Ljudi koji prave razliku

Prošli vek nas je naučio da je zlo banalno i da, banalnosti uprkos (ili njoj zahvaljujući), ume biti odlično organizovano. Pukovnik SS Adolf Ajhman bio je banalni pajac baš kao i njegov vođa, ali je onako poslušan, lišen skrupula i alav na pare, bez bespotrebnih pitanja izvršavao sumanuta naređenja, te se u pokazao kao vrlo koristan u svojstvu organizatora kompozicija kojima su ljudi iz svih krajeva Evrope odvoženi u nacističke logore smrti.

Ovdašnja ekipa na vlasti, predvođena jednim, jedinim i nezamenljivim vođom (vođa je, naime, uvek nezamenljiv – da je zamenljiv ne bi bio vođa), sa Standartenführerom Ajhmanom deli njegove najbolje osobine: neobrazovani, lišeni srama i civilazcijskih obzira, alavi na pare i poslušni. Do sada su se uspešnima pokazali jedino u organizovanoj pljački zemlje i dobro organizovanoj krađi izbora. Građani i opozicija su se, pre pobune studenata, u tom pogledu pokazali nedoraslima. Onako neorganizovane pljačkaški režim ih je svojom organizacijom načinio bezopasnima. Međutim, to se dramatično promenilo s ulaskom studenata u političku arenu. I ne samo što su se mladi ljudi u mnogim prilikama – setimo se samo 15. marta 2025. godine – pokazali kao izuzetno organizovana skupina, već su nastavili da se organizuju i kada su se sklonili s ulica i trgova.

Na lokalnim izborima od 29. marta ta je organizacija teško uzdrmala režim. Zbog toga se, između ostalog, sve ono što se dešavalo posle izbora, računajući instrumentalizaciju devojke koja je poginula ispred Filozofskog fakulteta, divljački napad na Univerzitet, licitiranje s datumom vanrednih parlamentarnih izbora, može razumeti kao odvraćanje pažnje s okolnosti da su građani, studenti i opozicija naneli težak udarac režimu. Zbog toga se, još jednom, vraćamo dve i po nedelje unazad.

KLIJENTELISTIČKE UJDURME I OTPOR

Vukosava Crnjanski iz “Crte” podseća kako je taj dan, u režiji režima, izgledao.

“Izborni dan je ostavio utisak stroge kontrole – nad građanima”, kaže Crnjanski za “Vreme”. Sva ta vođenja paralelne evidencije birača, masovno fotografisanje glasačkih listića, organizovano dovođenje na glasanje, patroliranje opasnih likova ulicama… Kao da je to bio dan u kojem građani moraju da vrate nekakav dug nekome, a ne da izraze slobodnu volju. Pokrenuta je teška mašinerija, kojoj je zadatak bio da obezbedi da to razduživanje prođe apsolutno po planu.”

Takva atmosfera bila je povezana s klijentelizmom kao jednim od glavnih mehanizama kojima vlast drži znatan deo građana u mreži. Glas se razmenjuje za razne “usluge” koje vlast može da učini građaninu ili se njime prosto kupuje zaštita od odmazde.

“U Lučanima, na primer”, nastavlja Crnjanski, “listići su bili obeležavani slovima M, B i N i ‘svi su znali’ da su to glasovi radnika fabrike ‘Milan Blagojević – Namenska’. Bilo je, doduše, i primera da su se pojedinci usudili da ‘prevare’ sistem kontrole i da nakon fotografisanja intervenišu na listiću tako da bude jasno da glas ipak daju drugoj listi”.

A to je samo jedan od mehanizama krađe na sam dan izbora. Da ne bude zabune, režim izbore namešta i krade pre samog dana glasanja, pre svega kroz dominaciju nad medijima, potom na sam dan izbora na sve moguće načine, ali i posle izbora – kontrolom tužilaštva i sudske vlasti.

Savo Manojlović iz pokreta “Kreni-promeni” skreće pažnju na to da je pokret imao najveću posmatračku misiju na ovim izborima – 550 posmatrača na 414 biračkih mesta.

