu najčešće ostaje tek sasvim maleni deo. Velike književne nagrade to višestruko podguruju. A kako se to dešava u vazda politički polarizovanom političkom prostoru, onda biva i da se oko književnih nagrada atmosfera naelektriše pa dolazi do prirodnog pražnjenja, često u vidu skandala – pisci vraćaju ili ne vraćaju nagrade (čini mi se nikad i novce), ali biznisu to nikad ne smeta, samo mu pogoduje.
Šta je drugačije u nagradama za prevod?
U smuslu efekata one su čisto personalne. Prevodilac je samo deo (doduše autoru možda najbliži deo) poslovnog lanca koji je autor svojim delom pokrenuo, on (prevodilac) sam ništa ne pokreće. U tom smislu te nagrade su mahom utešne. Da se grubo izrazim, one su nagrade zicflajšu. Napojnice koje gospodar široke ruke udeljuje svom vernom sluzi (autora kao gospodara u tom slučaju reprezentuje odgovarajuća institucija). E, međutim, ova Staatspreis ne uklapa se u taj red – da ostanem u okviru istog poređenja – ona više liči na slučaj kada se zahvalni gospodar u testamentu “seti” sluge i tako mu obezbedi koliko-toliko spokojnu starost. Ta nagrada liči na pravo odlikovanje i ja je tako i doživljavam, kao veliko priznanje, ohrabrenje i satisfakciju za uloženi višegodišnji trud.
Ogromna većina ljudi pojma nema šta je to prevođenje, često veruju da je to “prepisivanje” s drugog jezika. Šta je, dakle, prevođenje?
Vaša pitanja iz nekog razloga kod mene pobuđuju govor u slikama, pretpostavljam da je to zato što želim da budem što sažetiji. Uporediću, dakle, prevođenje sa činom sviranja na instrumentu. Pritom mi je za sliku potrebna klasična muzika. Da biste iz notnog teksta proizveli muziku, morate imati čitav niz veština: najpre morate znati da čitate note, morate tehnički vladati instrumentom, poznavati zakonitosti harmonije, kontrapunkta itd. I tek kad raspolažate svim tim veštinama i znanjima moći ćete da interpretirate kompoziciju. Ona će, naime, od izvođača do izvođača zvučati različito. Uslov je i to da svaki izvođač zna kojoj muzičkoj epohi delo pripada pa da tome prilagodi svoj pristup, ali i u okviru toga male razlike u izboru tempa i dinamike učiniće da i interpretacije budu različite. Neke će vas oduševiti, neke ostaviti ravnodušnim, a neke zbog počinjenih grubih omaški možda i razljutiti.
Za sada je potpuno jasno da mašina (Chat GBT) nije u stanju da prevede složeniji tekst. Verujete li da će ikada moći?
Jeste li sigurni da najbolji moduli to već nisu u stanju? Skoro da sam uveren da je za debeo procenat savremene književne produkcije (koja još delom počiva na temeljima stare humanistike koja je trenutno svuda u svetu izložena nemilosrdnim napadima) AI to već u stanju. Možda još ne bi umela da korektno prevede Valtera Benjamina ili Tomasa Mana, ali, zar oni već nisu prevedeni? Nije li se AI već i na tim prevodima uvežbavala? Gro tekstova savremene produkcije više nema složenost koju ste pomenuli. Šta li će tek biti kad se humanistika totalno bolonjizira? A kad pogledate kako se homo sapiens olako prepušta dobrovoljnom ropstvu kapitalu, ishod interakcije/borbe između veštačke inteligencije i prirodne gluposti unapred je odlučen. Jer kao da više ne važi ona Helderlinova istina koja nas teši već 200 godina: “Jer u opasnosti raste i ono spasonosno.” Dozvolite mi da citiram Branka Čegeca: “Ušli smo u fazu civilizacijskih dometa s posve novim mehanizmima dominacije, kontrole i porobljavanja, a da pritom mehanizmi otpora uopće nisu evoluirali.” Čovek možda postaje suvišan.
Kroz “Нојзац” usredsredili ste se na austrijsku književnost. Za naše prilike to je prilično neuobičajen poduhvat. Otkud taj izbor?
