Narator kao pukotina

Potrebna su nam spora čitanja. Ne vredi brzo i nestrpljivo čitati četvoroknjižje o Fricu, Dobrili očekujući, između ostalog, da ćemo u tim knjigama pronaći istog onog Srđana Valjarevića koji je napisao Komo: i pisac i njegovi junaci stariji su nekih dvadesetak godina. Zatičemo, istina, Frica i Dobrilu u istom onom stanu u kojem ih je Valjarević bio napustio 2002. godine, ali su njihova oronulost i bezvoljnost u međuvremenu lepo sazrele i dale izdašne plodove koje je narator s promenljivim uspehom počeo da sakuplja 2021. godine.

...

Ogromna je radost bila ponovo čitati Srđana Valjarevića – pre nego što je tekstove ukoričio, Valjarević ih je objavljivao u nedeljniku Nedeljnik – prepoznavati piščevu ruku, njegov stil i njegovu duhovitost, ali, istini za volju, čitali smo te tekstove i s izvesnom zebnjom jer, nismo mogli ne videti, majstorova se ruka bila odvikla od olovke. Umela se poenta ponekad izgubiti, znala je duhovitost da sklizne, rečenica da se otme kontroli, a Fric i Dobrila da se pogube u složenim odnosima sa sustanarima, sinom Matom (koji uglavnom ne radi ništa), Kinezom Lijem (kuvarem i umetnikom), te profesorom filozofije koji, uspelom mešavinom zdravog razuma i metafizike, uspeva da održi ravnotežu u tom ne baš uravnoteženom društvu (o poštaru u invalidskim kolicima da i ne govorimo). No, sve i da nismo bili sasvim zadovoljni tekstovima, iskusnije i strpljivije oko moglo je da vidi kako se alhemičarska radionica Srđana Valjarevića ispunjava dimom iz retorti, kako rukopis počinje da varniči onako kako vrcaju varnice kada se seče metal, a natpisi na majicama junaka – za one koji nisu čitali: natpisi na majicama ili na odeći junaka neobjašnjivo se pojavljuju dok oni spavaju – postaju ubedljiviji i funkcionalniji. S tim dilemama, dakle, čitalac se suočava u prve dve knjige o Fricu, Dobrili i njihovim saukućanima, da bi u trećem delu, Narator je konačno progovorio, sve počelo da se menja gotovo dramatično i to upravo zbog toga što, uza sve likove, na scenu izlazi upravo narator.

SPORA ČITANJA

...

Valjarevićevi likovi su ironični i samoironični (osim Kineza Lija, izvrstan karakterološki gest), što znači da su samorefleksivni. Upravo zbog toga piscu nije potrebna instanca sa strane (poput grčkog hora) koja bi objašnjavala ono što se događa na sceni. Likovi su dobro postavljeni i, recimo to tako, samodovoljni: oni pišu scenario, režiraju i glume, a narator samo beleži ono što se događa na sceni (kao u Pozorištu u kući). To je, naravno, dobitna kombinacija. Ali u skučenom (klaustrofobičnom) prostoru stana u kojem su se likovi, uglavnom, smučili jedni drugima jer su nepokretni, bezvoljni i lenji, a da, pritom, zavise jedni od drugih – zastrašujuća je, zapravo, uzajamna ravnodušnost Frica i Dobrile, te ćemo odlazak jedno od njih dvoje (nećemo reći ko odlazi i zbog čega) dočekati s izvesnim olakšanjem – u toj i takvoj postavci, dakle, vremenom dolazi do zasićenja: ponavljanje kojem je Valjarević sklon prestaje, u nekom trenutku, da proizvodi razliku i reprodukuje istost. No, u jednom trenutlu ukazuje se deus ex machina, sila koja nenajavljeno, ni iz čega, upada u prostor događanja: ukazuje se, dakle, sam narator. U času kada narator postaje lik, Valjarević ponovo pronalazi meru koja ubedljivo progovara u četvrtoj knjizi, u Romanu o agoniji i vedrini.