“Međutim, ono što je suštinski obeležilo ove izbore jeste šira društvena mobilizacija i terenska saradnja sa studentima, zborovima, aktivistima, bajkerima i veteranima”, kaže Manojlović za “Vreme”. “Građani su se organizovali kroz različite neformalne i formalne mreže, od studentskih kontrolora do lokalnih zborova, sa jasnim ciljem: da se pokriju biračka mesta i spreče nepravilnosti. Ta pokrivenost je ključna, jer direktno smanjuje prostor za izborne manipulacije. Pored toga, formirani su i mobilni timovi koji su reagovali na terenu, posebno u situacijama kada su se pojavljivale organizovane grupe nasilnika. I sam sam bio angažovan kao posmatrač u mobilnom timu u Bajinoj Bašti, obilazili smo krizna žarišta i biračka mesta. Ovakav model organizovanja nije nastao preko noći. Prethodna iskustva iz Kosjerića, Mionice i drugih mesta pokazala su koliko je važno imati na terenu ljude koji su spremni da brane izborni proces”, zaključuje Manojlović.

ZADATAK POSMATRAČA

Građani, studenti i opozicione partije znali su, poučeni prthodnim iskustvima, šta ih čeka i na režimsku organizaciju pljačke odgovorili su organizacijom za odbranu volje građana. Broj posmatrača dramatično se uvećao u odnosu na sve prethodne izbore u režiji režima.

Jednom upečatljivom primeru u Aranđelovcu prisustvovala je i ekipa “Vremena”. Dakle, u jednoj aranđelovačkoj kafani naši novinari su ispijali kafu nedaleko od sedmočlane i isključivo muške esenosovske ekipe. Ta skupina muškaraca namrgođeno je gledala u telefone i gotovo da nije progovarala. Odjednom, u kafanu je nahrupila grupa vedrih ljudi vrlo različite starosne dobi – od studenata do zrelih žena i muškaraca – čiji se akcenat napadno razlikovao od aranđelovačkog – Vojvođani! Ne samo da se u kafani nisu ućutali već su otvoreno, glasno i s puno humora nastavili započeti razgovor o gadosti režima. Razlika te dve uzajamo suprotstavljene grupacije bila je očigledna. Turobni muškarci izgledali su kao da su naterani da za sitne pare upropaste svetu nedelju, dok je vojvođanska ekipa pucala od energije i vere u ispravan cilj onoga što rade. Ispostavilo s da je to još jedna grupa posmatrača izbora.

Ali stvari, skreće pažnju Vukosava Crnjanski, ipak nisu tako jednostavne: “Uvećava se broj posmatrača, ali mi koji se već dugo i sistematično bavimo građanskim posmatranjem izbora vidimo da se to odvija uz jedno veliko i suštinsko nerazumevanje uloge posmatrača. Za početak, posmatrač ne sme da se na bilo koji način meša u tok glasanja i u rad biračkog odbora, čak i u situaciji kada mu članovi biračkog odbora traže savet. Naš posao nije da na licu mesta, na biračkom mestu, korektivno intervenišemo u finalnoj fazi izbornog procesa. Sva odgovornost za dešavanja na biračkom mestu leži na biračkom odboru.” I nastavlja: “Zadatak posmatrača je da daju nepristrasnu ocenu izbora, da pred javnost iznesu činjenice o nedostacima i problemima, kako bi se na osnovu tih činjenica radilo na unapređenju izbornih uslova. Na stranu to što mi više ne možemo da operišemo izrazima kao što je ‘unapređenje’ jer smo u situaciji da je ugrožen bazični integritet izbora. Pre deset godina smo se, recimo, u izveštajima dosta bavili pitanjem imaju li osobe s invaliditetom adekvatan pristup biračkim mestima. I dalje, naravno, mislim da je to važno pitanje, ali se u datim okolnostima ono čini kao čist luksuz.”

Šta je potrebno da bi se bilo posmatračem, pitamo Vukosavu Crnjanski?

“Pravi posmatrači vladaju znanjem o izbornim pravilima i procedurama, znaju tačno šta gledaju i šta beleže”, kaže ona. Takođe, moraju da postoje ozbiljna organizacija i infrastruktura da bi se ti uvidi sa izbornih mesta i iz njihove okoline sabrali, analizirali, sistematizovali.”

Režimska strana, međutim, ne da ne obezbeđuje nezavisne posmatrače već je reč o pripadnicima režima koji imaju jasan zadatak: učestvovati u krađi glasova za račun režima. Tu nema nikakvih zakonskih ili civilizacijskih ograda. Režimska organizacija, dakle, ne smera na sprovođenje poštenih i slobodnih izbora, već na nasilje nad izborima i građanima.