Kad ovako drevan pogledam unazad, moglo bi mi se učiniti da je taj izbor bio sudbinski. Moj prvi književni prevod bile su dve pripovetke Austrijanca Huga fon Hofmanstala. A onda, posle dvodecenijske pauze bez prevođenja, pukim slučajem u saradnji sa dvoje Austrijanaca, pokrenuta je edicija Nojzac, otvorena je mojim prevodom opet jedne Austrijanke, Marlene Haushofer. Život je to dvoje ubrzo odveo van Novog Sada, a na meni je ostalo da održavam vatru. To se pokazalo kao nešto veoma zahtevno i zato veoma lepo. Što sam se više sam približavao gromadi austrijske književnosti, to me je ona sve više privlačila svojom gravitacijom. Kad se setite da toj književnosti pripadaju Adalbert Štifter, Robert Muzil, Herman Broh, Franc Kafka, Jozef Rot, Eden fon Horvat, Elijas Kaneti, Tomas Bernhard, Ingeborg Bahman, Elfride Jelinek (da pomenem samo najprominentnije), znaćete o čemu govorim. To je neizmerno polje rada i ja se tek povremeno kratkom eskapadom od njega odmaknem (kao kad sam se bavio Nemcem Klausom Manom i nedavno Švajcarcem Robertom Valzerom). A možda sam prosto i u radu, kao u ljubavi, monogaman poput Paje Patka.
I naziv vaše izdavačke kuće je “Нојзац” (Neusatz), nemačko ime grada Novog Sada.
Petrovaradinsku tvrđavu kao simbol Novog Sada, po kome se i zove pomenuta edicija, izgradila je Austrija. Nju sam u svojim formativnim godinama gledao svakodnevno čitavu deceniju iz stana na dunavskom keju. Ta je tvrđava svoju jedinu priliku da ofanzivno deluje topovima iskoristila da 1848. izbombarduje grad. Možda sam se već tada mogao identifikovati s Austrijom, jer kako ono reče Lu Rid o malom gradu (parafraziram): There is only one good use for a small town, you hate it and you’ll know that you want to get out. Međutim, ipak sam se u taj mali grad vratio da bih ga gledao kako se polako uvećava i arhitektonski sve više ruži i uništava. Ovog puta ne uništava ga strana sila, nego unutarnji osvajač, domaći investitorski okupator koji je jednim delom “prvi milion” stekao pljačkom u građanskom ratu u kome “Srbija nije učestvovala”. Tad sam ga, ugroženog, ponovo zavoleo.
Vratimo se austrijskoj književnosti.
Austrijska me književnost u svom gravitacionom polju drži hrabrošću i estetski vanredno moćnom sposobnošću da se produktivno suoči s mitom o sebi kao “Hitlerovoj žrtvi”. Prevodeći dela Hermana Broha, Tomasa Bernharda, Gerharda Friča, Hansa Leberta i Roberta Šindla pokušavam, verovatno uzaludno, da i naše pisce podstaknem da se uhvate ukoštac sa strahotama za koje smo danas kolektivno odgovorni jer nismo bili kadri da iz svoje sredine istrebimo zlo seme koje se u međuvremenu opredelilo za vlast i ne namerava da je ispusti.
Znam da ste već preveli Vučju kožu Hansa Leberta. Šta čitaoci još mogu da očekuju?
Sem Vučje kože Hansa Leberta preveo sam “za fioku” i njegov drugi, ništa manje uzbudljiv roman Vatreni krug, možda je to bila reakcija na mišljenje velikog mađarskog pisca Šandora Maraija, koji je u svojim dnevnicima zapisao da je ono što pisac piše za fioku možda bolje od onoga što piše za ugovorenu porudžbinu. U njegovom slučaju to je vrlo verovatno bilo i tačno, pa sam pomislio da bi i jedan prevodilac mogao da oponaša takvo, u njegovom slučaju sasvim nerazborito ponašanje. U januaru će se u ediciji “Нојзац” pojaviti knjiga Hermelin u Černopolju Gregora fon Recorija o poslednjem “čoveku sa svojstvima… koja nudi poetski fascinantno i, sve u svemu, istorijski validno veličanje habzburškog sveta čiji je najšarmantniji i najukletiji kutak onaj jugoistočnoevropski” (Klaudio Magris). Ko je voleo Radecki–marš Jozefa Rota i kome je bilo žao što je čitanje knjige od 400 stranica trajalo tako kratko, naći će utehu u ovom romanu, koji je kritika svojeveremeno ocenila kao njegov pandan.
Što se tiče mlađih austrijskih autora, u “Нојзацу” su prostor već dobili: Verner Švab, Karin Peška, Norbert Gštrajn, Ljuba Arnautović… Poslednja pomenuta autorka, na više tako mlada, zastupljena je sa dve knjige, a najverovatnije ćemo uskoro objaviti i treći deo. Problem je njeno naizgled srpsko ime i prezime, a da ona nikakve veze sa srpskim rodom nema. Jer ona je Arnautović usled neke administrativne začkoljice koja je pogodila njenu baku, po majci je Ruskinja, po dedi bi ona inače bila Kafka, doduše ne u vezi sa Francom Kafkom, ali čavka (češki kafka) je čavka.