Upravo su nam zbog ovakvih detalja potrebna spora i strpljiva čitanja. To, naravno, nipošto ne znači da bi, sada, trebalo dati popust piscu. Ako nije dovoljno dobar, tu izvinjenja nema. Ako nije dovoljno dobar sada, za razliku od sjajnog nekadašnjeg – sasvim je u redu da ga ne čitamo. Tako to stoji u književnosti (i ne samo u njoj). Ali nije o tome reč (jer se podrazumeva). Ulaze pisci u rđave faze, napišu nekoliko loših tekstova, onda se vrate, ili, češće, ne vrate. Sve smo to viđali. Ali ulog je ovde veći i zanimljiviji: spisateljska hrabrost i upornost, izlaganje pogledu čak i kada to što se vidi nije u najboljem izdanju, a potom samorefleksivni preobražaj pred očima čitalaca. Da na ovdašnjim katedrama za književnost ima više hrabrosti (a hrabrost i profesorsko samopouzdanje dobijaju se čitanjem savremene književnosti, a ne ubijanjem studenata u pojam hiljadama puta prežvakanim istostima), već bismo imali doktorate u kojima studenti ispituju različite faze u pisanju Mirka Kovača (to je, znate deco, onaj srpski pisac koji je u stvari jugoslovernski pisac i koji je, zamislite deco, prešao u neprijateljsku Hrvatsku kada su mu ovdašnji fašisti, pardon, rodoljubi, zapretili smrću) i već bismo mogli da se nadamo doktoratima u kojima će radoznali doktorandi književnosti da ispituju, na čvrstom materijalu, preobražaje u tekstu Srđana Valjarevića. Dakle, ulog je spisateljska samorefleksija na način književnosti (a ne filozofije).

NARATOR IZLAZI NA SCENU

Razlika između filozofske i književne refleksije u tome je što u filozofiji reflektuje (misli) filozof, dok u dobroj književnosti reflektuje lik. Nema šta pisac da misli, to rade likovi. Ali narator nije isto što i pisac, bez obzira na to što se ogrće prvim licem jednine. On se upliće u živote drugih – da parafraziramo naslov sjajnog Donersmarkovog filma – kao lik, kao onaj ko, istina, ima moć da manipuliše likovima, ali ako je dovoljno pametan, on to ne radi, nego ulazi u igru kao ravnopravan igrač. Na taj način se smanjuje mogućnost proizvoljnosti. Iako deluje svemoćno, uopšte nije tako, jer (pametan) narator je, u isto vreme, i na sceni i izvan nje. Njegova priča nije upućena, naprosto, čitaocima, već i likovima koji su već na sceni: narator se najpre javlja u vidu glasa koji čuje samo Fric, pa nismo sasvim sigurni da li to Fric počinje da ludi, ili je u pitanju nešto drugo (uostalom, ni sam Fric ne zna šta mu se događa, zna da čuje neki glas i biće mu potrebno neko vreme da se na taj glas svikne). Preokret je potpun (premda ne i nagao) jer sada likovi koji su na sceni počinju da oblikuju lik naratora. Tradicionalne uloge se menjaju. Drugi likovi uzvraćaju pripovedaču tako što mu se mešaju u život, komentarišu ono što je imao reći, ulaze u raspravu s njim, a umesto jednolinijskog odvijanja događaja sada vidimo kako se refleksija (pripovedač) pod pritiskom likova menja.

Ideja s uvođenjem naratora je, dakle, najblaže rečeno, izvrsna. Daleko od toga da se niko pre Valjarevića nije setio tog “trika” – još je Dante gurnuo svog naratora pred Vergilija – ali nema baš previše tekstova u kojima je silazak naratora među likove u tolikoj meri opravdan i u tolikoj meri menja strukturu pripovedanja da se, strogo uzev, prekida kontiunuitet s prethodnim delovima, tim pre što se silazak pripovedača među ljude događa tek u trećoj svesci četvoroknjižja. Istovremeno, menja se i Valjarevićeva rečenica, postaje opuštenija i elegantnija, a ponavljanja ponovo proizvode razliku. Pripovedač se, dakle, pojavio kao pukotina u čvrstom zdanju, pojavio se kao samosvest u skladištu podsvesnog, i, kratko rečeno, razvalio ga. I dalje sve nastavlja da funkcioniše, supružnik koji je napustio stan vratio se, vratili su se i Kinez Li i profesor filozofije (pre nego što definitivno odu), dani nastavljaju da teku naizgled kao i ranije, ali ništa više nije isto jer se svi likovi, kao i sam narator, menjaju pred našim očima. I upravo je to srž Valjarevićeve četvrte knjige, ta metamorfoza pred očima čitalaca, kada čvrsto postavljeni likovi gube tlo pod nogama, a pripovedanje ih, kao bujica, kupi i odnosi iz priče.