Crnjanski skreće pažnju na “nedobronamerne posmatrače”: “Imamo najezdu zlonamernih kvaziposmatrača koji su direktno povezani s vlašću, odnosno vladajućom partijom i svesno zloupotrebljavaju institut građanskog posmatranja. Oni se na biračkim mestima često ponašaju kao neki dodatni nivo kontrole nad članovima biračkih odbora iz svoje partije. Njima je takođe cilj da obesmisle posmatranje izbora, da stvore još jedan šum u javnosti, da relativizuju i zatrpaju nalaze autentičnih posmatračkih misija.”

Utoliko građani, studenti i pripadnici opozicionih partija s druge stane nisu tek posmatrači već i borci protiv nasilja, skupina koja je primorana da telima brani volju građana izraženu na izborima. Savo Manojlović podseća na slučaj s lokalnih izbora u Mionici, kada je “Crta” pred provalom režimskog nasilja – dve posmatračice iz “Crte” bile su direktno izložene režimskom nasilju – bila prinuđena da povuče svoje posmatrače. Iako posmatrači, naravno, ne utiču na izborni proces, oni ipak ulivaju nekakvu sigurnost građanima. Kada se “Crta” povukla, građani su se osetili nezaštićenima.

“U tom trenutku”, kaže Manojlović, “studenti i građani su dolazili kod nas sa pitanjem da li će se i ‘Kreni-Promeni’ povući, što bi značilo da su ostavljeni bez zaštite. Postojao je ozbiljan pritisak da se i mi povučemo. Međutim, nakon konsultacija, jednoglasno smo odlučili da ostajemo dok i poslednji student kontrolor bude na svom mestu. Ta odluka je imala ogroman efekat: ljudima su se vratili elan i hrabrost i, što je najvažnije, meštani su nastavili da izlaze na glasanje.”

AKTIVNI GRAĐANI

Osnovno pitanje je, dakle, kako se suprotstaviti nasilju režima? Odgovor je koliko jednostavan toliko i težak za sprovođenje: dobrom organizacijom. Utoliko se uloga posmatrača unekoliko redefiniše.

“Ljudi su”, kaže Crnjanski, “izgubili poverenje u integritet izbornog procesa, u institucije koje ga sprovode. Žele sami da vide šta se dešava. U tome, moram da priznam, ponekad prelaze granice kojima je posmatranje definisano. Intervenišu pokušavajući da spreče manipulacije. Posmatranje se doživljava i kao pojačano prisustvo na biračkim mestima i oko njih, što ima veze s nerazumevanjem uloge posmatrača o kojoj sam govorila. Da se razumemo, u datim okolnostima to prisustvo nije nevažno i ima izvestan efekat ohrabrenja za građane koji nisu deo klijentelističkih shema. Tako je, dakle, ako govorimo o dobronamernim novim posmatračima.”

Talas dobronamernih posmatrača, međutim, nije nastao niotkuda, već se uzdigao posle potresa koji je izazvala studentska pobuna. Upravo su studenti podsetili na to šta znači aktivnost, šta znači biti građanin i boriti se za sebe ali i za druge u javnom prostoru. Studenti su građane trgli iz letargije i jednostavno ih politizovali.

To potvrđuje i Savo Manojlović: “Demokratija se uvek zasniva na ljudima i njihovoj sposobnosti za kolektivnu akciju. To je njena suština, bez obzira na to da li govorimo o uređenom društvu ili o društvu u kome su demokratske tekovine ugrožene. Jedna misao koju sam poneo sa Harvarda kaže da se demokratija meri kapacitetom društva za kolektivno delovanje. U praksi sam shvatio da to znači sledeće: snaga demokratije zavisi od toga koliko su građani spremni da se organizuju i aktivno učestvuju u oblikovanju svog društva. Paradoks je da, kada odbranite demokratiju, često dolazi do pasivizacije i konformizma građana i onda se okupator vraća. U autoritarnim uslovima, kakvi su danas u Srbiji, nepravda proizvodi bes, a taj bes postaje pokretačka snaga za mobilizaciju. Zato je bitno da ljudi znaju da nas ozbiljan posao izgradnje društva čeka tek kada oborimo ovu vlast koja je okupirala institucije Republike Srbije.”

Iz druge perspektive, ali na istoj putanji, Vukosava Crnjanski govori o pojačanoj mobilizaciji građana: “Ako bih izdvajala jedan pozitivan utisak, a u vezi s pojačanom mobilizacijom građana na ovim izborima, ukazala bih na dosta primera dobre pripremljenosti članova biračkih odbora iz redova alternative, to jest s nerežimske strane. Nemoguće je preceniti značaj obučenosti i motivacije članova biračkih odbora, kontrolora, jer oni su ti koji imaju i prava i obaveze da direktno utiču na to kako se odvija proces glasanja, da sprečavaju manipulacije. Naravno, ima još mnogo prostora za rast na tom planu do ‘velikih’ izbora, ali je očigledno da među građanima raste svest o važnosti angažovanja u biračkim odborima. Stalno ponavljamo da će za pokrivanje svih biračkih mesta na nacionalnim izborima biti neophodno više od 16.000 odlično spremljenih ljudi. To zahteva ogroman rad.”

foto: m. janković

TELO U JAVNOM PROSTORU

Još od antičkih vremena politika je podrazumevala iznošenje tela u javni prostor. Naravno da su antički trgovi (ali i tržnice) bili mesta javnog okupljanja po meri tadašnjih gradova, ali kakav god bio javni prostor, telo je moralo da izađe iz privatnog prostora. Telo je vidljivo, ono je čisto prisustvo. Aktivnost se, utoliko, odnosi i na taj momenat koji se čini samorazumljivim. Ali nije. Uostalom, upravo nam je studentska pobuna pokazala u kojoj je meri telo u javnom prostoru nužno. Ali koliko kod iznošenje tela u javni prostor bilo nužan deo političkog delovanja – čak se i u totalitarnim režimima telo mora javno izložiti na neki način, na stadionu ili vojnoj paradi, recimo – to još uvek nije dovoljan razlog.

Neorganizovana tela u javnom prostoru nisu drugo do mnoštvo. Uostalom, to smo videli na silnim opozicionim skupovima koji nisu uspevali od mnoštva građana da stvore kolektivno političko telo s jasno artikulisanom subjektivnišću. Zato su se ti skupovi, koliko god bili siloviti, rasipali. Studentski pokret se nije rasuo jer je jasno politički artikulisao kolektivnu volju.

“Terenski rad je presudno doprineo ovom rezultatu”, kaže Savo Manojlović o proteklim izborima. “To je nešto što ne mogu da zamene nijedna kampanja, nijedan medij ili društvena mreža. Pešačenja studenata i aktivista, direktni razgovori sa građanima i lični kontakt, to su momenti koji prave razliku. Kada vam neko dođe na vrata sa iskrenom namerom i jasnom idejom, to ima mnogo veću težinu od bilo koje političke poruke iz medija. Posebno bih istakao inicijative poput ‘student u svakom selu’, koje su direktno razbijale medijski monopol i dolazile do ljudi koje sistem pokušava da izoluje. Koliko je taj rad bio efikasan vidi se i po reakciji režima – slanju batinaša, angažovanju direktora javnih preduzeća da ometaju aktivnosti.”

Pitamo Manojlovića koji vid saradnje aktivnih građana, studenata i opozicionih političkih grupacija smatra najboljim?

“Mislim da rasprava o formatima saradnje, listama, kvotama i slično ne treba da se vodi u medijima. Takve rasprave ubijaju energiju i stvaraju veštačke podele. ‘Kreni-Promeni’ jasno je podržao studentsku listu. Takođe smatram da je neprimereno naturati se studentima. Istovremeno, kao neko ko je doktorirao ustavno pravo smatram da niko nema prava da drugima zabranjuje da se kandiduju. Deluje mi da bi, kada bi svi ljudi i u medijima videli jedinstvo koje postoji na terenu, bilo još više pozitivne energije. Deluje mi da, dok se vođe stranaka raspravljaju u medijima, na terenu imate jedinstvo delovanja među aktivistima. Jer kada se suočimo sa nasiljem, kada se pojave ljudi sa štanglama, tada nestaju sve razlike – ne pitate ko je iz koje opozicione organizacije ili stranke, već kako da zaštitite jedni druge. Zato smatramo da je najvažnije graditi poverenje i solidarnost među ljudima na terenu, a medijski prostor koristiti za poruke jedinstva, a ne za podele”, zaključuje Manojlović.

Najzad, evo još jednog primera iz dana izbora. Kada je prostrujala vest da su režimski batinaši u Aranđelovcu nasrnuli na građane, beogradski zborovi građana reagovali su promptno: za desetak minuta organizovalo se pet automobila. U svakim kolima bilo je četvoro ili petoro ljudi. Ni u jednom vozilu nijedan građanin, do tog trenutka, nije sreo bilo koga drugog. Te građane je, u tom trenutku, povezala jedna stvar – politika. Ono što režim radi nije nikakva politika, naprotiv, to je pljačka u kojoj je politika neprijatelj. Jer politika je organizovana borba za slobodu.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!